Несумњиво је био највећи српски политичар и један од најугледнијих српских државника и дипломата последње деценије 19. и прве две деценије 20. века. Био, је поред краља Александра, најпоштованији српски политичар међу другим јужнословенским народима
Ниједна личност у модерној политичкој историји Србије и српског народа није толико хваљена, а истовремено и толико куђена и осуђивана због својих политичких идеја и некохерентних идеолошких начела, концепата решавања српског националног питања и уједињења српског народа, метода политичке борбе које је заступао у четири и по деценије активног учешћа у политици Кнежевине и Краљевине Србије и Краљевине СХС/Југославије. Хваљен као непревазиђени политички тактичар, неприкосновени господар политичке сцене Србије и неупитни вођа Народне радикалне странке, коју је водио од оснивања до смрти, с друге стране осуђиван је као завереник, бунџија, проглашаван је идеологом великосрпског национализма, „турским политичарем”, унитаристом, централистом, исконским непријатељем Југославије, носиоцем конзервативне и назадне политике, апостолом „застарелих оријенталних идеја”. Под Обреновићима је у више наврата сумњичен и оптуживан за побуну, прогањан и затваран, а потом амнестиран и награђиван повратком у политички живот и избором на најповерљиве и најосетљивије политичке и дипломатске дужности. Био је приврженик династије Карађорђевић, иако се регент и будући краљ Александар у неколико наврата огрешио о њега, а најрадикалније када му није поверио мандат за састав прве југословенске владе децембра 1918. године. Никола Пашић је без икакве сумње у политичком смислу био један од најдуговечнијих државника и политичара, а по својим начелима и опредељењима које је заступао најконтроверзнија личност модерне српске политике.
Роберт Ситон Вотсон, угледни британски политичар и одличан познавалац балканских прилика уочи, током и после завршетка Првог светског рата често је писао о Пашићу којим је био непрестано „опседнут“. За њега је вишегодишњи председник српске и југословенске владе и неспорни вођа радикала био „стари балкански интригант“ а најоштрије му је замерао на увођењу „личног режима“ и „полицијске методе гушења опозиције“. Сматрао је да су његове методе политичког деловања и политичке концепције застареле и да представљају кочницу националног развитка. Вотсон је искусног српског политичара оптуживао и за „несталност карактера“ и да „мења мишљење сваких неколико сати, односно да не може да му се верује на реч ни пет минута“. За њега је Никола Пашић био „стари мајстор балканских заплета“.
МОГАО ЈЕ ДА РАДИ СА СВИМА
Међутим, да ли је особа која је у политику ушла са 33 године, била скоро четири деценије народни посланик, 45 година руководила Народном радикалном странком, водила 22 владе, од тога дванаест српских и десет југословенских, 12 пута се налазила на челу министарства спољних послова, председавала Народном скупштином, обављала разне министарске дужности, заиста заслуживала такве тешке квалификације којима га је „частио“ Вотсон. Мишљења смо да је стварност ипак била другачија, односно да се лукави британски научник веома огрешио о Пашића.
Под Обреновићима је у више наврата сумњичен и оптуживан за побуну, прогањан и затваран
Рођен је у Зајечару 1845. године у трговачкој породици. После завршене основне и средње школе у родном месту и у Крагујевцу, студирао је технику на Великој школи у Београду, а у Цириху је завршио техничке студије. Током боравка у Швајцарској дошао је у додир с идејама руских револуционара, а пре свега Михаила Бакуњина. По повратку са студија запослио се у Министарству грађевина. Године 1878. изабран је за професора Велике школе, али је његово именовање поништено због револуционарног деловања и блискости са социјалистима Светозара Марковића. Исте године по први пут кандидовао се у свом родном крају за посланика и изабран је у Народну скупштину. У свом првом говору првенцу пред народним посланицима заложио се за доношење Закона о слободи штампе.
