Један од најзнаменитијих и најученијих Срба током Српске револуције односно Другог српског устанка, али и српске политике, и дипломатије прве половине 19. века

Врсни правник и уставописац, даровити новинар, публициста и вешт дипломата иначе фактички први попечитељ (министар) иностраних дела Кнежевине Србије нажалост неправедно је заборављен у нашој јавности. Сем једне монографије, биографске одреднице у Српском биографском речнику, пар научних чланака, спомен бисте на Земунском кеју и спомен плоче на родној кући у главној улици у Земуну о њему се готово ништа не зна.

Рођен је 1789. године у Земуну који се тада налазио у оквиру Хабзбуршке монархије, у тренутку када су се на Балкану и у Европи дешавали бурни догађаји (Аустро-турски рат и Француска револуција) који су пресудно одредили судбину тамошњих народа и трасирали европска и светска дешавања у наредним деценијама и вековима. У родном месту завршио је основну школу, а гимназију је похађао у Сремским Карловцима. При крају шестог разреда избачен је из школе јер је написао текст против митрополита Стефана Стратимировића и његових сарадника. Од тада датира њихова нетрпељивост која ће кулминирати неколико година касније због међусобног неслагања око концепције уређивања листа Новине сербске. Филозофију и медицину је студирао у Кежмарку, Пешти и Бечу. Тамо ће упознати и спријатељити се са српским писцем романа Милованом Видаковићем. Иначе, говорио је старословенски, руски, латински, немачки и француски језик.

Године 1813. прекинуо је студије медицине јер је заједно са својим колегом Димитријем Фруштићем, основао у Бечу Новине сербске из царствујушчег града Виене које су пропагирале солидарност међу словенским народима, али и заступале тезу о одвајању Срба од Русије и њихово приближавање Бечу и Хабзбуршкој монархији. Новине су у почетку излазиле сваки дан сем суботом и недељом, а од 1816. године штампале су се два пута недељно. Странице ових новина повремено је уступао Вуку Стефановићу Караџићу који се управо преко овог листа обрачунавао са Видаковићем који је био један од најоштријих критичара Вукове језичке реформе и ватрени заступник цркевнословенског књижевног језика. Истовремено, издавао је и књижевни лист то јест алманах Забавник који је излазио између 1815. и 1821. године. Током боравка у главном граду аустријског царства успоставио је тесне везе са угледним словенским и чешким филолозима и славистима Јернејем Копитарем и Јозефом Добровским изражавајући потребу свесловенске солидарности. Копитар је веома ценио Давидовића и тврдио је да је он представљао центар књижевног препорода Срба. Након што су новине доспеле у велику финансијску кризу прешао је 1821. године у Србију посредством проте Матеје Ненадовића с којим је успоставио присну сарадњу још за време када је издавао Новине сербске.

Прве две стране издања Забавника за 1816. годину

Непосредно по доласку у Србију радио је као писар код Јеврема Обреновића у Шапцу, а затим је прешао у Крагујевац у службу код кнеза Милоша Обреновића коме је постао најпре секретар, а од 1827. године је био и његов први секретар са разноврсним задужењима (превођење новина и турских писама, припреме седница Народне скупштине, разрезивање пореза, састављање писама српским представницима у Цариграду, уређење Кнежеве канцеларије). Нарочито се залагао за подизање српских школа, израду добрих школских програма и народно просвећивање. Његови савременици су га сматрали другом личношћу српске кнежевине после кнеза Милоша, односно његовим „великим везиром“ и „кнежевим Метернихом“.

С неколицином пријатеља припадника групе младоконзервативаца почетком 1880. године покренуо је лист Видело у коме су изнесени програм унутрашњег развитка и правци спољне политике Кнежевине Србије

У дипломатској борби кнеза Милоша за стицање аутономије имао је важну улогу, с обзиром на то да је био упоран, стрпљив и успешан дипломата. Био је члан три депутације које су по налогу српског кнеза боравиле у Цариграду у преговорима са турским властима око добијања аутономије. Том приликом показао је своје дипломатско умеће преговарања што је уочио и Аполинариј Бутењев, руски посланик на Порти, с обзиром да је био посредник у преговорима између њега и српске депутације. Иначе, управо на предлог Бутењева руски цар је Давидовићу доделио орден Светог Владимира четвртог степена за успешан рад српске делегације у Цариграду. Резултат дипломатских напора кнеза Милоша, његових сарадника и подршке Русије је био да је Србија издејствовала други и трећи хатишериф 1830. и 1833. године, односно фактички добила аутономију као прву степеницу ка стицању независности и међународном признању.

