Александар Растовић, историчар и научни саветник

Милан Пироћанац је био један од најзначајнијих интелектуалаца друге половине 19. века у Србији, врсни правник и адвокат, дипломата и главни политички теоретичар тзв. младоконзервативне групе која је формирала и касније предводила Српску напредну странку

Рођен је 1837. године у Јагодини, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Крагујевцу и Београду. Школовање је наставио на Правном одсеку Лицеја 1854–1856, а права је студирао у Паризу, где је дипломирао 1860. године. Наредну годину је провео у Хајделбергу, а 1861. се вратио у Београд. На наговор Илије Гарашанина, председника владе и министра иностраних дела, запослио се у Министарству иностраних дела, где је 1866. године постао начелник одељења. После погибије кнеза Михаила и формирања Намесништва премештен је у судску праксу. Наиме, постављен је за председника суда Београдског и председника суда Рудничког округа, и од тада датирају његови сукоби с либералима и Јованом Ристићем. Године 1872. вратио се у Београд и почео је да се бави адвокатуром. За судију Касационог суда постављен је 1874, а исте године изабран је за кнежевом посланика а потом и за министра иностраних дела у влади Аћима Чумића. После пада Чумићевог кабинета, јануара 1875, вратио се у касацију.

У политику је ушао новембра 1874. године када је у влади Аћима Чумића био министар унутрашњих дела. Са групом пријатеља припадника групе младоконзервативаца почетком 1880. године покренуо је лист Видело у коме је изнет програм унутрашњег развитка и правци спољне политике Кнежевине Србије. Био је један од оснивача Напредне странке и у периоду од 1881. до 1886. њен вођа. Његова политичка визија је подразумевала дводоми парламентарни систем са ограниченим правом гласа, судску независност и политичке слободе. Дивио се либералној демократији, при чему су му узор били енглески виговци односно либерали. Био је противник Намесничког Устава из 1869. године, залагао се за ограничење права извршне власти, односно био је присталице идеје да парламент контролише владу. Сматра се да је био најдоследнији заступник идеје либерализма у Србији током осме и девете деценије 19. века.

Са групом пријатеља припадника групе младоконзервативаца почетком 1880. године покренуо је лист Видело у коме је изнет програм унутрашњег развитка и правци спољне политике Кнежевине Србије

После оставке Ристићевог кабинета 1880. постао је председник прве напредњачке владе, при чему је истовремено обављао и дужност министра правде и министра иностраних дела. Под његовом владом закључена је Тајна конвенција с Аустроугарском 1881. (иако се противио њеном склапању) и први трговачки уговор с том земљом, саграђена је прва железничка пруга, Србија је проглашена за краљевину 1882. године, донесени су закони о судској независности, слободи штампе, збора и удружења, закључени су први зајмови на страни, уведена је стајаћа уместо народне војске. Његову прву владу нападала је Радикална странка, која је својом изборном победом 1883. изазвала његов пад. Био је присталица остваривања заједничких интереса балканских народа, у погледу Источног питања био је присталица подршке Европе, а будућност Србије није видео у плановима руске спољне политике. Године 1886. повукао се из политике и сасвим се посветио пословима своје адвокатске канцеларије, коју је отворио одмах после силаска с власти. Био је адвокат краљице Наталије у њеном брачном спору с краљем Миланом.

СРПСКИ ПАРЛАМЕНТ 19. ВЕКА – Заседање Скупштине Кнежевине Србије, после увођења Намесничког устава 1869. године. Србија добија парламентарни систем, а политички живот обележавају идеолошке борбе између либерала, конзервативаца и радикала. У таквој скупштинској сали доносиле су се одлуке које су обликовале модерну српску државу – од уставних реформи и закона о слободи штампе до спољнополитичких споразума и проглашења краљевине 1882. године

Заједно са својим партијским колегама из Напредне странке (Чедомиљ Мијатовић, Стојан Новаковић, Милутин Гарашанин) залагао се за политичко гледиште које је представљало комбинацију изразитог либерализма и умереног конзервативизма. Њихове идеје либерализма подразумевале су ширење грађанских права и политичких слобода у Србији на основу западноевропских узора. Умерени конзервативизам испољавао је залажући се за принципе ограничене демократије, која би се остварила кроз дводоми скупштински систем, у којем би горњи дом парламента, углавном састављен од интелигенције, кочио радикализам доњег дома, изабраног на демократски, непосредни начин. Пироћанац је веровао да аутократији, каква је била она кнеза Михаила, више нема места, јер „у данашње доба дува општи ветар у корист народне представничке владавине“. Међутим, није био присталица ни пуне демократије јер није веровао у способност народа да води државу. Тај посао, према Пироћанцу, требало је да раде српска династија, круна и интелигенција. Сматран је за оштроумног мислиоца, али и недовољно успешног политичара. Његове расправе биле су врло цењене, али у практичној политици није успео са својим програмом, јер се разишао и с краљем Миланом, који је само донекле подржавао његов и програм и напредњака, и са народом, који је веровао радикалима. Краљ Милан га је оцењивао као „уображеног великог господина“, а Пироћанац је за краља говорио да је „неодговоран, површан, и да прецењује снагу свог ума“.

Био је присталица политике страначког компромиса и договарања односно за средњи курс у вођењу унутрашње политике Србије. Због својих помирљивих погледа у односу на политичке ривале често је наилазио на неразумевање својих партијских колега, што је између осталог утицало да се 1886. године повуче и са чела Напредне странке коју је практично водио од оснивања. У својим мемоарима записао да се из странке и активне политике повлачи због интрига које против њега праве краљ Милан и Гарашанин кога је оптужио због немара у вођењу државне управе, напуштања страначког програма, сервилности према краљу. Такође, сматрао је да против њега ради и Милан Кујунџић, његов партијски колега. Постојало је уверење да није успео да оствари снажнији утицај у Напредној странци због своје „крутости“ и немогућности да се прилагоди новонасталој ситуацији, односно самосталности у изношењу мишљења. Приписивали су му да је горд, сујетан, преамбициозан, ћудљив, хладан, да се лоше понаша. Он је међутим, био веома критичан како према својим партијским саброцима, али и према политичким противницима. На мети његових критика тако су се нашли Гарашанин, Јован Ристић, Радивоје Милојковић.

