Хрватске усташе су имале и (најмање) три логора само за децу: Јастребарско, Сисак и Горњу Ријеку. Довољно је да кажемо да то није имала ниједна друга земља у нацистичком систему проширеног Трећег Рајха („Нове Европе“)
На сваки знак отпора турској окупацији, отоманске власти су спаљивале читава православна села, убијајући притом и децу, посебно оне који су били сувише мали да буду одведени у робље. Други малишани су страдали од глади и зиме, трећи су, опет, били отимани, одвајани од мајки и продавани, попут стоке, на бруталном тржишту робова. С тим да су најмања и најслабија дечица била убијана поред пута да не би успоравали караване са робљем.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Од средине 15. века, Турци су успоставили нељудски „данак у крви“, насилно одузимање наших дечака. Одводили су их у корпама на коњима, одузимали им име, породични и верски идентитет, претварајући их у живе машине за убијање, јањичарске „легије странаца“ које су, касније, упућивали против њихових родитеља и сународника, да би се, тако, наставио непрекидни ланац смрти и страдања. И то је трајало све до почетка 18. века и постепеног пропадања Турског царства…
Након тога смо имали и велико страдање Српчади у Балканском и Великом (Првом светском) рату. Довољно је рећи да је Србија после 1918. године имала преко пола милиона ратне сирочади, а до тада су бројна дечица из нашег народа већ страдала од глади и смрзавања, прелазећи преко снегом завејаних албанских планина. А и међу преживелим дечацима и девојчицама било је много оних који су убрзо умирали од исцрпљености и епидемија у грчким болницама.
Упркос томе, Хрватска је касније постала пуноправна чланица Европске уније, без испитивања њене одговорности за у рату почињене злочине. А Срби су оглашени за ексклузивне кривце за растурање Југославије и све оно што се дешавало у крвавом грађанском рату на територији бивше велике Југославије
И по повратку у Србију су деца настављала да умиру од глади и немаштине у импровизованом домском смештају у порушеној земљи. А у рату је страдала готово трећина свих становника предратне Краљевине Србије!
То се, нажалост, није прекинуло ни у следећем рату, а посебно на територији такозване Независне Државе Хрватске, претворене, немачком окупацијом у ограђени пакао на земљи. Уз све друге ужасе и страдања, тамо је, рецимо, само на Козари 23.000 Српчића одвојено од мајки и отерано у логоре смрти.
А хрватске усташе су имале и (најмање) три логора само за децу: Јастребарско, Сисак и Горњу Ријеку. Довољно је да кажемо да то није имала ниједна друга земља у нацистичком систему проширеног Трећег Рајха („Нове Европе“).
Уз стотине хиљада побијених српских цивила, ликвидирано је и 74.580 малишана (до 14 година), без трунке касније показаног кајања од стране оба народа, који су, у Босни и Хрватској, учествовали у овом системском, државном геноциду над православним становништвом.
Био је то прави злочин без казне, са свим последицама које овакви злочини собом носе и узрокују.
Упркос томе, Хрватска је касније постала пуноправна чланица Европске уније, без испитивања њене одговорности за у рату почињене злочине. А Срби су оглашени за ексклузивне кривце за растурање Југославије и све оно што се дешавало у крвавом грађанском рату на територији бивше велике Југославије. Према нама је примењена лицемерна стратегија по којој је „напад најбоља (за Хрватску и једина) одбрана“, по новокомпонованим западњачким и русофобним, антиправославним и атлантистичким наративима створеним након пада Берлинског зида.
Па смо тако поново страдали, 1999, по трећи пут у 20. веку, НАТО бомбардовањем од стране свих њених 19 удружених чланица. Да би се овај напад смртоносним „томахавцима“ већ следеће године пренео унутар наших државних зидова, преко тројанског коња опште завере подржане и финансиране од стране неколико највећих западних обавештајних служби…
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
ОПШТИ БОЈКОТ НАШЕГ СТРАДАЊА
Последице овог концепта континуиране и бесправне осуђености Србије и српског народа на уцене, нестајање са нас, мапе и лагану смрт трају и да
нас видљиве посебно у тренуцима када покушамо да покажемо (књигама, документима и филмовима) истину о томе шта нам се све дешавало док је Западна Европа широм затварала своје равнодушне, уморне очи над нашим непојамним страдањем, испуњеним дечјим вапајима и другима нечујним крицима.
У ових неколико година смо ипак успели да свету понудимо два филмска документа о страдању наше деце, оба урађена уз неопходну подршку српских државних фондова и институција.
Зло се појављује неочекивано и удара подло и испод појаса, показујући да истина још увек није пожељна за грешно потомство џелата из Јасеновца
Иако свесни да нећемо имати приступ великим западноевропским и светским глобалним фестивалима, послали смо – ка непознатим обалама – те две филмске поруке у боци, верујући у коначну победу истине над лажима и Бога (љубави) над ђаволом (мржње).
На несрећу, бојкот овог уметничког крика о страдању Даре Илић и Зоре Миљуш, али и њихових непребројивих сународника и вршњака нису извршили они конкретни непријатељи (из регије и са западне стране), већ глумци овдашњи, својим дословно нељудским понашањем. Прва жртва је био холивудски редитељ српског порекла Предраг Антонијевић, а сада је читава монструозна прича доследно настављена одбацивањем Сплићанина, Хрвата из Прага, Лордана Зафрановића.
Како год да се поставимо, ко год да понесе бакљу истине и саосећања са најмлађим и највећим жртвама комшијског расизма, некоме никада није „довољно добро“. Чак ни за оне који су узели своје хонораре и глумили у ова два (по многоме близаначка пројекта сличне судбине), са ретким, сувише ретким изузецима.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Зло се појављује неочекивано и удара подло и испод појаса, показујући да истина још увек није пожељна за грешно потомство џелата из Јасеновца. Нити за оне који су глумили (пре пар година) у Дари из Јасеновца, нити за оне (сада актуелне) из Златног реза 1942.
Изузеци из ове срамне и тужне приче само потврђују новоуспостављено правило. Оно нам поручује да се никако не сме допустити да дуго скривана истина онако еруптивно, ослобађајуће крене од српских биоскопских сала и телевизијских екрана, да би се, затим, проширила свуда где још има храбрих и довољно радозналих људи да се суоче с њом.
Филмови су спремни, као и српска држава, за храбро суочавање са новим непријатељским офанзивама, невешто прикриваним неким политикантским и наводно „жанровским“ разлозима. Спремни да проговоре о донедавно забрањеном приказивању онога што се стварно догађало маленим анђелима у паклу организованом међу бодљикавим жицама највећег града мртвих: страшног Јасеновца.
