Једна од његових највећих заслуга је била доношење Закона о формирању народне војске 1862. године

Илија Гарашанин је несумњиво поред Јована Ристића и Николе Пашића био један од најзначајнијих српских државника и политичара у 19. веку. Својим знањем, вештинама и огромним искуством током неколико деценија пресудно је утицао на креирање и спровођење унутрашње и спољне политике српске кнежевине, при чему је увек и на првом месту истицао српске националне и државне циљеве и интересе. Политичку каријеру почео је да гради током прве владавине кнеза Милоша који га је само са двадесет пет година, иако без политичке и војне праксе, именовао за заповедника „војне полиције“ и члана Совјета. Међутим, при крају његовог управљања Кнежевином и током прве владе кнеза Михаила иступао је као његов огорчени противник и присталица кнеза Александра Карађорђевића, то јест прикључио се уставобранитељима.

Рођен је у Гарашима поред Аранђеловца 1812. године. Учио је грчку школу у Земуну и немачку школу у Ораховици. Тамо је имао прилику да стекне добро опште образовање и да научи грчки и немачки језик. После завршетка школовања вратио се у Србију где је једно време помагао оцу у трговачким пословима, а 1833. године постао је чиновник у дунавској царинарници у Вишњици. Године 1837. кнез Милош га је узео у државну службу у којој је остао све до пензионисања. Као присталица уставобранитеља и под оптужбом за напуштање војске и издају земље био је присиљен да 1840. године напусти Србију и пређе у Цариград у изгнанство. У земљу се вратио 1842. године након што је кнез Михаило Обреновић свргнут с власти и напустио Србију. Нова уставобранитељска власт га је као свог присталицу укључила у политички живот земље. Прво је именован за члана Државног савета, а затим и за помоћника попечитеља (министра) унутрашњих дела. Управо за време владавине уставобранитеља постао је најмоћнија политичка фигура у Кнежевини. Уставобранитељи су га октобра 1843. године именовали за попечитеља унутрашњих дела при чему је спектар његових дужности био велики (војска, полиција, саобраћај, образовање, цивилно чиновништво). На том положају задржао се скоро читаву деценију при чему је систематски радио на постављању темеља модерне српске државе (административно-бирократски апарат, полиција, регуларна војска), изради и почетку реализације Начертанија, програма националне и државне политике Кнежевине Србије. Његовом заслугом устројена је поштанска служба у Србији, отворена прва пољопривредна школа, фабрика оружја, Артиљеријска школа која је потом прерасла у Војну академију.

Најзначајније Гарашаниново дело је израда програма Начертаније. Овај текст настао је на основу савета енглеског дипломате Дејвида Уркварта и Адама Чарторијског, вође пољске емиграције (Савети којих треба да се држи Србија), а према упутствима Чеха Франтишеха Заха (План словенске политике Србије).Захов план примио је маја 1844. године а нацрт текста је завршио крајем исте године и предао га у тајности кнезу Александру Карађорђевићу. Гарашанин је искористио ова два текста као камен темељац за састављање Начертанија. Заховим планом предвиђало се да управо Србија постане центар окупљања Јужних Словена (Срба, Хрвата, Бугара) у борби против Османског царства, при чему би она истовремено била и брана остваривању руских и аустријских интереса на Балканском полуострву.

Политичку каријеру почео је да гради током прве владавине кнеза Милоша који га је само са двадесет пет година, иако без политичке и војне праксе, именовао за заповедника „војне полиције“ и члана Совјета

Овај спољнополитички програм је у првој фази предвиђао уједињење свих српских територија под османском влашћу, односно земаља на којима живи српски народ (Кнежевина Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Стара Србија), а у другој фази стварање једне велике државе Јужних Словена у коју би ушли и Бугарска, Славонија, Хрватска и Далмација, под вођством Кнежевине Србије. Гарашанин је прво као министар унутрашњих дела (1844–1852), а затим и као председник владе и министар иностраних дела (1852–1853. и 1861–1867) користио Начертаније као полазиште за спровођење националне политике Кнежевине Србије.

