Како је председник Србије из политичке дефанзиве стигао до велемајсторске победе на самиту Европска унија – Западни Балкан

У шаху постоје партије које се добијају снагом фигура, постоје партије које се добијају стрпљењем, а постоје и оне ретке, велемајсторске, које се добијају променом саме природе игре. Управо таква партија одиграна је претходних дана у Тивту. Не на шаховској табли, већ на политичкој позорници региона, пред камерама домаћих и светских медија, пред лидерима држава и пред јавношћу која је већ била уверена да зна како ће се цела прича завршити.

Само дан пре доласка Александра Вучића у Црну Гору изгледало је да је партија практично изгубљена. Медијски простор био је затрпан причом о 87 држављана Србије који су чартер летом допутовали у Тиват и којима је забрањен улазак у земљу. Данима је стварана атмосфера у којој се говорило о безбедносним претњама, специјалним операцијама, наводним плановима и скривеним намерама, док су поједини политички и медијски кругови покушавали да створе утисак да иза свега стоји много шира операција чији је циљ дестабилизација Црне Горе.

Такав наратив није настао случајно. Његова сврха није била само да објасни један догађај, већ да унапред дефинише начин на који ће јавност посматрати читаву Вучићеву посету Тивту. Пре него што је председник Србије и крочио на тло Црне Горе, политичка пресуда била је већ написана. Остало је само да се одигра представа и потврди унапред припремљени сценарио.

У шаховским терминима, Вучић је у Тиват стигао из позиције која није обећавала много. Противник је имао иницијативу, медијски простор био је заузет, а готово сви потези били су пројектовани тако да га држе у улози човека који мора да се брани и објашњава.

Међутим, управо тада почиње оно што разликује политичке аматере од политичких велемајстора.

МЕДИЈСКА ОПЕРАЦИЈА КОЈА ЈЕ ТРЕБАЛО ДА ОДРЕДИ САМИТ

Да би се разумела политичка тежина онога што се догодило у Тивту, потребно је вратити се неколико дана уназад. Готово да није постојао медиј у Црној Гори који није извештавао о групи држављана Србије који су чартер летом допутовали у Тиват. Бројке су се понављале из сата у сат, анализирале су се њихове наводне намере, коментарисали су се безбедносни аспекти целог догађаја, а јавности се сугерисало да је реч о питању од готово пресудног значаја за стабилност државе.

У таквој атмосфери створен је утисак да је долазак председника Србије само наставак много шире приче. Није било тешко закључити какав је политички оквир био замишљен. Прво створити атмосферу сумње, затим ту атмосферу повезати са доласком Вучића, а онда целу посету посматрати кроз унапред припремљену матрицу.

Међутим, највећи проблем сваке политичке конструкције јесте чињеница да она траје само док је нико озбиљно не доведе у питање. Оног тренутка када се појави политички актер способан да промијени фокус јавности, читава конструкција почиње да губи снагу. Управо то се догодило у Тивту. Тема која је требало да доминира Самитом нестала је готово преко ноћи, а на њено место дошле су теме које нико није планирао да буду у центру пажње.

Највећа грешка политичких противника Александра Вучића била је уверење да ће он пристати да игра партију коју су му они припремили. Очекивали су да ће одговарати на питања која су му поставили, да ће се правдати због тема које су они отворили и да ће дане у Тивту провести у покушају да амортизује политичку штету.

Догодило се управо супротно.

КАДА ПРЕУЗМЕТЕ ЦЕНТАР ТАБЛЕ, ПРЕУЗЕЛИ СТЕ ПАРТИЈУ

Уместо да објашњава Србију, Вучић је почео да објашњава регион. Уместо да говори о наводним претњама из Београда, почео је да говори о људима из региона који учествују у политичким процесима у Србији. Уместо да прихвати улогу оптуженог, наметнуо је улогу онога који поставља питања.

Уместо да објашњава Србију, Вучић је почео да објашњава регион. Уместо да прихвати улогу оптуженог, наметнуо је улогу онога који поставља питања

У политици је то можда најважнији тренутак сваке утакмице. Није пресудно ко први говори, већ ко одређује тему о којој ће сви остали морати да говоре. А управо се то догодило у Тивту.

За само неколико обраћања јавности комплетан политички фокус Самита промeнио је правац. Тема више нису били путници из авиона. Тема више није била прича о хибридном рату. Тема више нису биле конструкције које су данима пуниле насловнице. Фокус се преселио на питања која су отворена из самог центра догађаја.

Посебну пажњу изазвале су његове тврдње о улози појединаца из Црне Горе у догађајима који су претходних месеци потресали Србију. Тиме је потпуно променио перспективу политичке расправе.

Јер ако се данима говорило о наводном утицају Београда на Подгорицу, онда је логично да се постави и питање да ли постоје политички и медијски кругови из Црне Горе који активно учествују у процесима у Србији.

Пријатељски разговор са француским председником Макроном

Управо ту се срушио читав концепт претходно припремљене приче. Јер наративи функционишу само док нема озбиљног одговора. Оног тренутка када се отворе нова питања, када се пажња јавности усмери на другу страну медаље, претходно изграђена конструкција почиње да губи снагу.

Зато је већ неколико сати након његових наступа постало јасно да се политичка атмосфера мења. Више се није говорило о ономе што је било планирано да буде главна тема. Говорило се о ономе што је Вучић отворио као нову тему.

А то је већ био знак да је преузео иницијативу.

