Пре више од сто година препоручивао је да се све српске области и племена уједињују духом, језиком, народном свешћу и просветом

Стојан Новаковић био је један од најумнијих и најобразованијих Срба и водећи српски интелектуалац крајем 19. и на почетку 20. века. Кнез Григорије Николајевич Трубецки, руски посланик у Србији, током Првог светског рата забележио је у својим мемоарима да је „у политичком свету Новаковићево име имало значај одмах после Пашићевог“ и да су се Срби поносили њиме. Био је политичар, дипломата, државник, полихисторик, филолог. Рођен је 1842. године у Шапцу где је завршио нижу гимназију, а у Београду је завршио вишу гимназију, и Лицеј-одсек за правне студије 1863. године. У политику је ушао још 1867. када је приступио Уједињеној омладини српској која је представљала нуклеус српске националне акције. По политичком убеђењу је био либерал, потом младоконзервативац, а на крају прихватио је идеје српске револуционарне омладине која се припремала за надолазеће догађаје из 1912. и 1914. године.

Озбиљну политичку и државничку каријеру започео је априла 1873. године када је постао министар просвете и црквених послова. Ту одговорну дужност је обављао још у два наврата од новембра 1874. до августа 1875, и од октобра 1880. до новембра 1883. Један од његових највећих успеха на пољу просвете је било доношење Закона о обавезном основном школству 1882. године. Овај школски закон на којем је Новаковић радио неколико година наишао је на добар пријем код учитеља и стручне јавности. Овим законом, како је сматрао Слободан Јовановић, Новаковић је желео да искорени неписменост и необразованост у Србији као једну од њених највећих бољки јер је јасно прописивао да свако мушко и женско дете које живи у Србији са навршених шест година мора да похађа основну шестогодишњу школу. У предвечерје избијања Велике источне кризе, као министар просвете организовао је слање књига и уџбеника за српски народ у Босни и Херцеговини. Кратко, од фебруара 1884. до маја 1885. године био је министар унутрашњих дела, али је дао оставку јер се није слагао са попустљивом политиком Милутина Гарашанина, председника владе према краљу Милану Обреновићу.

Новаковић је желео да искорени неписменост и необразованост у Србији као једну од њених највећих бољки

Први пут председник српске владе био је од јуна 1895. до децембра 1896. године. Истовремено је обављао дужност и министра иностраних дела. Као председник владе покушао је да изврши уставну реформу, с обзиром на то да је био ватрени присталица уставности и противник аутократске владавине. Међутим, за тај свој подухват није имао разумевање и подршку краља Александра Обреновића. Ипак, као први министар, дао је велики допринос распламсавању националне идеје међу српским народом у Старој Србији и Македонији, интензивно вршећи просветно културну делатност. И пре него што је постао председник Владе имао је важну улогу у ширењу националне пропаганде и просветном раду према српском народу у Османском царству. Наиме, лично је иницирао образовање Политичко-Просветног одељења Министарства иностраних дела Србије 1889. године. Његова мисао водиља је била да српски интереси могу успешно да се остварују „пером и књигом”.

Своје ставове о потреби културно-просветног рада у остваривању српских националних и државних интереса најјасније је изнео у чланцима Quid Nunc, који је настао као реакција на анексију Босне и Херцеговине 1908. године, и Уједињујмо се културом, који је објавио у Дубровачком Срђу, исте године у оквиру Споменице о паду Дубровачке републике. У тексту Quid Nunc истицао је да се српски народни живот може одбранитити од напада и неприлика не само оружјем и борбом, већ и просветом, књигом, новинама, народном слогом, лепим језиком. На крају овог текста је упозорио: „Постарајмо се и ми Срби да се рад на уједињењу народа нашег поведе мирним средствима, средствима еволуције, у једном духу и правцу, путем просвете и културе, стално, живо, неуморно – па ће победа бити наша… Само не клонимо духом… А ми, међутим, смишљајмо и пробајмо, настојмо стално и без прекида да издржимо ову бескрвну битку мира, просвете и културе за свој народ. Ова битка је тежа него она оружјем, али у њој нема пораза, победа у њој не изостаје, и када једном дође – она је вечита.”

У програмском тексту Уједињујмо се културом, још подробније је образложио своју тезу о одбрани и интеграцији српства културом и просветом. Напомињући да српски дух није пао, истакао је како је преживео управо захваљујући вери, књизи, језику, песми. Новаковић је препоручивао да се српство подигне културом, лепим језиком, уједињеном народном просветом: „Уједињујмо, ујединимо срце онога на Тимоку и онога украј Гружа на мору Јадранскоме; онога на Скадру на Бојани и онога на Морави, и онога на Уни и онога на хладном Вардару… Културно српство може постати кад год ми хоћемо. Оно треба да изађе из духа и из воље наше. До нас стоји да га из висине будућности спустимо на земљу наше опште домовине. За њ нема никакве забране”. Према томе у оба ова текста је подвлачио да се српство успешно може уздићи културом, лепим језиком, уједињеном народном просветом, односно мирним путем. За разлику од оружане борбе, која је кратког даха, борба књигом и просветом је временски безгранична и ефикаснија. Према томе мудри Новаковић је још пре више од сто година препоручивао да се све српске области и племена уједињују духом, језиком, народном свешћу и просветом.