У политику је активно ушао 1881. године када је формирао Народну радикалну странку, чији је стварни вођа био до смрти. Председник Народне скупштине Краљевине Србије био је три пута. Током његовог председавања највишим законодавним представништвом усвојени су бројни либерални закони о слободи штампе, смањењу бирачког цензуса, укидању смртне казне за политичке кривице, општинској и окружној самоуправи. У више наврата налазио се на челу Министарства финансија и грађевина, а био је и председник Београдске општине. Такође, био је члан Сената, државни саветник и председник Државног савета. Због оптужби да је учествовао у Тимочкој буни 1883. године, после гушења побуне прешао је на територију Бугарске, где је остао до 1889. године и абдикације краља Милана Обреновића. Током емигрантских година често је износио своје спољнополитичке погледе. Иако је владало устаљено мишљење да је био искључиво заокупљен питањима унутрашње политике. Веровао је у Русију, и декларисао се као умерени русофил, у својим политичким почецима маштао је о стварању Дунавске конфедерације, а потом и Балканског савеза. Дубоко задојен идејама Српске револуције из 1804. године размишљао је о српском уједињењу кроз свеопшту балканску револуцију народа. Веома је полагао наду у остваривање српских националних тежњи у Македонији и Старој Србији, а на крају је прихватио концепт стварања југословенске државе уређене на централистичко-унитаристичким принципима. Аустроугарску је оптуживао да води непријатељску политику према балканским народима и државама.
ФОТО: Министарство одбране Републике СрбијеСлободан Јовановић је забележио да је у доба Обреновића Пашић био препознатљив као демагог, странчар, завереник, али и добар организатор. Могао је да „ради са свима, а није хтео да се солидарише ни с ким”, знао је да чека и ћути. Није био речит нити писмен, истиче Јовановић, али имао је „један нарочит начин да води људе мигом и шапатом, његов утицај на масу толико је личио на утицај једног врача и чудотворца да су неки тумачили његову популарност тренутном заслепљеношћу и лудилом народа”. Његова оцена је гласила да је Никола Пашић био прототип националног револуционара, и да је у решавању српског националног питања био ближи Гарашанину него Ристићу.
Године 1917, стао је на страну регента Александра у његовом обрачуну са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и његовим присталицама
У дипломатске воде упловио је накратко 1894. године, када је предводио српско посланство у Петрограду. Током свог кратког мандата у складу са својим русофилским осећањима залагао се за што чвршће везе са словенским комитетима и најутицајнијим представниицма руског политичког живота. На челу Министарства иностраних дела Краљевине Србије и Краљевине СХС/Југославије налазио се 13 пута. Десет пута је био министар иностраних послова Србије. Српско Министарство иностраних дела водио је у најделикатнијим тренуцима по српски народ и државу током балканских ратова, у предвечерје избијања Великог рата и у Првом светском рату. Веома се ангажовао са својим партијским саборцем Стојаном Протићем како би одговор на јулски аустроугарски ултиматум Србији 1914. године што мање угрозио српски суверенитет, али истовремено изашао у сусрет и аустријским захтевима. Одговор српске владе у страним дипломатским круговима оцењиван је као пример мудрости, умерености и дипломатске углађености. Своје дипломатске врлине показао је и приликом формулисања Нишке декларације, када су утврђени и прокламовани ратни циљеви српске владе, као и приликом доношења Крфске декларације 1917, када је направљен договор српске владе и Југословенског одбора о принципима уређења будуће југословенске државе. Схватајући значај јавне и културне дипломатије као председник владе и министар иностраних дела често је током Првог светског рата слао најугледније интелектуалце, професоре универзитета и академике у мисије у најзначајније центре одлучивања у Европи. Његовом иницијативом за српску и југословенску ствар током ратних година радили су Јован Цвијић, Јован Жујовић, Слободан Јовановић, Богдан и Павле Поповић, Тихомир Ђорђевић, Веселин Чајкановић, Божидар Марковић.
ПОЛИТИЧКА ИЗОЛАЦИЈА
Када је на краља Милана 1899. године извршен Ивањдански атентат, ухапшен је заједно са својим партијским саборцима. Међутим, у страху за свој живот затражио је политички опроштај и посредно оптужио партијске пријатеље додуше не као организаторе атентата већ као саучеснике у стварању политичке климе која је претходила извођењу атентата. Њeгoвa покајничка писма и изрази захвалности због ослобађања од затвора изазвали су тежак утисак у круговима радикала. Након тога неколико година је живео у својеврсној политичкој изолацији. Уочи Мајског преврата имајући назнаке да се спрема завера против краља Александра Обреновића напустио је Србију на кратко, међутим после смене династија вратио се у Србију и већ 1904. године постао министар спољних послова, а затим све до избијања Првог светског рата пуних осам година обављао је дужност председника српске владе. У том раздобљу залагао се за спровођење парламентарне демократије, уставност, поштовање закона, јачање установа модерне грађанске државе, повећање привредне моћи државе и изградњу снажне српске војске као неопходним условима да Србија постане Пијемонт ослобођења и уједињења српског народа. У спољној политици залагао се за успостављање савезништва са балканским народима и државама и јачање веза са царском Русијом, као и са Француском. Од тада до краја Првог светског рата био је неприкосновени српски политичар и особа која је доманантно утицала на креирање унутрашње и спољне политике српске краљевине. Иако је оптуживан за „великосрпски национализам“, прихватио је југословенски програм као ратни програм његове владе који је обелодањен у чувеној Нишкој декларацији крајем 1914. године.
