У регионалној политици постоји једно неписано правило: држава која не реагује на понижења – врло брзо почне да их добија све чешће. Црна Гора последњих година, нажалост, даје превише примера таквог понашања. Уместо јасне државне политике и достојанственог односа према сопственим интересима, сведочимо ситуацији у којој се на отворено мешање у унутрашње ствари одговара – тишином. А та тишина, у политичком језику, готово увек значи слабост.
Посебно забрињава начин на који се званична Подгорица односи према потезима званичног Загреба. Хрватска је последњих година више пута показала спремност да се директно укључи у политичке процесе у Црној Гори – било кроз политичке поруке, било кроз дипломатске притиске, било кроз симболичне потезе који имају јасну политичку тежину.
У свакој озбиљној држави такви потези би изазвали барем дипломатску реакцију. У Црној Гори, међутим, они често пролазе готово без одговора.
Граница између дипломатије и мешања
У међународним односима постоји јасна линија између легитимне сарадње и недозвољеног политичког мешања. Када званичници једне државе почну да шаљу политичке поруке које утичу на унутрашња политичка питања друге државе, та линија је већ пређена.
У случају Црне Горе, Загреб је више пута показао да нема проблем да јавно коментарише унутрашња политичка питања у Подгорици. Такве поруке често нису дипломатски неутралне, већ носе политичку сугестију каква би Црна Гора требало да буде и којим путем би требало да иде.
Питање је, међутим, зашто Подгорица на такве поруке готово никада не одговара.
Није реч о потреби за конфликтом нити о било каквом регионалном надметању. Реч је о елементарном принципу – да свака држава мора да брани сопствени политички интегритет.
Држава која то не ради шаље поруку да је спремна да прихвати туђе политичке инструкције.
За породице жртава Лора није политичко питање. То је рана која траје деценијама
Политика тишине
Црна Гора данас делује као држава која се боји сопствене реакције. Свака оштрија реч према Загребу избегава се као политички ризик. Уместо тога, бира се стратегија ћутања.
Та стратегија можда краткорочно делује као начин да се избегне дипломатска тензија. Дугорочно, међутим, она производи супротан ефекат – ствара перцепцију да Црна Гора нема политичку снагу да брани своје ставове.
У међународним односима перцепција је често једнако важна као и реална моћ. Ако партнери процене да једна држава нема вољу да реагује, притисци постају све учесталији.
Другим речима, тишина рађа нова понижења.
Додворавање као политички модел
Посебан проблем јесте тон којим део црногорске политичке елите говори о Загребу. Уместо равноправне дипломатије, често се стиче утисак претеране обазривости, па чак и политичког додворавања.
Такав приступ није знак европске политике, како се често покушава представити. Напротив, озбиљне европске државе воде политику у којој поштују своје партнере, али и јасно бране своје интересе.
У црногорском случају ствара се утисак да се свака потенцијална критика према Загребу сматра политички „опасном“. Као да постоји невидљива граница коју Подгорица не сме да пређе. А држава која себи постави такву границу престаје да води суверену политику.
Најболнија тачка – Лора
Ништа, међутим, не показује слабост црногорске политике као однос према питању логора Лора.
Логор у Сплиту био је место на којем су током деведесетих година злостављани и убијани заробљеници, међу њима и држављани Црне Горе. То је чињеница која је потврђена и кроз судске процесе у Хрватској.
За породице жртава Лора није политичко питање. То је рана која траје деценијама.
Због тога је начин на који се држава односи према тој теми тест њеног моралног интегритета.
У нормалним околностима, свака држава би инсистирала на пуној истини о страдању својих грађана. Тражила би одговоре, покретала дипломатске иницијативе и показивала да јој је стало до правде за своје жртве.
Црна Гора, међутим, пречесто бира тишину.
Мале државе које знају шта хоће и које имају политичку храброст да то кажу често имају већи углед него оне које покушавају да свима удовоље
Тишина која понижава жртве
Породице жртава Лоре годинама чекају да држава јасно и гласно стане иза њиховог захтева за правду. Уместо тога, добијају опрезне изјаве, избегавање теме и дипломатске фразе.
Такав однос ствара осећај да су жртве постале политички терет.
То је најопаснији тренутак за сваку државу – када почне да калкулише са сопственим страдањима.
Јер достојанство једне државе мери се управо начином на који брани сећање на своје жртве.
Хрватски вето као политички инструмент
Посебан слој проблема представља чињеница да Хрватска, као чланица Европске уније, располаже снажним политичким инструментом – могућношћу блокаде европског пута Црне Горе.
У последње време све чешће се говори о могућности да Загреб користи управо тај механизам како би наметнуо одређена политичка питања у односима с Подгорицом.
То није први пут да једна држава чланица ЕУ користи проширење као полугу притиска. Али проблем настаје када друга страна нема јасан одговор.
Црна Гора данас делује као држава која унапред пристаје на уступке само да би избегла потенцијални вето.
Такав приступ, међутим, ретко доноси поштовање. Напротив – он често подстиче нове захтеве. У међународној политици уступци који нису резултат равноправног договора често постају позив на додатни притисак.
Психологија мале државе
Део објашњења за такву политику лежи у ономе што би се могло назвати психологија мале државе.
Мале државе често развијају рефлекс претеране опрезности у односима с јачим партнерима. Тај рефлекс понекад прерасте у политички комплекс – уверење да је боље ћутати него ризиковати неслагање. Али историја међународних односа показује супротно: поштовање се не стиче ћутањем. Оно се стиче јасним ставом.
Мале државе које знају шта хоће и које имају политичку храброст да то кажу често имају већи углед него оне које покушавају да свима удовоље.
Црна Гора, нажалост, последњих година често бира другу опцију.
Држава без става
Највећи проблем није Загреб, нити било која друга држава. Највећи проблем је одсуство јасне стратегије у Подгорици.
Црна Гора данас пречесто реагује стихијски, без јасне линије спољне политике. Уместо принципијелног приступа, доминира тактика избегавања проблема.
То можда доноси краткорочни политички мир, али дугорочно слаби међународни положај државе. Јер држава која не брани своје достојанство постаје лак плен у регионалној политици.
Прича о односу Црне Горе према Загребу заправо је прича о политичкој самосвести једне државе. Ако држава нема снаге да реагује кад се понижавају њени грађани и вређа сећање на жртве, тада проблем више није спољнополитички већ дубоко унутрашњи.
А држава која изгуби осећај за сопствено достојанство врло брзо почне да губи и политичку тежину.
Зато питање Лоре није само питање прошлости.
То је питање будућности. Јер начин на који држава брани своје жртве показује колико је спремна да брани и себе.
