Просечан грађанин Србије често улази у дуг не да би зарадио, већ да би изгледао као да је зарадио
У савременој економској теорији, концепт дуга је еволуирао из категорије моралног терета (дуг је зао друг, сви га се плаше, и лоше спавамо од њега) у категорију стратешког ресурса (концепт за већу зараду и развој). Међутим, у амбијенту тржишта у развоју, какво је српско, дистинкција између дуга као развојне полуге и дуга као системске омче често зависи од институционалне зрелости и оперативне дисциплине. Као економиста који инсистира на реалном погледу, сматрам да се економија задуживања мора посматрати кроз троделни филтер: државу, привредни сектор и грађанство.
Глобални контекст: Амерички парадокс дуга
Немогуће је анализирати економију задуживања без осврта на Сједињене Америчке Државе, чији јавни дуг премашује 34 трилиона долара. Из перспективе класичне економске школе, ови бројеви указују на терминалну инсолвентност. Међутим, применом реалности, уочавамо да америчка привреда користи дуг као стратешки инструмент глобалне хегемоније, а не само као буџетски дефицит.
Специфичност америчког модела лежи у чињеници да је дуг деноминован у долару – светској резервној валути. То омогућава САД-у да „извози“ инфлацију и финансира сопствену потрошњу на рачун остатка света. Док би за Србију или било коју земљу у развоју овакав ниво задужености значио тренутни колапс и интервенцију ММФ-а, Америка користи дуг као полугу за финансирање технолошке и војне доминације. То је систем где повериоци, парадоксално, постају таоци дужника; Кина и Јапан не могу дозволити крах америчког трезора јер би тиме обезвредили сопствене девизне резерве.
1. Државни дуг: Инфраструктурни мултипликатор или фискални терет
На нивоу државе Србије, задуживање се мора посматрати кроз призму капиталних инвестиција насупрот текућој потрошњи. Србија се у последњој деценији налази у специфичном инвестиционом циклусу где је спољни дуг примарно усмерен ка инфраструктурним пројектима. Са академског становишта, ово је покушај коришћења полуге за превазилажење историјског заостатка у логистичкој архитектури.
Дуг државе је оправдан само уколико генерише стопу друштвеног поврата која превазилази цену сервисирања тог дуга. Рецимо, ако се задужујемо по 3% код страних кредитора, а имамо стопе раста БДП 4%, то је добро. Изградња ауто-путева, енергетска диверзификација и дигитализација јавне управе представљају „продуктивни дуг“. Ови пројекти смањују оперативне трошкове привреде, чинећи домаће тржиште конкурентнијим за директне стране инвестиције. Међутим, опасност лежи у нетранспарентности трошкова и потенцијалном ефекту истискивања, где држава својом потражњом за капиталом подиже цену новца за приватни сектор – који се потискује.
Дуг за куповину статусних симбола (луксузни аутомобили, сатови, путовања) јесте чист психолошки пораз
У контексту Србије, кључни изазов јесте одржавање односа јавног дуга према БДП-у унутар граница које не угрожавају макроекономску стабилност. У контексту Србије тај рацио је међу нижима у Европи, износи око 45% јавног дуга према БДП-у. Уколико се дуг користи за вештачко одржавање социјалног мира кроз нереално високе плате у јавном сектору – што је еклатантан пример оперативног паразитизма – он престаје да буде полуга и постаје механизам који гуши будућу продуктивност. Држава мора бити „хирург“ који користи дуг да одстрани уска грла у привреди, а не „зависник“ који дугом покрива неефикасност система.
2. Корпоративни сектор: Финансијска полуга као мач са две оштрице
У приватном сектору, а нарочито у сегменту малих и средњих предузећа у Србији, однос према дугу је често базичан и емоционалан, уместо системски. Корпоративна полуга омогућава фирми да оперише са капиталом који превазилази њену сопствену акумулацију, чиме се теоретски убрзава раст и повећава принос на сопствени капитал. То значи ако моја фирма узме кредите по 5% годишње камате, а купи робу коју продаје са 20% месечне зараде, направила је одличан посао и проширила пословање.
Међутим, српска привреда пати од хроничног недостатка софистицираног финансијског менаџмента. Многе фирме користе кредите за финансирање неликвидности, уместо за технолошку модернизацију. Када фирма узме кредит да би исплатила зараде или порезе, она није у стању експанзије, већ у стању терминалног пропадања. То је тренутак када полуга постаје омча.
Прави предузетнички систем, базиран на принципима слободног тржишта, захтева да сваки евро дуга буде инвестиран у активу која доноси принос већи од пондерисане просечне цене капитала. У Србији, где су каматне стопе подложне глобалним флуктуацијама, фирме морају имати високу маргину сигурности. Оперативна дисциплина налаже да се дуг не посматра као приход, већ као привремено уступљен алат који се мора вратити са каматом. Системи који не идентификују унутрашње „паразите“ – неефикасне процесе и људе који троше више него што доприносе – најбрже пуцају под притиском дуга када тржиште уђе у фазу контракције.
ФОТО: Компас/Илустрација3. Грађани: Психологија дуга и „потрошња уз дуг“
Најнеповољнија манифестација дуга често се види код грађана, где се задуживање примарно користи за потрошњу и пасивну активу. Специфичност Србије је феномен некретнина као јединог признатог облика штедње. Огроман део дуга грађана везан је за стамбене кредите, што ствара илузију стабилности.
Из перспективе економисте, куповина стана у којем се живи, финансирана кредитом на 30 година, представља најдужу пасиву у животу једног човека. То није инвестиција у класичном смислу, већ везивање личне радне енергије за банкарски систем. Полуга за грађане постоји само онда када се дуг користи за стицање знања, вештина или предузетничких подухвата који ће у будућности мултиплицирати њихов приход.
Дуг је гориво које може покренути мотор развоја, али може и изазвати пожар у систему који нема адекватне осигураче
Дуг за куповину статусних симбола (луксузни аутомобили, сатови, путовања) јесте чист психолошки пораз. У систему који ја заговарам, ширина живота се не постиже кроз привидно богатство на кредит, већ кроз акумулацију капитала који ослобађа време. Просечан грађанин Србије често улази у дуг не да би зарадио, већ да би изгледао као да је зарадио. То је фундаментална грешка у личној економској архитектури. Слобода није у поседовању ствари, већ у одсуству обавеза према повериоцима.
Закључак: Императив системске дисциплине
Дуг у Србији је 2026. године неизбежан чинилац економског живота. Он је гориво које може покренути мотор развоја, али може и изазвати пожар у систему који нема адекватне осигураче.
Држава мора бити дисциплиновани архитекта који дуг трансформише у инфраструктуру. Фирме морају постати хируршки прецизни оператери који дуг користе искључиво за повећање ефикасности и приноса. Грађани морају развити свест о томе да је сваки кредит заправо продаја сопственог будућег времена.
Истински успех није у томе колико капитала можете да позајмите, већ у томе колико сте способни да изградите систем који је независтан од екстерне помоћи. Циљ није дуг по себи, већ економска ширина која долази из контроле над сопственим ресурсима. У свету реализма и великих играча, само они који контролишу своју полугу избећи ће да она постане њихова омча. Будућност припада дисциплинованима, а дуг је само тест те дисциплине.