Управо Давидовићев дар за дипломатију утицао је на српског кнеза да га 1834. године постави за попечитеља иностраних дела односно министра. Као што је познато у првом делу Српске револуције односно током Првог српског устанка српску дипломатију је водио Карађорђе Петровић, а након 1815. године кнез Милош. Већ почетком Другог српског устанка кнез Милош је формирао Народну канцеларију чији је делокруг рада временом проширен и на послове спољне политике. Тих првих година спољне послове практично је водио сам кнез Милош. У оквиру Народне канцеларије 1826. године основано је посебно, Инострано одељење које је имало задужења у сфери спољних послова, који су у целости одвојени од осталих надлежности. На челу овог одељења чије је седиште било у Крагујевцу налазио се Давидовић који је током 1834. и 1835. обављао и дужност попечитеља иностраних дела. Суштински он је био први министар иностраних дела, с обзиром на то да Миленко Стојковић, први постављени попечитељ за спољне послове ту дужност није прихватио, а да се Миљко Радоњић на челу Попечитељства задржао веома кратко између 1811. и 1813. године.

Давидовић је у кнежевом окружењу важио за аустрофила, за разлику од Јакова Јакшића, главног благајника (хазнадара) кнеза Милоша, који је сматран особом која је била у тесним везама са Русијом. Занимљиво је да је Давидовић превео пету тачку Акерманске конвенције из 1826. којом се Србији гарантовала осма тачка Букурешког мира из 1812. године по којој је Србија требало да добије унутрашњу самоуправу односно аутономију. Давидовић је иначе и саставио кнежеву беседу којом су чланови Народне скупштине сазвани на Светог Саву 1827. године у Крагујевцу обавештени да је Србији гарантована аутономија. Осим тога он је исту беседу и прочитао у име кнеза Милоша. Иако је важио за аустријског човека сматрао је да се српско питање у оквиру Источног питања може решити уз помоћ Француза и Енглеза и уз ослон на Русију. У том смислу саветовао је кнеза Милоша 1827. године да упути једну делегацију у Лондон како би испитала однос ове силе према српској ствари. Боравећи у Цариграду у борби за српску ствар имао је прилику да се у више наврата сусретне и са Дејвидом Урквартом, службеником британске амбасаде и одличним познаваоцем балканских прилика кога је обавестио о намери српске кнежевине да ради на регулисању сопственог законодавства

Управо Давидовићев дар за дипломатију утицао је на српског кнеза да га 1834. године постави за попечитеља иностраних дела односно министра

Осим што је био први српски министар спољних послова Давидовић је значајан и по томе што је саставио Сретењски устав који је био један од најлибералнијих европских устава тога времена. Српски кнез Милош му је после гушења Милетине буне поверио задатак да изради нацрт Устава који је усвојен на Сретење 1835. године. Давидовић је приликом израде Устава користио слободоумне уставе Швајцарске и Белгије, а као велики присталица Француске револуције, многе принципе које је изнедрила ова грађанска револуција попут личних и грађанских слобода и слободе штампе уградио је у текст устава. Међутим, већ након неколико недеља устав је укинут на захтев великих сила, а пре свега Порте, Русије и Аустрије због своје слободоумности. У Петрограду се сматрало да је устав написан под утицајем западних либералних и револуционарних идеја и да правазилази оквире хатишерифа које су Србији дате од стране Османског царства. Кнез Милош који је био такође противник устава је знао за одбојан став Русије и других сила према уставу и једном приликом је упозорио Давидовића: „Мотри кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким ми имамо посла“. С друге стране Давидовић га је уверавао да је Србија аутономна кнежевина и да има право на доношење устава: „Посланик Бутењов нека говори шта хоће… Србија ће бити срећна и књаз њен велик… и закључио би му с тим да ће и књаз и народ кадри бити одржати Србију и да би посрнула, да неће ићи на жалбу један на другога Порти, као што би он желео, и да неће звати у помоћ онога који је Србију више стотина година под јармом држао, а ни ићи оному који је лепо дигао Георгију, Крим и Пољску“. Такође, Петар Рикман, руски отправник послова у Цариграду није имао поверење у Давидовића као творца устава и називао га је „усијаном главом која сеје револуционарне идеје у Србији“. Незадовољан што је израдио тако либералан устав и што га је одштампао у великом броју примерака српски кнез га је смениио са дужности уредника Новина српских и разрешио га свих других функција. Увређен овим поступком напустио је Крагујевац и преселио се у Смедерево.