Спомен-плоча на месту предаје кључева града Београда кнезу Михаилу

Одмах након састављања овог документа прионуо је на његово остваривање. У том смислу почео је да успоставља везе и окупља људе од поверења за акцију у српским крајевима. У Београду је формирао тајни Одбор за пропаганду у који су између осталог ушли Јован Маринковић, Лазар Арсенијевић Баталака, Атанасије Николић, Матија Бан, Антоније Орешковић. Главни циљ овог Одбора био је усмерен ка Босни. Такође, дошао је и у додир са Људевитом Гајом, најзначајнијим представником Илирског покрета и са Иваном Јукићем, угледним босанским фрањевцем. Подстицај за националноослободилачки рад у српским областима, посебно у правцу Јужне Угарске дали су револуционарни догађаји из 1848. године. Већ марта те године успоставио је контакте са митрополитом и будућим патријархом Јосифом Рајачићем и хрватским баном Јосипом Јелачићем у намери да покрене српско-хрватску сарадњу у одбрани националних интереса.

Такође, организовао је и слање помоћи српском покрету у Угарској. Прећутно се такође сагласио да се преко Саве и Дунава српском покрету упуте оружје и добровољци, а од октобра 1848. године та подршка је постала јавна и очигледна. Склопио је и договор са Костом Николајевићем, српским дипломатским агентом у Цариграду да изради план о стварању „српског вицекраљевства“ који је предвиђао да Турска уступи Србији Босну, Херцеговину, Албанију, Стару Србију, Македонију и Бугарску које би као и Србија уживале аутономни статус. После гушења револуције поново се окренуо српском народу у Османском царству. Његова непрестана намера је била да сачува политичко јединство и унутрашњу стабилност у Србији. Због тога је 1850. године усвојен Закон о јавном поретку и Априлски циркулар из 1852. године како би се спречило деловање обреновићевске и проруске опозиције уставобранитељском режиму.

Углед и поверење које је изградио током своје политичке каријере утицало је да га кнез Александар Карађорђевић септембра 1852. године именује за свог представника односно председника српске владе и попечитеља иностраних дела. Међутим, под снажним притиском Русије која је у Гарашанину видела генератора револуционарних тежњи на Балкану, кнез Александар га је већ марта 1853. године сменио са положаја председника владе и попечитеља иностраних дела. Понуђено место члана Савета је одбио и отишао је у пензију. Током Кримског рата заступао је мишљење да Србија треба да буде неутрална, а после његовог завршетка почео је да поправља своје лоше односе са Русијом која је управо у њему видела заступника својих интереса у Србији. Истовремено, све више је критиковао проаустријску политику кнеза Александра. Године 1858. постављен је прво за члана Савета, а затим и за попечитеља унутрашњих дела. Ту позицију је вешто искористио за организовање збацивања кнеза Александра с власти. У том смислу снажно се залагао за сазивање Светоандрејске скупштине која би сменила кнеза што се на крају и десило 1858. године. Коначно, врхунац његовог политичког утицаја десио се током друге владавине кнеза Михаила с којим је изгладио лоше односе који га је прво у пролеће 1861. године послао у дипломатску мисију у Беч, Пешту и Сремске Карловце како би покушао да побољша положај Срба у Хабзбуршкој монархији. Затим је боравио у Цариграду где је са турским властима преговарао о могућности промене Турског устава из 1838. године.

Најзначајније Гарашаниново дело је израда програма Начертаније. Овај текст настао је на основу савета енглеског дипломате Дејвида Уркварта и Адама Чарторијског, вође пољске емиграције, а према упутствима Чеха Франтишеха Заха

Децембра 1861. године кнез Михаило га је поставио за председника српске владе и попечитеља иностраних дела. Одмах после преузимања дужности Гарашанин је српског кнеза обавестио о постојању Начертанија и упознао га са његовим садржајем, што је кнез свесрдно прихватио. Српском владару је изложио методе вођење националне политике која би се вршила тајно, бирократски уз помоћ поверљивих агената и пропагандиста. Његов повратак на власт поздравиле су с једне страна Турска, али такође и Француска и Русија. У циљу подстицања антиртурских покрета у јужнословенским земљама 1862. године формирао је Српски одбор за пропаганду и организовање устанака у српским земљама.