Одмах након почетка Првог светског рата послао је најумније српске интелектуалце у најважније европске центре како би промовисали ратне циљеве српске владе. Истовремено је одбацивао могућност предаје Македоније. Када је формиран Југословенски одбор водио је вишегодишњу „борбу“ са његовим вођством око концепције и уређења будуће југословенске државе. Почетком 1916. године отпочео је велику дипломатску мисију у савезничким престоницама, у намери да добије њихову сагласност за отварање Солунског фронта, али и за будућност српске државе и остварење њених ратних циљева. Године 1917, стао је на страну регента Александра у његовом обрачуну са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и његовим присталицама. Исте године председавао је седницама Крфске конференције која је резултирала усвајањем Крфске декларације, својеврсног компромисног документа о принципима и будућности југословенске државе, између српске владе и Југословенског одбора. Енергично је одбијао могућност да Југословенски одбор постане равноправан чинилац са српском владом и да му се призна легитимно право заступања Јужних Словена из Аустроугарске. Због таквог бескомпромисног става поједине европске владе и представници Југосвоенског одбора оптуживали су га да је највећа кочница у настанку Југославије. У опскурним оптужбама нарочито се истицао Ситон Вотсон као највећи протеже Југословенског одбора и његових представника Франа Супила а потом и Анте Трумбића. Тврд Пашићев став према Југословенском одбору и намери његових представника који су имали снажну потпору важних европских политичких кругова чија је намера била да Југославију устроје као федерацију или чак као конфедерацију по мишљењу многих историчара и политичара утицали су на регента Александра да Пашићу не повери мандат за састав прве југословенске владе после Прводецембарског чина уједињења 1918. године. Као утешну награду ипак му је поверио дужност вoђе југословенске делегације на Конференцији мира у Паризу. Приликом одржавања конференицје тих месеци уверио се у самовољу и пристрасност европских сила и њиховом неразумевању за ставове југословенске делегације.
У политику је активно ушао 1881. године када је формирао Народну радикалну странку, чији је стварни вођа био до смрти
После повратка из Париза активно се укључио у мукотрпне дискусије о будућем унутрашњем уређењу новоформиране државе. У бурним скупштинским расправама са већином својих партијских другова, посланика чврсто се залагао за централистичко унитаристички модел уређења прве Југославије. Сматрао је да би стварање федералних јединица било немогуће због измешаности становништва и немогућности утврђивања адекватних граница. На крају предложио је модел компромисног националног унитаризма који је подразумавао да српско име буде сачувано у називу државе (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) и њеним симболима, што је уграђено и у Видовдански устав усвојен 1921. године.
ФОТО: wikimedia.orgУ Краљевини СХС три пута је био министар иностраних дела. Његови тадашњи спољнополитички приоритети били су решавање питања територијалног разграничења са суседима и умањивање антисрпске и антијугословенске пропаганде, која је тињала у суседним земљама пораженим у Првом светском рату јер се нису помириле с одредбама мировних уговора по којима су делови њихових територија ушли у састав новоформиране југословенске државе. То је био случај са Мађарском, Бугарском, Албанијом, а непријатељско држање Албанаца и Бугара према Краљевини СХС подстицала је и Италија и фашистички режим Бенита Мусолинија.
Временом долазило је све више до непремостивих размимилажења које је имао са краљем Александром Карађорђевићем. Њихов последњи разговор 9. децембра 1926. протекао је у врло жустрој и непријатној расправи. Због изречених увреда напустио је састанак, исте вечери доживео мождани удар и наредног дана преминуо. Тиме је завршена каријера најблиставијег српског политичара и државника првих деценија 20. века, „балканског Бизмарка“, „југословенског Кавура“, личности која је скоро четири деценије имала готово пресудну улогу у креирању унутрашњеполитичких прилика и одређивања спољнополитичког курса Краљевине Србије и Југославије. Оспораван као заступник „конзервативне, великосрпске и православне политике“ и хваљен као мудар, спретан политичар-макијевелиста, Никола Пашић остаће записан великим словима у српској и југословенској историји.
