Дражен Живковић: Црна Гора, прототип бриселске периферије

Од „лидера у региону“ до кандидата за европску чекаоницу: прича о Црној Гори више није само прича о европским интеграцијама већ и о томе шта једна држава губи када политичка елита успех мери искључиво спољним признањем. Док Подгорица убрзава пут ка Бриселу, отварају се питања о стварној снази институција, степену политичке самосталности и односу према сопственој историји

Ако је тачна теза која се све чешће провлачи кроз бриселске и регионалне кулоаре – да је Црна Гора данас први и најизгледнији следећи кандидат за пуноправно чланство у Европској унији – онда та чињеница не говори апсолутно ништа о томе колико је црногорско друштво напредовало у владавини права, економији, правосуђу или заштити основних људских слобода. Она, заправо, говори искључиво о томе докле је сама Европска унија спремна да спусти властите критеријуме када на терену наиђе на структуре које не пружају никакав интелектуални, политички нити државнички отпор.

Црна Гора се не налази на самом прагу Брисела зато што је претворена у функционалну, праведну и стабилну државу швајцарског или скандинавског типа, већ зато што на својој политичкој сцени има савршено однеговану политичку класу. То је скупина безличних, технократских, идеолошки стерилних и потпуно отуђених креатура, којима је савршено свеједно да ли своју месечну плату, привилегије и директиве примају из Подгорице, Сингапура, Брисела или Вашингтона. У тој новој политичкој реалности, држава се више уопште не посматра као суверени ентитет који штити виталне интересе властитих грађана, већ као предузеће у стечају чија се неспособна управа једино труди да остави што бољи утисак на иностране повериоце.

А ти повериоци – у овом конкретном случају оличени у западним амбасадама и дипломатским изасланицима – не траже реформе које ће бољитак донети народу. Они траже потпуну послушност, одрицање од историјског континуитета, економску распродају и геополитичку мимикрију. Резултат такве политике је поражавајући: створена је политичка клима у којој свако ко дође са стране – а посебно ако долази из регионалних центара који уживају протекцију Брисела, попут Загреба – може без икаквих последица да диктира услове, понижава домаћу јавност и дословно подрива државни суверенитет под изговором „добросуседских односа“ и „убрзања европских интеграција“.

Унутрашња консолидација власти постигнута је на најпрљавији могући начин – наставком континуитета дискриминације српског народа у Црној Гори, иако тај исти народ чини кључни демографски, аутохтони и друштвени ослонац ове земље

Амбасадорска ноћна смена и фарса од суверенитета

Да бисте до краја разумели суштину и домете данашње црногорске политике, уопште не морате читати опсежне социолошке студије нити пратити замршене, бесконачне скупштинске расправе. Довољно је визуализовати сцену која је постала свакодневица: представници извршне и законодавне власти, на челу са самим премијером, симболички и суштински чекају испред канцеларија амбасадора чланица ЕУ и САД да би добили инструкције за наредни дан. Та ноћна стрепња политичара који се плаше властите сенке и траже одобрење за сваки кадровски потез, сваки законски текст и сваку јавну изјаву, постала је основни заштитни знак подгоричке власти.

Некадашња громогласна реторика о суверенитету и „миленијумској државности“ распршила се у јадном додворавању бриселским чиновницима трећег реда. Основни критеријум за напредовање у политичкој хијерархији више није подршка властитог народа, стручност или лични интегритет, већ степен сервилности према страним факторима. Када премијер и његови министри свој политички ауторитет и легитимитет не црпе из изборне воље грађана него из тапшaња по рамену у западним амбасадама, читав наратив о Црној Гори као „лидеру у региону“ постаје трагикомична фарса. Држава која нема храбрости да донесе ниједну једину аутономну одлуку, унутрашњу политику своди на слепо спровођење туђих диктата, док спољну политику претвара у беспоговорно копирање геополитичких агенди које су директно супротстављене њеним економским и националним интересима.

