Када се хладне главе погледају односи Подгорице према Београду, српском језику, тробојци, Косову и Метохији, Српској православној цркви и однос према политичком представљању српског народа, постаје јасно да је много више континуитета него што је ико очекивао када је ДПС пао

Када је 30. августа 2020. године пао ДПС, велики број грађана Црне Горе није славио само смену власти. Те ноћи није поражена само једна партија, нити је реч била само о одласку Мила Ђукановића са политичког трона на којем је провео готово три деценије. Грађани су веровали да је поражена једна политика која је годинама градила поделе, производила сукобе и стварала атмосферу у којој је Србија представљана као претња, Српска православна црква као противник државе, а српски народ као проблем који треба политички контролисати, а не као равноправан део друштва.

Управо зато су очекивања била огромна. Људи нису гласали за пуку смену власти. Нису излазили на биралишта како би једне функционере заменили другим. Гласали су за промену политичког курса државе. Гласали су за нормализацију односа са Србијом. Гласали су за друштво у којем српски језик неће бити политички проблем. Гласали су за државу која неће водити рат са сопственом историјом. Гласали су за крај политике подела.

Шест година касније поставља се питање које постаје све непријатније за оне који данас управљају Црном Гором.

Да ли је пао ДПС или је пао само Мило Ђукановић?

Јер када се хладне главе погледају односи Подгорице према Београду, однос према српском језику, однос према тробојци, однос према Косову и Метохији, однос према Српској православној цркви и однос према политичком представљању српског народа, постаје јасно да је много више континуитета него што је ико очекивао оне августовске ноћи.

Променила су се имена министара, променила су се имена директора и људи који седе у фотељама, али кључне политике нису промењене

Променила су се имена министара, променила су се имена директора и људи који седе у фотељама, али кључне политике нису промењене.

ДПС ЈЕ ПАО, АЛИ ОДНОСИ СА СРБИЈОМ НИСУ ПРОМЕЊЕНИ

Највећи парадокс данашње Црне Горе јесте чињеница да су односи са Србијом остали готово на истом нивоу као у време ДПС-а. Нико није очекивао политичко уједињење две државе, нити је ико очекивао историјске споразуме који би преко ноћи променили регион. Али било је логично очекивати да након пада човека који је политичку каријеру годинама градио на сукобима са Србијом дође макар до покушаја нормализације односа.

То се није догодило.

Шест година након промене власти не постоји ниједан велики заједнички пројекат који би симболизовао нову еру односа између Подгорице и Београда. Не постоји озбиљна политичка иницијатива која би показала да Црна Гора жели да односе са Србијом подигне на ниво који одговара блискости два народа. Уместо тога, Подгорица је наставила да води политику хладне дистанце, политику без конфликта, али и без искрене жеље за приближавањем.

Као да је неко проценио да је политички најисплативије да се ништа не мења.

ИСТА РЕТОРИКА, ИСТИ НАРАТИВ, САМО ДРУГИ ЉУДИ У ФОТЕЉАМА

Још је занимљивије што се није променио ни политички и медијски наратив према Србији и Александру Вучићу. Многи су веровали да ће након 2020. године престати пракса да се за готово сваки проблем у Црној Гори као дежурни кривац проглашава Београд. Очекивало се да ће нестати потреба да се политички поени освајају демонстрирањем дистанце према Србији.

Догодило се управо супротно.

Ако данас отворите значајан део медијске сцене у Црној Гори, видећете готово идентичан наратив какав је постојао у време ДПС-а. Промениле су се власти, али се није променио начин на који се говори о Србији. Променили су се актери, али се нису промениле политичке квалификације. И данас је Александар Вучић за велики део политичке и медијске сцене централни негативац региона. И данас се Србија представља као проблем. И данас се готово сваки политички процес покушава повезати са некаквим утицајем Београда.

Ако данас отворите значајан део медијске сцене у Црној Гори, видећете готово идентичан наратив какав је постојао у време ДПС-а. Промениле су се власти, али се није променио начин на који се говори о Србији

Када се све сабере, тешко је избећи закључак да је реторика остала готово иста као у време савеза ДПС-а и политичких структура окупљених око некадашњег ДОС-а у Србији.

Ако је промена власти требало да донесе промену политичке културе, онда се она није догодила.

РЕЗОЛУЦИЈА О СРЕБРЕНИЦИ КАО ПОТВРДА ПОЛИТИЧКОГ КОНТИНУИТЕТА

Један од најважнијих тренутака који је показао континуитет одређених политика било је усвајање Резолуције о Сребреници. Не због односа према жртвама, јер свака невина жртва заслужује поштовање, већ због политичке поруке коју је тај чин носио.

Нова власт је имала могућност да смирује поделе које су деценијама делиле Црну Гору. Уместо тога, отворена је тема за коју је било потпуно јасно да ће произвести нове политичке сукобе и додатно оптеретити односе са Србијом. За многе људе који су 2020. године гласали за промене то је био тренутак у којем су први пут озбиљно посумњали да нова власт не намерава да мења кључне политичке поставке које је оставио ДПС.

