Јован Ристић политичар и дипломата

У четири наврата био председник српске владе (1867, 1873, 1878–1880, 1887), у два наврата је био члан Намесништва – у доба малолетног кнеза Милана Обреновића (1868–1872), потом и његовог сина краља Александра (1889–1893) и чак седам пута министар иностраних дела

Јован Ристић био је један од најзначајнијих српских државника 19. века, али и европских државника како га је окарактерисао Дејвид Макензи, амерички историчар, и по мишљењу Слободана Јовановића један од најбољих српских дипломата. Његов политички успон, али и почетак дипломатске службе, тесно је повезан с личношћу Илије Гарашанина који је веома ценио његове квалитете. Ристић је у четири наврата био председник српске владе (1867, 1873, 1878–1880, 1887), у два наврата је био члан Намесништва – у доба малолетног кнеза Милана Обреновића (1868–1872), потом и његовог сина краља Александра (1889–1893) и чак седам пута министар иностраних дела.

Рођен је 1831. у Крагујевцу. Као ученик Лицеја учествовао је у српском покрету у јужној Угарској. Студирао је историју у Немачкој и Француској. За доктора филозофије промовисан је 1852. у Хајделбергу. Професионалну службу је једно време вршио у министарствима просвете и унутрашњих послова, где је био начелник полицијског одељења и у Министарству спољних послова. Дипломатски занат успешно је започео и испекао у Цариграду, где је од 1861. до 1867. био српски капућехаја. Боравак у Османском царству, у својству српског дипломатског заступника, био је велики изазов за Ристића. Управо је на Порти стекао стрпљење, преко потребну врлину за успешно обављање дипломатске службе. Крај његове дипломатске мисије у Цариграду поклопио се с великим дипломатским успехом који је постигао у преговорима с османским властима око турског напуштања војних гарнизона у Србији и српских градова. Ристић је био припадник Дружине младежи српске, присталица конзервативаца, а 1881. основао је Либералну странку и постао њен вођа. Била је то једна од три најутицајније политичке партије у Србији крајем 19. века.

Стицај околности (убиство кнеза Михаила 29. маја 1868. у Кошутњаку) довео је Ристића у центар политичког одлучивања Кнежевине Србије. После убиства кнеза, поред пуковника Миливоја Петровића Блазнавца и Јована Гавриловића ушао је у Намесништво, које је фактички вршило власт у Кнежевини Србији до 1872. односно до пунолетства кнеза Милана Обреновића. Те године Ристић се с остала два члана Намесништва посветио стабилизацији унутрашњополитичких прилика у земљи, увођењу умереног либералног система власти уместо апсолутистичког система који је изграђивао покојни кнез Михаило и изградњи модерне државне организације.

Политика умереног корачања и политичког такта

У свом политичком и дипломатском делању руководио се начелима обнове српске државности, односно заступао је политику ослобођења и уједињења српског народа на Балканском полуострву по угледу на модел Пруске и Пијемонта. Важио је за „дипломату прагматика“, вештог и упорног у реализацији српских националних и државних циљева. Сматрао је да успех спољне политике Србије лежи у јачању њене војне моћи и вођењу мудре дипломатије. Ристићева спољна политика била је умерена и опрезна, заснована на постулату да се национални и државни интереси најефикасније могу остваривати „корак по корак“ односно поступно, еволутивно. Према томе, био је идејни творац политике „умереног корачања“ и „политичког такта“. Сматрао је да је дипломатија моћније средство у остваривању „заветне мисли српске“ односно у процесу ослобођења и уједињења српског народа и стицања независности српске државе, него што су то рат и оружана борба.

Дипломатски занат успешно је започео и испекао у Цариграду, где је од 1861. до 1867. био српски капућехаја. Боравак у Османском царству, у својству српског дипломатског заступника, био је велики изазов за Ристића

У том смислу његова идеја је била постепено развлашћивање турске власти у Србији и њено елиминисање односно замењивање турских овлашћења искључиво српским компетенцијама. За разлику од кнеза Михаила, није био велики присталица политике Балканског савеза, што се показало у пракси. Његова је замисао била да се дипломатским средствима избори за добијање Босне и Херцеговине и Старе Србије, односно балансирањем између политике Аустроугарске и Русије, мада је све до Берлинског конгреса ипак био русофил свестан да се национални интереси Срба могу остварити пре свега уз подршку Русије.