Геополитички полигон: Од антируске хистерије до обуке украјинских војника

Главна препорука за добијање бриселске улазнице данас се уопште не мери успехом у борби против организованог криминала и високе корупције – који и даље темељно премрежавају све поре друштва и институција – већ правоверношћу у геополитичком сукобу великих сила. Црна Гора је пожурила да међу првима уведе најригорозније санкције Руској Федерацији, затварајући безразложно врата тржишту и народу са којим је имала вековне историјске, културне, дипломатске и економске везе.

Док се за Морињ организују скупови на највишем државном нивоу, постављају спомен-плоче са спорним и самооптужујућим текстовима и извињавају комшијама, званична Подгорица никада није озбиљно поставила питање одговорности за мучење и клање сопствених грађана у „Лори“

Међутим, није се стало само на економским и дипломатским санкцијама; отишло се корак даље у најгору антируску реторику која често прелази све границе елементарног пристојног понашања у међународним односима. Увођење радикалних мера, ускраћивање гостопримства и учешће у програмима обуке украјинских војника треба да послуже као доказ да је Подгорица „већа од самог НАТО“. Уместо да води балансирану, мудру и одмерену спољну политику мале медитеранске земље, која гледа како да сачува властиту стабилност и економију у глобалном вихору, црногорска власт је пристала да буде обичан пешак на геополитичкој шаховској табли. Питање које се поставља јесте: шта грађани Црне Горе имају од те врсте спољнополитичког радикализма? Одговор је једноставан – немају ништа, осим директних економских губитака и статуса послушника који беспоговорно извршава налоге док се велики договарају иза затворених врата.

Наставак дискриминације Срба под маском „грађанског друштва“

Унутрашња консолидација власти постигнута је на најпрљавији могући начин – наставком континуитета дискриминације српског народа у Црној Гори, иако тај исти народ чини кључни демографски, аутохтони и друштвени ослонац ове земље. Под изговором изградње такозваног грађанског друштва и наводне борбе против „малигног српског утицаја“, наставила се пракса потискивања и маргинализације Срба из органа државне управе, правосуђа, полиције, дипломатске мреже и културних институција.

Иако су се гарнитуре на власти мењале, наратив је остао непромењен: Србин је прихватљив само ако је политички пасивизован, ако пристане на одрицање од властитог идентитета и ако не доводи у питање идеолошке догме успостављене у претходним деценијама. Представници српског народа у структурама власти често служе само као пуки декор за бриселске посматраче, док се суштинске полуге моћи и даље држе у рукама оних који гарантују да се досадашњи антисрпски курс неће променити. Ова тиха, алибијем покривена дискриминација представља стварни извор дубоке унутрашње нестабилности. Држава која властите грађане третира као опасност или грађане другог реда само зато што говоре српским језиком и припадају Српској православној цркви не може бити никаква „европска прича“, осим ако под Европом не подразумевамо најмрачније концепте сегрегације.

Та ноћна стрепња политичара који се плаше властите сенке и траже одобрење за сваки кадровски потез, сваки законски текст и сваку јавну изјаву, постала је основни заштитни знак подгоричке власти

Капитулација пред Загребом: Школски брод „Јадран“ и селективна правда

Посебно срамотно поглавље ове политичке капитулације представља однос према званичном Загребу. У паничној жељи да по сваку цену добије зелено светло Хрватске за отварање и затварање преговарачких поглавља, власт у Подгорици је пристала на улогу потчињеног партнера који је спреман да жртвује властито национално достојанство, историјску баштину и материјалну имовину.

Најочигледнији пример тог слугерањства јесте тихо попуштање и договорена предаја око једрењака и школског брода „Јадран“. Овај брод, који представља симбол поморске традиције и који правно, историјски, логистички и практично припада Црној Гори и њеној луци у Тивту и Бару, постао је предмет недопустиве трговине у којој подгорички властодршци показују невиђени кукавичлук. Уместо да чврсто, на бази међународног права и сукцесијских споразума, бране имовину своје државе, они пред хрватским уценама обарају поглед, спремни да предају једрењак само да би избегли претњу блокаде из Загреба.