ОД ХИБРИДНОГ РАТА ДО КАВАЧКОГ КЛАНА

Још важније од тога било је отварање питања организованог криминала и безбедносних структура које су деценијама деловале у региону. Вучић је вратио фокус на чињенице које се често покушавају гурнути у други план. Шкаљарски и кавачки клан нису настали у Београду. Њихово порекло је у Црној Гори. Њихово јачање догодило се у периоду када су државним системом управљале структуре које су данас предмет бројних истрага и контроверзи.

Тиме је прича потпуно променила смер. Уместо да се говори о наводној претњи из Србије, почело се говорити о проблемима који имају дубоке корене у самој Црној Гори. Уместо да Београд буде тема, тема су постали процеси који су годинама обликовали црногорску политичку и безбедносну сцену.

То је био тренутак када је постало јасно да се партија окреће.

КАКО ЈЕ ВУЧИЋ ЗАСЕНИО ЛИДЕРЕ МНОГО ВЕЋИХ ДРЖАВА

Можда најзанимљивији политички детаљ целог догађаја није оно што је Вучић рекао, већ реакција медијске сцене након његових наступа. На Самиту су били присутни Педро Санчез, Фридрих Мерц, Емануел Макрон и бројни други европски лидери. Реч је о политичарима који представљају државе чија је економска и политичка снага вишеструко већа од Србије.

Ипак, када се погледају насловнице, телевизијски дневници и политичке анализе након Самита, постаје очигледно да је највећи простор био посвећен управо председнику Србије.

То није резултат случајности. То је последица политичке чињенице да Вучић, без обзира на то да ли га неко подржава или оспорава, већ годинама представља централну политичку фигуру региона.

Састанак са француским председником Макроном и немачким канцеларом Фридрихом Мерцом

Управо зато је занимљиво да се након завршетка Самита много више говорило о његовим порукама него о наступима лидера држава које имају десетоструко већу економску снагу од Србије. То говори да политички утицај не произлази само из величине државе, већ и из способности лидера да привуче пажњу и наметне теме које интересују јавност.

Његове изјаве доминирале су медијским извештајима. Његове поруке анализиране су у регионалним центрима. Његови одговори постали су тема политичких коментара. Његово присуство постало је важније од саме сценографије Самита.

То није ствар симпатија нити политичког навијања. То је једноставно чињеница коју потврђује медијска реалност претходна два дана.

ВЕЛЕМАЈСТОРИ НЕ БРАНЕ ФИГУРЕ ВЕЋ МЕЊАЈУ ТАБЛУ

У шаху постоји разлика између доброг играча и велемајстора.

Добар играч тражи најбољи одговор на противнички потез.

Велемајстор мења природу партије.

Управо то је урадио Вучић у Тивту. Док су други очекивали одбрану, добили су офанзиву. Док су очекивали објашњења, добили су питања. Док су очекивали политичку штету, добили су политички преокрет.

То је разлог због којег ће се ова посета дуго анализирати. Не због протоколарних детаља, не због фотографија и руковања, већ због чињенице да је показала како се из медијски неповољне позиције може преузети потпуна контрола над политичком утакмицом.

У шаху постоји тренутак када противник схвати да је изгубио много пре него што се партија формално заврши. Фигуре су још на табли, сат још ради, публика још прати сваки потез, али је свима јасно да се ток партије више не може променити.

Такав утисак остао је након Самита у Тивту.

Партија која је дан пре Вучићевог доласка изгледала као унапред припремљен политички проблем, два дана касније завршила се потпуно другачије. Они који су очекивали да ће играти одбрану гледали су како преузима иницијативу. Они који су очекивали да буде тема гледали су како постаје аутор теме. Они који су очекивали да објашњава своје потезе гледали су како други објашњавају његове поруке.

Сусрет са председником грчке владе Киријакосом Мицотакисом

У савременој политици лидерство се често погрешно мери бројем функција, међународних састанака или протоколарних активности. Међутим, права мера политичког лидерства јесте способност да промените ток догађаја онда када се чини да је све унапред одређено.

Тиват је управо због тога занимљив политички случај. Није реч само о једном Самиту нити о неколико изјава за медије. Реч је о демонстрацији политичке вештине која је показала како се из неповољне позиције може преузети потпуна контрола над наративом. У тренутку када су многи очекивали да ће Вучић говорити о темама које су му други припремили, он је натерао све остале да говоре о темама које је сам отворио.

То је можда и најважнија лекција тиватског Самита. У политици не побеђује увек онај ко има више савезника, више медија или више моћи.

Понекад побеђује онај ко у правом тренутку успе да промени правила игре. А управо је то био кључни потез политичког гамбита Александра Вучића у Тивту. Када се подвуче црта испод свега што се дешавало током ова два дана, тешко је избећи закључак да је из Тивта само један политичар отишао са већим политичким капиталом него што га је имао када је дошао.

У политици се често говори да је најважније победити. Међутим, много је важније победити на терену који није ваш. Вучић у Тивту није наступао пред својом публиком, није бирао теме, није бирао атмосферу нити политички амбијент. Напротив, дошао је у простор у којем су многи очекивали његову дефанзиву, а отишао из простора у којем се говорило готово искључиво о његовим порукама. Управо зато политички ефекти тиватског Самита неће бити мерљиви само кроз оно што је речено током два дана, већ кроз чињеницу да је после свега промењен комплетан политички фокус региона.

У шаховском речнику за такву партију постоји само један назив.

Велемајсторска победа.