Мапа објављена у Француској 1862. године, која приказује границе Српског царства Душана Великог (XIV век)

На унутрашњеполитичком плану спровео је низ реформи које су омогућиле убрзан развитак српске кнежевине. Једна од његових највећих заслуга је била доношење Закона о формирању народне војске 1862. године. У том погледу планирао је да организује три хиљаде припадника стајаће војске и близу педесет хиљада војника који би чинили народну војску што је посебно изиритирало Турску. На месту председника владе и попечитеља иностраних дела задржао се до краја 1867. године. Као попечитељ иностраних дела остварио је неколико великих дипломатска успеха. Први је био пројекат окупљања јужнословенских народа који је изнео у Начертанију, што је у конктетној ситуацији подразмевало стварање Блаканског савеза. Наиме захваљујући његовим намерама Србија је 1866. године склопила савез са Црном Гором, а следеће године и са Грчком. Такође, био је спреман на споразумевање са Хрватима. Са Јосипом Јурјем Штросмајером, прваком Хрватске народне странке је постигао 1867. године начелни споразум о заједничкој акцији на уједињењу јужнословенских народа, при чему су се Хрвати сагласили да Србији припадне Босна и Херцеговина. Постигао је споразум и са Бугарским одбором из Букурешта који је предвиђао формирање Југословенског царства после ослобођења од турске власти. У Бугарску су по Гарашаниновим налозима слате књиге које су бесплатно штампане управо у Србији. Споразум са Румунијом 1868. године није стигао да склопи јер је претходно године пензионисан. Одржавао је везе и са албанским католицима Миридитама. Друга велика Гарашанинова спољнополитичка тековина тицала се огромног успеха 1867. године када су Турци морали да укину војне гарнизоне у Србији и да се повуку из српских градова. Због свог целокупног националног и државотворног дела, а посебно због залагања за ослобођење и уједињење целокупног српског народа називан је „балкански Бизмарк“.

До размимоилажења са кнезом Михаилом дошло је после кнежевог повратка из Иванке где је 1867. године направио договор са Ђулом Андрашијем, председником угарске владе. Наиме, иако је годинама био против рата као начина решавања српског националног питања у међувремену је променио мишљење и постао је заступник ратне опције у разрешењу српског питања које би поред националног ослобођења српског народа укључивало и стварање велике заједнице балканских народа. Таква опција није одговарала српском кнезу у том тренутку и он је обећао Андрашију да ће Србија своје националне циљеве остваривати мирним путем. Заузврат је добио обећање мађарског политичара да Србија може рачунати на добијање ако не целе Босне и Херцеговине, а оно њеног највећег дела. Крајем новембра 1867. године кнез Михаило је разрешио Гарашанина дужности председника владе и пензионисао га је. Поред неслагања око начина вођења националне политике камен спотицања односно један од битних разлога смењивања било је и Гарашаниново противљење да се српски кнез после развода са Јулијом Хуњади ожени својом блиском рођаком Катарином Константиновић. Српски кнез био је незадовољан и поновним зближавањем до кога је дошло између Гарашанина и Русије која је иначе била изузетно незадовољна када је кнез Михаило уклонио Гарашанина са власти. После убиства кнеза Михаила у Кошутњаку 1868. године покушао је на кратко да искористи вакум у власти и да се наметне као неприкосновени господар Србије, али је осујећен у томе. Остатак живота провео је у Гроцкој.

Илија Гарашанин, један од најзначајнијих српских државника и политичара у 19. веку — Имао је „магијску моћ да привлачи и придобија људе“. Био је енергичан, доследан, систематичан, трезвен, човек од речи, тип старог бирократског државника који се управљао начелом да држава почива на реду, а не на слободи

Слободан Јовановић је истицао да је Гарашанин и поред своје изражене бирократске крутости био политички вештији од било ког другог уставобранитељског државника. Имао је „магијску моћ да привлачи и придобија људе“. Био је енергичан, доследан, систематичан, трезвен, човек од речи, тип старог бирократског државника који се управљао начелом да држава почива на реду, а не на слободи. Био је једна од ретких особа свога времена која је успела без пуно школавања уз непресани рад и здрав разум да постане добар практични администратор. Јовановић је сматрао да је Гарашанин био „велики министар полиције“ односно творац српске полиције. У спољашној политици био је противник како Русије, тако и Аустрије. Његово гесло био је ни са Русијом ни са Аустријом, већ са западним силама, а превасходно са Француском. Веома лепо мишљење о Гарашанину имао је и владика Петар II Петровић Његош. У једном писму који му је упутио записао је: “Нема једнога Србина који више за Српство мисли и послује од Вас“. Гарашанин је био почасни члан Друштва српске словесности. Умро је 1874. године.