Паралелно са тим, одвија се процес експресне исплате накнада хрватским заробљеницима из некадашњег сабирног центра Морињ. Док се са једне стране држава жури да покаже своју „широкогрудост“ и „суочавање са прошлошћу“ плаћајући милионске одштете онима међу којима су многи били активни учесници ратних сукоба на дубровачком ратишту, јавља се потпуно одсуство јаког правног оквира, реципроцитета и елементарне правде када су у питању црногорске жртве.

ФОТО: Компас/Илустрација

Срамотно ћутање о зверском злочину у сплитској „Лори“

Врхунац моралног посртања, лицемерја и потпуног губитка државног достојанства јесте громогласно и систематско ћутање о судбини 14 припадника такозване никшићко-шавничке групе. Ради се о црногорским држављанима и војницима који су 1992. године мучки заробљени на херцеговачком ратишту, а потом пребачени, бестијално мучени и зверски убијени у злогласном сплитском логору „Лора“.

Док се за Морињ организују скупови на највишем државном нивоу, постављају спомен-плоче са спорним и самооптужујућим текстовима и извињавају комшијама, званична Подгорица никада није озбиљно поставила питање одговорности за мучење и клање сопствених грађана у „Лори“. Ниједна власт у Подгорици до данас није имала минимум храбрости да од хрватских правосудних органа оштро и непоколебљиво затражи процесуирање џелата који су се садистички иживљавали над Црногорцима у блоку Ц овог логора. Ћутање о 14 мученика из Никшића и Шавника није само дипломатски и правни пропуст; то је дубоки морални пад, трајна љага и директна издаја властитог народа. Порука коју црногорска власт тиме шаље властитим грађанима јесте застрашујућа: животи црногорских држављана и бораца не вреде ништа уколико њихово помињање може да поквари односе са Загребом или успори бриселске интеграције. То је сама дефиниција полтронства и слугерањства у свом најчистијем и најогољенијем облику.

Интелектуална празнина и медијска манипулација

Да би се овакав систем одржао без већих социјалних немира, било је неопходно извршити потпуну пацификацију и анестезију јавног мњења. Медијска сцена у Црној Гори углавном је стављена у функцију пропагирања безалтернативности европског пута, при чему се свака критика бриселске политике одмах етикетира као ретроградна, проруска или антидржавна. Интелектуална елита, која би по природи ствари требало да буде критичар власти и заштитник друштвених вредности, у највећој мери је купљена грантовима, функцијама и учешћем у разним невладиним пројектима.

Некадашња громогласна реторика о суверенитету и „миленијумској државности“ распршила се у јадном додворавању бриселским чиновницима трећег реда

Тако смо добили створену атмосферу у којој се више не постављају никаква суштинска питања. Нико не пита каква је то Унија у коју улазимо, под којим условима се одричемо дела монетарног и правног суверенитета и какве ће последице то имати по нашу привреду и пољопривреду. Уместо озбиљне јавне дебате, грађанима се пласирају јефтине естрадне пароле о „европским стандардима“, док се у позадини одвија распродаја преосталих природних ресурса и инфраструктуре у корист иностраног капитала.

Цена „европске“ улазнице

Ако је коначна цена уласка у Европску унију потпуно одрицање од властите независности, брисање историјског памћења, пристајање на улогу геополитичког потрчка и понижавање пред комшијама који увек имају спремну нову уцену, онда се поставља кључно питање – шта заправо остаје од Црне Горе у моменту када коначно прође кроз те бриселске капије?

Улазак у било коју међународну организацију без достојанства, без идентитета и без суверене воље није и не може бити никакав историјски успех. То је обична капитулација упакована у шарену лажу бриселске бирократије. Црна Гора данас стоји као тужан и упозоравајући пример како се једна некада поносна друштвена заједница може трансформисати у обичну територију којом управљају амбасаде и инострани изасланици, док домаћи политичари служе само као прости скретничари и потписници туђих одлука. Уколико се у црногорском друштву не пронађе снага за отпор овом процесу потпуног обезличавања и ако се не врати поштовање према властитим жртвама и суверенитету, „успех“ на европском путу биће само коначна верификација статуса модерне колоније у којој су грађани постали странци у сопственој земљи.