Огроман је био и његов допринос у изради документа Упутство за одржавање утицаја Србије у Старој Србији и Македонији који је усвојила влада Милутина Гарашанина 1885. године. Упутство је садржавало бројне активности Србије за очување српског националног идентитета на просторима Османског царства: отварање конзулата Краљевине Србије у градовима где су Срби чинили знатну већину, добијање владичанских места на територији Старе Србије, отварање српских школа и подела књига, покретање српске штампарије у Цариграду, отварање књижара за школске књиге широм Османског царства, оснивање листа Вардар. Његовом умешношћу и огромним залагањем Србија је од османских власти успела да издејствује отварање својих конзулата у Скопљу и Солуну 1887. године и у Битољу и Приштини 1889. године.

Новаковић је одиграо и значајну улогу у покретању и штампању Плаве књиге о албанским злочинима над српским становништвом у Старој Србији последњих година 19. века с обзиром на то да је тих година спирала насиља над хришћанима у Косовском вилајету, односно на подручју Старе Србије достизала свој врхунац. Нестабилна ситуација на Косову и Метохији и неповољан положај Срба били су константа тамошње стварности од формирања Косовског вилајета 1877. године. Као председник Владе био је заслужан и за промену правца српске спољне политике, која се огледала у већем ослањању на Русију, и постепеном удаљавању од Аустроугарске. Залагао се за споразумевање са суседима, а пре свега са Бугарском и Црном Гором.

За Новаковића није било никакве дилеме. Залагао се за што боље односе с Русијом, али и за вођење самосталне, изворне српске спољне политике

По други пут за председника владе – (тзв. четворне коалиције) биран је фебруара 1909. године. Био је то тренутак највећих искушења у коме се нашла српска држава и народ због анексије Босне и Херцеговине. Мандат му је поверен како би користећи своје огромно искуство, знање и вештину дипломатског маневрисања покушао да смири затегнуте односе са Аустроугарском које је оптерећивало питање анексије. Као председник владе спољној политици је подредио сва остала питања, непрестано апелујући на народно јединство и слогу. Најтежа одлука коју је његова влада морала да донесе тицала се српског признања анексије Босне и Херцеговине. Остављена сама, без подршке Русије која је такође прихватила анексију, а суочена са ратним претњама Аустроугарске Србија је прихватила анексију као свршен чин 31. марта 1909. године. Дипломатском вештином успео је да Србију часно извуче из кризе која је претила да добије ратне размере. Мандат његове друге окончан је октобра исте године.

У спољној политици снажно се држао начела о потреби ослобођења и уједињења српског народа, а у решавању српског питања предност је давао преговорима, и дипломатији у односу на оружана средства. Служио се туркофилством као специфичном дипломатском методом како би се омогућила реализација српске националне политике. Сматрао је да треба употребити сва легална, и дозвољена средства како би се издејствовало побољшавање положаја српског народа у Османском царству. Национално-просветни рад је према његовом мишљењу био дуготрајан, и захтевао је стрпљење, односно поступност у његовом остваривању.

У односу према великим силама сматрао је да Србија треба да се држи принципа одржавања добрих односа, али да на првом месту треба да води рачуна о сопственим националним и државним интересима. Најјаснији Новаковићеви ставови о спољној политици Србије, али и о спољнополитичком принципима Србије изнео је у концепту писма које је као српски посланик у Паризу средином августа 1900. године упутио Алекси Јовановићу, тадашњем председнику српске владе. Констатујући да је у интересу Србије да одржава што боље и срдачније односе с Русијом без обзира на то како се она у претходном раздобљу понашала и какав је став заузимала према Србији, жалио се што је Србија заузела курс затегнутих односа са царском Русијом који је у суштини био штетан по њу. За Новаковића није било никакве дилеме. Залагао се за што боље односе с Русијом, али и за вођење самосталне, изворне српске спољне политике. „Тога ради у Србији не треба да буде ни ’русофила’ ни ’аустрофила’ него само Срба који ће без заноса и страсти руководити се једино трајним користима своје отаџбине.

