Славко Димовић: Бечки протокол Гајгеровог бројача

Док међународно право узмиче пред налетима војних машинерија, поставља се питање шта остаје од ауторитета Међународне агенције за нуклеарну енергију (IAEA) када наступи ратни конфликт

Нуклеарна безбедност, теоријски утемељена на техничких седам стубова, у пракси бива условљена интересима великих сила. Агенција у Бечу пише протоколе, али на терену правила диктирају они који контролишу ресурсе и држе оружје.

Најочигледнији пример јесте нуклеарна електрана Запорожје. Овај енергетски комплекс претворен је у зону војних операција, где се интереси Москве и Кијева директно сукобљавају око права на управљање. Генерални директор Рафаел Гроси суочава се са балансирањем између захтева обе стране. Ако Агенција укаже на структурна оштећења, то се тумачи политички, а ако потврди стабилност под контролом оператера, јављају се оптужбе за подилажење. Инспекторат на терену не проверава само техничке параметре, већ зависи од безбедносних коридора и локализованих прекида ватре како би се санирали далеководи и допремило дизел-гориво за хлађење реактора. Оперативне могућности су потпуно ограничене одлукама донетим далеко од самих реактора.

Историјска ретроспектива показује да је овај процеп између техничке дужности и политике константа. Током Ирачко-иранског рата (1980–1988) ирачке снаге су ваздушним ударима напале иранску електрану у Бушехру. Тадашњи шеф иранског нуклеарног програма упутио је оштре критике генералном директору IAEA Хансу Бликсу, оптужујући Агенцију за немоћ пред војним разарањем. Бликс је могао само да се позове на Женевску конвенцију, док је Савет безбедности УН игнорисао апеле, вођен тадашњим геополитичким распоредом моћи великих сила.

Када се војна сила примени превентивно, међународни надзор бива потпуно заобиђен. Током израелског ваздушног удара на ирачки реактор Осирак 1981. године, као и на постројење Ал-Кибар у Сирији 2007. године, IAEA је о акцијама обавештена тек ретроактивно. У случају Осирака, Агенција је претходно спроводила редовне инспекције тврдећи да је програм мирољубив, али је Тел Авив реаговао на основу сопствених безбедносних процена. Инспекторат је на терен излазио тек годинама касније, суочавајући се са рушевинама уместо са оперативном технологијом.

Слом безбедносног надзора догодио се и у Ираку након Заливског рата 1991. године. Тек под притиском Резолуције 687 Савета безбедности УН и увођења ригидних принудних инспекција, тимови IAEA су открили да је Багдад, упркос дотадашњим редовним контролама, годинама развијао тајан програм за обогаћивање уранијума. Формалистички протоколи дозволили су манипулацију локацијама, што је натерало IAEA да усвоји Додатни протокол који је инспекторима коначно дао право на ненајављене упаде.

На Корејском полуострву надзор се суочава са зидом ригидног суверенитета. Док Јужна Кореја одржава транспарентност и отвара врата својих 26 реактора редовним контролама, Северна Кореја је 2009. године протерала међународне инспекторе и уклонила пломбе са постројења. Од тада, IAEA активности у Јонгбјону прати искључиво преко сателитских снимака, немоћна да физички провери развој арсенала.

Сличан образац прати и мисије у Ирану. Инспекторат IAEA је годинама печаћењем центрифуга и видео-надзором контролисао постројења Натанз и Фордо. Међутим, након једностраног повлачења САД из нуклеарног споразума (JCPOA) и војних удара на нуклеарну инфраструктуру, Техеран је почео да ускраћује визе инспекторима и гаси камере. Након оштрих резолуција Одбора гувернера, сарадња је суспендована, а Агенција је признала губитак континуалног увида у ирански програм. Иран данас оптужује Вашингтон за кршење статута и тражи суспензију његовог чланства, што показује да инспекције трају само док постоји политички консензус држава.

IAEA функционише као врхунски технички дијагностичар, али без извршних инструмената да наметне решења. Док год се одлуке унутар Савета безбедности доносе на основу односа моћи а не безбедносних императива, атомска агенција не може сама бити гарант мира. За стварну безбедност у зонама ратних дејстава потребан је правни аутоматизам који би изузео нуклеарне објекте из свих војних стратегија.