Милан Божић: Врачар је ван круга двојке, али близу, Чукарица је значајно даље

Две године су блокадери градили мит да се иза пленума, блокада и анонимних саопштења крије некаква нова политичка елита. Кад су коначно показали кандидате, испоставило се да мистерија можда није била стратегија, него начин да се што диже сакрије просечност.

Дебело смо у изборној кампањи, али се, сем објављивања ко је предао листу Републичкој изборној комисији, а ко има проблема да „нахвата“ нотаре и поднесе је, ништа друго не догађа.

Вучић је у некој својој петој брзини и води кампању која је ван догмата и способности опозиције, у неком другом универзуму. Све ми се чини да је већ добио изборе, али ме не занима баш много да анализирам његове економске и међународне потезе.

Мора се признати да је друга страна занимљивија од Вучића.

„Друга страна“ ми је некако најприхватљивији израз јер је неубедљиво да употребим „старински“ израз опозиција. Није да баш ништа није остало од опозиције, можда се неко попут Ђиласа, Несторовића или Нове ДСС и провуче у парламент, али ће и то бити „у зауставном времену“.

Опозицију је углавном појео блокадерски покрет.

Има скоро две године како је покрет настао, на поприлично лицемерном и одвратном оплакивању жртава стравичне трагедије у Новом Саду. Истина, политика је посао у коме је легитимно узети било коју заставу, једино што се рачуна је резултат.

Када се у политику уђе као студент, наступа проблем да ли ћете тај статус променити? Ако га не промените као неки ликови из 1968. године, постоји опасност да завршите као молер, и то неуспешан. Један Такав је озбиљно потресао свет средином прошлог века. Међу нашим студентима, са или без наводника, чини се, нема молера са таквом перспективом.

И сада после две године малтретирања јавности са блокадама установа, првенствено образовних, паљевинама контејнера, покушајима паљења одбора СНС, а ту и тамо покоје општине, дошло је време за изборе.

Оно што је обележавало блокадерски покрет – анонимност и безличност људи који га воде, као и мрачни називи органа који призивају симболе бољшевизма и нацизма – одједном је постало проблем.

Ако се неко и дивио дисциплини људи који су дан за даном око подне по неколико десетина минута блокирали саобраћај, вероватно је у том дивљењу крио и своју наду да се иза свега крије неки велики ум Ције, Мосада, КГБ-а или оних британских агенција које се зову МИ са бројем иза.

Зашто би се, иначе, политички определио за анонимусе који су додатно себе поистоветили са студентима? Па студент је привремено стање људског организма. Пројектовано је да траје четири, пет година, хајде да дамо луфта још неколико на понављање година а онда се већ назире титула „вечити студент“. Уз студирање, једина масовна, а привремена стања јесу трудноћа и служење војног рока. Како је војни рок, бар био, намењен само мушкарцима, као што је трудноћа, према данашњем стању науке – проверио сам код вештачке интелигенције, и даље је тако – испало би да би избором слогана „Војници побеђују“ или „Труднице побеђују“ ушли у сексизам, те једина привременост која нам пада на памет, а полно је равноправна, јесте студирање.

Стварно егзотично.

Када се у политику уђе као студент, наступа проблем да ли ћете тај статус променити? Није наиван проблем. Ако га не промените као неки ликови из 1968. године, постоји опасност да завршите као молер, и то неуспешан. Један такав је озбиљно потресао свет средином прошлог века. Међу нашим студентима, са или без наводника, чини се, нема молера са таквом перспективом.

Но, то је друга прича. Дакле, тајно друштво се кроз разне унутрашње муке – питање је да ли се уопште сви шефови узајамно познају јер до нас стижу само одјеци које преносе медији, а за које не можемо бити сигурни ни да заиста одражавају реална догађања – дошлеповало до избора и сада је потребно преживети завршницу партије.

Важан тренутак – није баш „тренутак одлуке“, али јесте важан – јесте моменат када кандидујете.

За анонимни покрет је тај тренутак важнији од значаја који има за етаблиране политичке странке и организације. Потоњи кандидују своје главне лидере увелико познате јавности, а потом на листу наређају оне за које се надају да ће бити будући лидери. Те листе не морате ни да гледате; унапред знате прва позната имена, а она остала ће временом постати позната ако политички пројекат те странке успе, или ће бити заборављена у антикварници политичке историје.

Код блокадера је, наравно, ствар много интересантнија, јер ће пријављивањем кандидата послати неку поруку политичкој јавности од које су се крили две године.

И стварно, сем информација, тачније тврдњи, јер не знамо колико су истините, да су се свађали око морално-политичке подобности појединих кандидата, и најурили српске националисте из својих редова, ништа друго није стизало у јавност.

Када су коначно предали листу, потпуно анонимни људи су послали јасну поруку – предлажемо такође анонимне.

„Сабрано и подељено“, у првој недељи изборне кампање блокадери су демонстрирали два аспекта своје политичке делатности: просечност, која гуши, и бахатост не само према бирачима владајућих странака већ и према потенцијално својим бирачима.

Вероватно је да се са овим што сам написао неће баш сви сложити јер ту и тамо се појави ректор, неки глумац који је глумио Андрића као Титовог послушника, па чак и понеко ко је претекао из Ђинђић–Тадић режима, али све заједно листа гуши својом просечношћу.

Прво што ће нам пасти на памет јесте да је гушење просечношћу знак слабости. И, то је вероватно тачно.

Међутим, мени пада на памет још један аспект. Блокадерска листа је толико анонимно-просечна да је заправо осиона, бахата.

И то је мени остало као најјачи утисак целог покрета у ове скоро две године.

Ми смо гласници истине, ми ћемо срушити Вучића, сасвим је небитно кога кандидујемо јер ви ионако морате да гласате за нас.

Тако, отприлике, гласи основна политичка порука блокадерског покрета.

Бахатост у политици има понекад смисла. Њоме показујете своју самоувереност, постајете видљиви на сцени и ко зна шта све не. Али њоме се не долази на власт.

„Сабрано и подељено“, у првој недељи изборне кампање блокадери су демонстрирали два аспекта своје политичке делатности: просечност, која, како рекох, гуши, и бахатост не само према бирачима владајућих странака већ и према потенцијално својим бирачима.

Право поређење за њих можда може да се пронађе у политичком животу, али мени првенствено пада на памет поређење из религијске сфере.

Наиме, тако се понашају верске секте.

Њих карактерише управо тако понашање према окружењу. Траже беспоговорну веру у сопствену безначајност, коју неретко и добијају од следбеника.

Али имају озбиљан хендикеп, тешко се шире и обухватају већину верника, у овом случају бирача.

То и објашњава зашто су и данас, после две хиљаде година, рецимо хришћанства, католици, православци или протестанти доминантни, а Јеховини сведоци, баптисти, пентакосталци па чак и евангелисти могу бити значајни али не и доминантни.

Блокадери су повукли први потез у изборној кампањи, од Ректората су добацили до Изборне комисије у Краља Милана.

Све је то још увек у „кругу двојке“. Следећи је Врачар, који је већ преко Славије. Њега ће, рецимо, освојити, а Чукарица их чека за следећи изборни циклус.

Ако их буде било, разуме се.