Давидовић је, између осталог, био и попечитељ односно министар унутрашњих дела, и попечитељ просвете и у том својству израдио је један предлог о оснивању академије (Лицеја). Богато новинарско искуство омогућило му је да стекне поверење кнеза Милоша и да буде уредник Новина српских од 1834. до 1835. године које су иначе биле политичко гласило ондашње младе кнежевине. Због свог великог новинарског умећа уређивао је политичку хронику овог листа. Слободно се може рећи да је управо Давидовић поставио основе модерног српског новинарства и био први професионални новинар у Кнежевини Србији.

Димитрије Давидовић, слика Уроша Кнежевића

Његова политичка делатност била је најинтезивнија између 1829. и 1835. године, а његов уплив на кнеза Милоша се временом све више повећавао. То је иначе био период када је Србија стекла аутономију, укинула феудалне односе, далеко пре него што су то учиниле друге европске државе, усвојила први либерални устав. Широк дијапазон његових интересовања обухватао је и историографски рад. Био је аутор чувене историје српског народа коју је први пут објавио 1821. године под називом Дјејанија к историји српскога народа, а која је постхумно објављена 1846. и 1849. године под називом Историја народа србског. У Летопису Матице српске за 1828. године дао је опис манастира Жиче, а бавио се и превођењем са немачког и француског језика. Због свог успешног књижевног рада 1820. године постао је члан престижног Краковског ученог друштва.

Давидовић је био необична и слојевита личност. С једне стране био је изузетно образован, али и непрестано опрезан и често плашљив због чега није истрајавао на остваривању својих племенитих и идеалистичких идеја и замисли. Важио је за поносну, али не и за горду особу. Иако је по свом образовању, елоквенцији и наступима превазишао скоро све остале учене људе свога времена у Кнежевини Србији, ипак управо ови његови квалитети изазивали су љубомору тадашње српске чаршије. Након укидања Сретењског устава доспео је и у немилост самог кнеза Милоша с којим је био у специфичним односима. Обојица су били сличних темперамената. Давидовић је уважавао српског кнеза и био му одан, док је кнез Милош поштовао Давидовића као ученог човека. Међутим, због плаховите природе обојица су често долазили у сукобе због чега је Давидовић у више наврата кнезу подносио оставке које је он одбијао да прихвати. Иначе, заузимао је умерену опозицију према српском кнезу. Наиме, његов идеал је био ограничење кнежеве власти и безбедност правне и имовинске сигурности народа.

Његови противници су га називали погрдним именима и сматрали су да је велики идеалиста и занесењак. Тако је Владимир Јакшић њега и Јована Гавриловића називао „Швабурија“, Лукијан Мушицки га је сматрао „среброљубивим егоистом“, док су га у народу прозвали Луцефир. Вук Стефановић Караџић коме је Давидовић уступио простор у бечким Новинама сербским за полемику са Видаковићем око реформе језика такође није имао речи хвале о њему иако су били пријатељи. Наиме писао је да био „човек врло рђаве главе који се васпитавао читањем забрањених романа“. Давидовић се иначе није само успешно показао у практичном раду, већ је био задојен и идејом о стварању српске националне државе која би обухватила целокупан српски народ, а у погодној прилици њој би се прикључили и други јужнословенски народи. Важио је за истинског српског родољуба што потврђују и речи његовог школског друга Милована Видаковића који је за њега записао да је „род свој преко мере љубио.“ Разочаран односом српског кнеза и власти према њему последње године живота провео је у Смедереву где је и умро 1838. године када је Србија добила тзв. Турски устав познатији као четврти хатишериф.