После оставке Ристићевог кабинета 1880. постао је председник прве напредњачке владе, при чему је истовремено обављао и дужност министра правде и министра иностраних дела

Ресор Министарства иностраних дела водио је само једном од 1881. до 1883. године истовремено вршећи функцију председника владе. Иако је то била како тврди Слободан Јовановић влада интелектуалаца коју је чинио интелектуални крем тадашње Србије, она се од првог дана формирања суочавала са бројним неспоразумима како са кнезом односно краљем Миланом, тако и са радикалима, али и са министрима и члановима Напредне странке. Размимоилажења су се односила на различите погледе у вођењу унутрашње и спољне политике земље. Под Пироћанчевим вођством влада је закључила Тајну конвенцију са Аустроугарском 1881, и први трговачки уговор с том земљом, саграђена је прва железничка пруга, Србија је проглашена за краљевину, донесени су закони о судској независности, о слободи штампе, збора и удружења, закључени су први зајмови на страни, уведена је стајаћа уместо народне војске.

Кућа Милана Пироћанца налази се у Београду, на углу Француске и Симине улице и представља непокретно културно добро као споменик културе

У спољној политици, Пироћанац се залагао да Србија не сме превише да се ослања ни на Аустроугарску ни на Русију, односно да са обе ове велике европске силе треба одржавати добре односе. Иако је признавао да Русија у свим областима остварује велики напредак, сматрао је да је њен циљ у Источном питању да створи поуздану основу на којој би утврдила свој утицај на Балкану и да са њега истисне Аустрију. Решавање увек актуелног Источног питања видео је у савезу Аустроугарске са балканским народима и уз подршку Европе. Аустрофилство су му приписивали радикали као његови политички противници. Честе неспоразуме имао је са српским сувереном Миланом, кога је оцењивао као неодговорну и површну личност. Њихов однос се заснивао на узајамној антипатији.

Према Слободану Јовановићу, највећи Пироћанчев успех било је формирање Напредне странке и израда првог страначког програма. У коначном билансу није успео да оствари циљеве за које се залагао у унутрашњој и спољној политици. Међутим, његов политички саборац Милан Ђ. Милићевић тврдио је да је Пироћанац највише допринео да се покрене лист Видело око кога су се окупили будући оснивачи Напредне странке. Такође, сматрао је да је Пироћанац вредно водио Напредну странку.

Јовановић је сматрао да је Пироћанац био „промашени државник“, „кабинетски политичар“ и да је већи утисак на српску јавност оставио после повлачења из политике него док је био председник владе и шеф странке. У коначном билансу није успео да оствари циљеве за које се залагао у унутрашњој и спољној политици. Био је присталица остваривања заједничких интереса балканских народа, у погледу Источног питања у подршку Европе, а будућност Србије није видео у плановима руске спољне политике с власти.

У својим мемоарима записао да се из странке и активне политике повлачи због интрига које против њега праве краљ Милан и Гарашанин кога је оптужио због немара у вођењу државне управе, напуштања страначког програма, сервилности према краљу

Његови пријатељи и савременици су га различито оцењивали. Милан Ђ. Милићевић у свом Дневнику бележи: “Овај човек има ума колико најбоља глава, а има неких ћуди као какво размажено дете. Мучно му је наћи места“. С друге стране Љубомир Каљевић у својим успоменама је записао: “Бистрину овога последњег, бољу државничку спрему и непопустљивост у крупним питањима, није Кнез по заслузи ценио.. Пироћанац је био раздражљив, оторитеран, ћудљив и велики господин… Бадава сам ја у неколико прилика доказивао Кнезу да му је потребна Пироћанчева памет, способност и бистрина – он ми је вазда одговара: “Пироћанац је уображен човек, он себе прецењује и зато је горд и дрзак“.

Заједно са својим партијским колегама из Напредне странке (Мијатовић, Новаковић, Гарашанин), залагао се за политичко гледиште које је представљало комбинацију изразитог либерализма и умереног конзервативизма. Њихове идеје либерализма подразумевале су ширење грађанских права и политичких слобода у Србији на основу западноевропских узора. Умерени конзервативизам испољавао је у залагању за принципе ограничене демократије која би се остварила кроз дводоми скупштински систем, у коме би горњи дом парламента, углавном састављен од интелигенције, кочио радикализам доњег дома, изабраног на демократски, непосредни начин. Веровао је да аутократији, каква је била она кнеза Михаила, више нема места јер „у данашње доба дува општи ветар у корист народне представничке владавинеˮ. Међутим, није био присталица ни пуне демократије јер није веровао у способност народа да води државу. Тај посао, требало је раде српска династија, круна и интелигенција. Сматран је за оштроумног мислиоца, али и не довољно успешног политичара. Његове расправе биле су врло цењене, али у практичној политици није успео са својим програмом, јер се разишао и са краљем Миланом, који је само донекле подржавао програм Пироћанца и напредњака, и са народом, који је веровао радикалима.

Објавио је неколико политичких расправа: Међународни положај Србије (1892), Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа (1895), Белешке поводом једне дипломатске историје (1896), Наша завршна реч (1896). Све ове расправе важни су прилози за дипломатску историју Србије 19. века. Умро је у Београду 1897. године.