КОСОВО ЈЕ ОСТАЛО ТАБУ ТЕМА НОВЕ ВЛАСТИ

Још је занимљивије питање Косова и Метохије. Према свим релевантним истраживањима огромна већина грађана Црне Горе не подржава одлуку о признању једнострано проглашене независности Косова. Посебно међу бирачима који су 2020. године срушили ДПС.

И шта се догодило након промене власти?

Ништа.

Ниједна влада није показала спремност да макар отвори озбиљну расправу о тој теми. Као да постоји невидљива забрана. Као да се о свему може разговарати осим о томе. Тако смо дошли до ситуације да је ДПС изгубио власт, али је једна од његових најважнијих спољнополитичких одлука остала потпуно нетакнута.

СРПСКИ ЈЕЗИК И ТРОБОЈКА: ШЕСТ ГОДИНА ЧЕКАЊА БЕЗ РЕЗУЛТАТА

Можда најбољи показатељ колико се мало тога променило јесте однос према српском језику. Према последњем попису српским језиком говори највећи број грађана Црне Горе. То није политички став. То није идеолошка интерпретација. То је статистичка чињеница.

И шта је држава урадила са том чињеницом?

Ништа.

Шест година након пада ДПС-а статус српског језика остао је практично исти. Исто важи за тробојку. Исто важи за бројна питања која се тичу идентитета великог броја грађана Црне Горе. Годинама се понавља иста прича – није време, није тренутак, треба сачекати, треба отворити дијалог, треба тражити компромис. А онда пролазе године и ништа се не дешава.

ЛИТИЈЕ СУ ДОНЕЛЕ ПОБЕДУ, АЛИ НЕ И ПРОМЕНУ ПОЛИТИКЕ

Постоји још једна чињеница од које данашња политичка елита покушава да побегне. ДПС није пао због економије. Није пао због плата. Није пао због буџета. ДПС је изгубио власт онда када је одлучио да удари на Српску православну цркву. Литије су биле догађај који је променио Црну Гору. На улицама нису били чланови политичких партија, већ обични људи који су бранили своје светиње, своју веру и свој идентитет.

Због тога су очекивања након 2020. године била огромна. Људи нису веровали да су месецима шетали како би на крају добили само промену политичких функција. Очекивали су да држава коначно престане да води политику сукоба са сопственим народом. Очекивали су да питања српског језика, положаја Српске православне цркве, тробојке и односа са Србијом добију другачији третман.

Шест година касније велики број тих људи има осећај да су промењени људи у кабинетима, али да су кључне политичке поставке остале исте.

ПРЕМА ЗАГРЕБУ ЋУТАЊЕ, ПРЕМА БЕОГРАДУ ДИСТАНЦА

Једнако занимљиво је и поређење односа које Подгорица данас има према Загребу и Београду. Хрватска последњих година готово отворено користи своју позицију чланице Европске уније како би постављала политичке услове Црној Гори. Спискови захтева постају све дужи, поруке све директније, а притисци све видљивији.

И шта ради званична Подгорица?

Ћути.

Нема озбиљних политичких реакција. Нема одлучности којом би се заштитило достојанство сопствене државе. Са друге стране, када је реч о Србији, готово да постоји рефлексна потреба да се стално показује политичка дистанца. Као да поједини центри моћи и даље верују да је најбољи начин за доказивање црногорске државности управо демонстрирање хладноће према Београду.

Ако су односи према Србији остали исти, ако је однос према српском језику остао исти, ако је однос према тробојци остао исти, ако је однос према Косову остао исти, ако је медијски и политички наратив према Вучићу остао исти – шта се онда заиста променило

Тако долазимо до апсурдне ситуације да се према држави са којом Црна Гора дели историју, културу, веру, језик и стотине хиљада породичних веза води резервисана политика, док се према државама које отворено постављају услове показује много више разумевања.

НАЈВЕЋЕ ПИТАЊЕ ПОСЛЕ ШЕСТ ГОДИНА: ШТА СЕ ЗАИСТА ПРОМЕНИЛО?

Можда је управо то суштина данашње Црне Горе.

Мило Ђукановић више није председник. ДПС више није власт. Али је велики део политичког система који је изградио остао нетакнут. Остала је логика по којој се питања српског народа стално одлажу. Остала је логика по којој је политички сигурније не урадити ништа него донети одлуку. Остала је логика по којој је лакше управљати поделама него их решавати.

Због тога данас све већи број људи поставља једноставно питање.

Ако су односи према Србији остали исти, ако је однос према српском језику остао исти, ако је однос према тробојци остао исти, ако је однос према Косову остао исти, ако је медијски и политички наратив према Вучићу остао исти – шта се онда заиста променило?

Можда је највећа истина управо најједноставнија.

Црна Гора је 2020. године променила власт.

Али још није променила политику.

И управо због тога, шест година након историјског пораза ДПС-а, многи грађани имају осећај да гледају исту представу са новим глумцима. Разлика је само у томе што на сцени више нема Мила Ђукановића, док сценарио, када је реч о односу према Србији и српском народу, у великој мери остаје исти.