Период између 1868. и 1878. представљао је врхунац његове политичке и дипломатске каријере и утицаја, а Устав из 1869, српско-турски ратови и Берлински конгрес били су његови највећи успеси. Ристић се налазио на челу Министарства иностраних дела, а затим и на челу Српске владе у најосетљивијем тренутку Велике источне кризе када су се интензивно преламали интереси великих европских сила на дешавања на Балкану. Као и током револуције 1848, тако је и у Великој источној кризи његово миротворство привремено уступило место ратоборности, односно сматрао је да су тадашњи догађаји преломна тачка у којој српски национални интереси могу да се остваре војним средствима. Међутим, у тренутку када је проценио да је наступио тренутак да се „српска заветна мисао“ може остварити ратовањем у складу с крилатицом „за све баца се све на коцку“, није имао подршку Русије за улазак у рат с Турском, али, с друге стране, добијао је прећутну руску подршку у војним припремама и договорима са Црном Гором око склапања Уговора о савезу. Ипак, врло брзо руска резервисаност ће се због снажног притиска словенофилских кругова и руског јавног мњења променити, што ће касније довести и до руско-турског рата у који ће крајем 1877. ући и Србија на страни Русије.

Берлински конгрес

Ремек-дело Ристићеве спољне политике јесте Берлински конгрес, на коме је Србија стекла независност, државност и међународно признање, као и извесна територијална проширења. Ипак, сенка у његовим залагањима за национално уједињење била је одлука великих сила на конгресу у Берлину да онемогући сједињење Србије и Босне и Херцеговине које су окупиране од стране Аустроугарске. Његова борба да за Србију на Берлинском конгресу избори што повољније резултате није била лака. Разочаран понашањем Русије приликом склапања Санстефанског мировног уговора, која је све карте на Балкану ставила на Бугарску, направио је велики заокрет у спољнополитичком правцу Србије окрећући се Аустроугарској, иначе непријатељу српских националних и државних интереса на Балкану. Ристић је свесно прогутао „горку пилулу“ када се у предвечерје одржавања Берлинског конгреса одлучио да поведе разговоре с грофом Ђулом Андрашијем, заједничким министром иностраних послова Аустроугарске и њеним делегатом на Берлинском конгресу. У том тренутку Ристић није имао дилеме. Добро је знао да је Аустроугарска исконски непријатељ Србије и да погодба с њом представља чист брак из рачуна, односно да ће компромис бити тактичке природе и временски ограничен. Као и кнез Милан, свесно је ишао на договарање са Андрашијем сматрајући да уколико Србија изађе у сусрет одређеним аустријским захтевима, то може донети њену сагласност за међународно признање Србије и постизање повољних граница на Берлинском конгресу.

До најзначајнијег сусрета између грофа Андрашија и Ристића дошло је у Бечу 7. јуна 1878. године. Том приликом Ристић је предао писмо српског кнеза у коме је он изјављивао оданост и захвалност према Аустроугарској и њеном владару

Ристић и Андраши били су стари знанци. Наиме, још 1870. дошло је до првих контаката и разговора чланова Намесништва, између осталих и Ристића, а уз посредство Бенјамина Калаја, аустроугарског конзула у Београду у вези с будућим положајем Босне и Херцеговине. Ти преговори завршени су без успеха, али су представљали погодну прилику да два министра одмере своја дипломатска умећа и боље се упознају. Пре судбоносних разговора у Бечу у лето 1878, њих двојица су се сусрели у априлу 1873. такође у Бечу. На том сусрету политички су се још више упознали и изградили одмерено узајамно поштовање, међутим, до краја својих каријера остали су политички непријатељи.