У дипломатску службу ступио је новембра 1886. године када је постављен за српског посланика у Цариграду, где се задржао до 1891. године. Важио је за једног од најбољих познавалаца Османског царства. Своју прву дипломатску мисију у Цариграду је користио како би помогао српском народу у оснивању њихових школа, дистрибуцији уџбеника и књига, заштити српских цркава у европском делу Османског царства, али и решавању билатералних питања између Србије и Османског царства (Привремена конзуларна конвенција, Трговачка конвенција, железничко питање). Други пут посланик у Османском царству био је између 1897. и 1900. године. Те године именован је за посланика Србије у Паризу, али само после неколико месеци премештен је за посланика у Русији, што је био врхунац његове дипломатске каријере. После пензионисања није одустао од бављења политиком. Био је ватрени поборник потпуног економског и политичког одвајања од Аустроугарске. У више текстова које је објавио 1906. у напредњачком листу Видело упозоравао је на опасне претње Аустроугарске упућиване Србији и праћене економским притиском из којег је настао Царински рат. Наставио је да се бави и реформном акцијом сила у европској Турској. Као посланик у Народној скупштини говорима и интерпелацијама упозоравао је да тешко стање у којем су се налазили хришћани у Турској може да доведе балканске државе у опасност. Плашио се чињенице да су велике силе из реформског плана изузеле Новопазарски, Пећки, Приштински и Призренски санџак. Реч је о крајевима у којима су Срби били изложени највећем насиљу Албанаца. Изјаловиле су се његове наде да ће се с Младотурском револуцијом 1908. битније поправити положај потлачених народа у европској Турској. Анексија Босне и Херцеговине 1908. одвратила је пажњу и великих сила и Турске од реформних планова. На проглас анексије први је дигао глас, храбрећи српски народ да не клоне духом. Упозоравајући на велику опасност која прети од Аустроугарске и њених наредних корака против Србије и српског народа у целини, апеловао је на то да се хитно нађу пријатељи на другој страни, у суседству, на Балкану, и да се све што је јужно од Саве и Дунава уједини у балкански савез. Крајем 1908. био је у специјалној мисији у Цариграду да од султана и Порте затражи подршку Србији у њеним захтевима за надокнаду на босанскохерцеговачком земљишту, али је и та акција окончана неуспехом јер су се Аустроугарска и Турска међусобно споразумеле. У фебруару 1909. изабран је за председника концентрационе владе с циљем да пронађе излаз из анексионе кризе. Његова влада се, међутим, пред претњом да ће Аустроугарска напасти Србију, повиновала вољи великих сила и признала анексију.

Уочи балканских ратова у Народној скупштини покретао је питање положаја српског народа у Османском царству. У својим интерпелацијама и говорима истрајао је на томе да се мора помоћи српском живљу у Старој Србији и Македонији, пострадалом и од Албанаца и од безвлашћа које тамо влада. Све одлучније се залагао за заједничку акцију балканских држава за одбрану хришћана у Турској. Са задовољством је дочекао закључивање савеза међу балканским државама 1912. Предводио је српску делегацију на мировној конференцији у Лондону. Том приликом показао се као чврст и истрајан преговарач, одлучан у томе да Србија за зеленим столом не изгуби оно што је стекла оружјем. Уочи Првог светског рата често је упозоравао на опасност која Србији прети од Аустроугарске.

За разлику од оружане борбе, која је кратког даха, борба књигом и просветом је временски безгранична и ефикаснија

Новаковић се окушао у више наврата и у политици. Био је један од оснивача Напредне странке 1881. године и њен председник. После пензионисања 1905. године посветио се обнови рада Напредне странке коју је лично распустио одмах након што је краљ Александар Обреновић децембра 1896. године сменио његову владу. Странка је обновљена фебруара 1906. године, а на њеном челу се поново накратко нашао. Због неслагања са групом млађих напредњака, а након страначког дебакла на скупштинским изборима, крајем јуна 1906. године, повукао се са положаја председника Напредне странке, а поднео је и оставку на место члана Главног одбора странке. Председник Главног одбора, и шеф Напредне странке поново је постао октобра 1908. године. На том положају остао је све до смрти.

Подједнако успешан био је и научник. Његов научни рад био је веома плодан. Први његови радови били су из области језика и књижевности. Указивао је на улогу Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Симе Милутиновића, Ђуре Даничића и Јована Стерије Поповића и значај њиховог доприноса стварању српског језика на основама народног језика. Као историчар бавио се, пре свега, пропашћу српских средњовековних држава у 14. и 15. веку и стварањем српске нововековне државе у 19. веку. Бавио се и биографијама српских светаца, црквеном историјом и топографијом, српским манастирима. Написао је и значајне расправе о стварању српске нововековне државе. На позив Матице српске написао је студију Васкрс државе српске, која је доживела више допуњених и проширених издања. Било је то његово најзначајније дело о настанку српске нововековне државе у којем је утврдио узроке великог народног покрета 1804. и објаснио све спољне чиниоце који су утицали на његов даљи развој.

Редовни члан Српског ученог друштва постао је 1865, а 1867. и његов секретар. Приликом оснивања Српске краљевске академије био је међу првим изабраним академицима 1887. године. За њеног председника изабран је 1906. и на њеном челу био је до смрти. Био је и први председник Српске књижевне задруге, дописни члан Југословенске академије знаности и уметности, члан кореспондент Императорско-руске академије у Санкт Петербургу, инострани члан Чешке академије наука, дописни члан Француске академије наука. Умро је у Нишу 1915. године.

Занимљиву оцену Новаковићеве личности дао је Слободан Јовановић који је записао да је био полуполитичар, полунаучник, један од „ретких људи у Србији који су били кадри да се баве политиком и науком“, истовремено је био и „велики националист и Југословен, одушевљени поштовалац Илије Гарашанина“ кога је сматрао за најумнијег српског државника.