ФОТО: wikimedia.org

До најзначајнијег сусрета између грофа Андрашија и Ристића дошло је у Бечу 7. јуна 1878. године. Том приликом Ристић је предао писмо српског кнеза у коме је он изјављивао оданост и захвалност према Аустроугарској и њеном владару. Највећи део разговора тицао се аустријске подршке српској независности и будућим границама српске државе, као и условима које Србија треба да испуни да би добила подршку аустријске царевине. Ристић је затражи европску гаранцију за српску независност што је Андраши потврдио. У погледу граница српске државе, Андраши је отворено рекао Ристићу да Србија нема шта да тражи у правцу запада према Босни, односно да Аустрија неће допустити ширење српске државе у том смеру, као ни према Новом Пазару и Митровици, који су представљали аустријску зона утицаја. Србија је могла да рачуна на подршку Беча у правцу Копаоника, Врања, Пирота и Трна, и то под условима који би јој били накнадно саопштени. У случају српског неслагања с тим условима, аустријска страна неће моћи да гарантује Србији ни санстефанске границе као ни поседовање Ниша. Приликом њиховог сусрета у Берлину, 3. јула исте године, Ристићу је Андраши предочио конкретне услове подршке која је условљена обавезом Србије да закључи трговински уговор са Аустроугарском, која ће, у том случају, помоћи непрекинути развитак „интимних и сталних одношења између обадве државе, погледајући на нарочите потребе пограничних окружја. Трговина погранична биће потчињена специјалном уређењу“. Даље, од Србије се тражило да повеже своје железнице са аустријским железницама у року од три године, односно да изгради пругу Београд–Ниш с два правца који ће се прикључити пругама Митровица–Солун и Софија–Цариград. Грађење свих ових железничких линија биће једнообразно. Аустроугарска се са своје стране обавезивала да изврши регулацију Ђердапа, а Србија ће приликом пловидбе својих бродова Ђердапом бити третирана као „највише повлашћен народ“.

Иако су ови услови предочени Србији били економске природе, иза њих се ипак крила намера Аустроугарске да Србију привеже за себе и у политичком смислу, до чега ће доћи неколико година касније приликом закључивања Тајне конвенције. Ристић је тешка срца прихватио предложене захтеве аустријске стране, посебно оне који су се односили на забрану српског ширења у правцу Босне, Новог Пазара и Митровице, али је то сматрао болним компромисом како би се остварио виши циљ. Он је, иначе, веома вредно током заседања Конгреса обављао разговоре с делегатима великих европских сила. Сусрео се с Петром Шуваловим, руским делегатом, са Андрашијем, Вилијемом Хенријем Вадингтоном, француским представником на Конгресу и министром иностраних послова, а разговарао је и с новинарима.

Што се тиче Берлинског конгреса, изговорио је и чувену реченицу да су се велике силе руководиле искључиво властитим интересом: „Досад је било у свету више конгреса.

По повратку из Берлина, Ристић је у говору одржаном 25. јула 1878. на тајној седници Народне скупштине у Крагујевцу изнео оцену Конгреса и значаја добијања независности за Србију. Том приликом јасно је поручио посланицима да „не треба да мислимо да је добитак независности незнатан добитак. Не треба тај добитак да оцењујемо са гледишта материјалног. Ми смо добили много више“. Цитирао је и Леополда Ранкеа кога је сусрео у Берлину и који му је поручио да је признање независности „највеће благо што је наша земља добити могла“. За Ристића није било дилеме с обзиром на то да је сматрао да је Кнежевина Србија у Берлину добро прошла. Међутим, са опште српског становишта није био задовољан одлуком да Босна и Херцеговина буду предате на окупациону управу Аустроугарској. Што се тиче Берлинског конгреса, изговорио је и чувену реченицу да су се велике силе руководиле искључиво властитим интересом: „Досад је било у свету више конгреса. О сваком се зна да је заступао неко начело, а знало се и какво начело. Тако се један руководио начелом легитимитета, други начелом освајања итд. Но, какво је начело овај садањи конгрес заступао, ја не бих знао казати. Властити интерес као да је био свакој сили меродаван. Тражило се и радило, да се велики задовоље, а мали да се истисну из положаја, који би били од важности и могли да сметају великима.“

ФОТО: wikimedia.org/Nikola Štokman

Овај доктор филозофије и историчар, студент чувеног немачког историчара Леополда Ранкеа, сматран је вештим дипломатом који је могао потпуно равноправно да разговара са свим европским дипломатама друге половине 19. века. Поред свега побројаног, красили су га и парламентарна вештина, добро говорништво, али и велики дар за писање. Међутим, никада није биран за народног посланика. Такође, био је познат и по истрајности у заступању својих политичких опредељења – умереног европског либерализма, али и у остваривању националних интереса српског народа – његово ослобођење и уједињење. Ристић је био члан Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и Српске краљевске академије. На челу Краљевске академије налазио се 1899. године. Слободан Јовановић је дао исцрпну оцену Ристићеве личности описујући га као хладног и обазривог државника и страственог националисту, смиреног и стрпљивог. И он је, као и Гарашанин, сматрао да се власт задобија и врши ауторитетом, а не популарношћу. Занимљив опис Ристићеве личности дао је и др Карел Пацек који га је представио као особу „незгодног, арогантног, деспотског карактера“. Умро је у Београду 1899. године.