Зашто „студентски покрет“ бојкотује филм о страдању деце у Јасеновцу и прозива Младића за геноцид

ФОТО: Компас/Илустрација

Више није ни битно какав ће резултат на предстојећим изборима остварити „студентска листа“. Већ сама чињеница да је значајан број људи мобилисан да подржи или бар прећутно прихвати идеје о геноциду у Сребреници, као и да су Срби из РС „шумски људи“ cведочи о великом успеху оних који су успешно поткопали национална осећања знатног броја, посебно млађих

Како је од помена страдалима у паду надстрешнице „студентски покрет“ дошао до тога да јавно прозива Ратка Младића за геноцид у Сребреници, бојкотује филм о страдању деце у Јасеновцу, а Николаја Велимировића – кога је СПЦ прогласила свецем изједначује са Алозијем Степинцем? Како се дошло до тога да пленуми са изборне листе избаце човека који је много допринео ширењу протеста јер је одвећ националан, а на чело листе поставе особу чија је најважнија квалификација то што истиче своју црногорску националност. На ова питања није могуће дати једноставан одговор, а посебно не такав који би се ограничио на унутрашње прилике, а запоставио шири контекст.

У најкраћем, теза коју овде заступам јесте да је „студентски покрет“ плод политичког инжињеринга усмереног на поткопавање националног идентитета и разбијање националног јединства Срба као темеља на којима почива суверенистичка политика актуелне власти која пркоси спољној политици ЕУ.

Глобалистичка идеологија нацију и националну државу посматра као превазиђен облик друштвеног груписања и политичког организовања који отежавају слободан проток људи, капитала и идеја. Обећања глобалиста с краја прошлог века да ће свет без граница и глобализација којом се управља из једног центра довести до општег благостања нису испуњена што је довело до поновног буђења суверенизма. Суверенизам се заснива на одбрани и очувању националног идентитета, независности националне државе и принципу суверенитета у међународним односима. У основи суверенистичке идеологије јесте уверење да је национална држава једини реалан оквир у коме се могу очувати демократија и права грађана и заштитити културни идентитет.

Борба између глобализма и суверенизма посебно се распламсала након велике економске кризе из 2008. године и видљива је не само на периферији већ и у централним земљама светског система. Суверенисти су однели победу у САД која је била срце глобализма. Централну улогу је преузела ЕУ, али је глобализам и ту начет па суверенисти данас владају у Италији, Словачкој, Чешкој, доскора Мађарској, а у још неколико земаља су део владајућих коалиција. Но, оно што је најважније – у две централне земље ЕУ суверенистичке странке су постале, појединачно посматрано, најјаче партије и близу су тога да освоје апсолутну власт. Шире посматрано, велике земље које су чланице БРИКС такође су суверенистички настројене, а њима треба додати и друге важне регионалне силе попут Турске.

Па ипак, ма колико се чинило да је суверенизам данас незаустављив, иделошки и политички рат са глобалистима није завршен, а његов исход ће у великој мери зависити од токова капитала и постојеће трансформације капитализма. Једна од малих битака тог рата одвија се данас и у Србији. Мада се овде често може чути да идеологије нису битне, политичка сцена у Србији располућена је управо по овој линији. То није лако уочити јер су мотиви политичких актера и пропаганда коју користе наизглед независни од те поделе. Али вештина политичког инжињеринга састоји се, између осталог, у прикривању стварних мотива политичке борбе.

Становишто у Србији је још увек доминантно суверенистички и национално оријентисано. Подршка безусловном приступању ЕУ, која је центар светског глобализама, на изузетно је ниском нивоу. Другим речима, отворено залагање за глобалистичку политику коју води ЕУ не би имало никаквог изгледа на политички успех. То посебно представља проблем у ситуацији у којој српска суверенистичка политика одступа од спољне политике ЕУ. Да би се упркос таквом односу снага глобалистички дух проширио, а Србија довела у ред, било је неопходно послужити се политичким инжињерингом који подразумева неколико фаза. Почетна и најважнија је подела Србије по неком питању које нема везе са глобализмом, а онда мало-помало дозирати и убацивати пожељне идеје.

За већину људи је прихватљива борба против еколошког загађења или корупције. Када се та питања наметну као централна, лако је етикетирати власт као коруптивну. Када се на таквим питањима продуби јаз и учрврсти групна кохезија, следе наредни кораци. У зависности од циља који се жели постићи тада се пласирају идеје које немају везе са узроком првобитне поделе. Ако се, на пример, жели поткопати национално јединство, довољно је фингирати причу о крађи избора захваљујући гласовима људи из Републике Српске. Тада се међу противницима власти полако ствара анимозитет према Србима из РС. Слична ствар се догађа када се СПЦ оптужи да подржава власт. То директно утиче на опадање њеног угледа међу онима који се противе власти па макар били и верници. Што је најважније, на тај начин се поткопава један од носећих стубова српског националног идентитета. У трећој фази они који се супротстављају владајућој партији временом прихватају да су пријатељи њихових непријатеља и њихови непријатељи. Тако су Срби из РС и СПЦ постали непријатељи онима који пре две године нису према њима имали негативна осећања.

У данашње време политички инжињеринг је олакшан захваљујући друштвеним мрежама које помажу стварању ехо-комора у којима истомишљеници учвршћују своје ставове и јачају групну кохезију. Чак и они који се противе појединим идејама коригују своје ставове под притиском групе. Другим речима, људи се одричу и својих националних и религијских уверења како би задовољили императив припадања групи. Да би групна хомогеност остала јака, свако ко изрази скепсу или другачији став бива жигосан па они који се иницијално не слажу са мишљењем групе радије одлуче да ћуте него да и они буду јавно жигосани. Да би се у дужем периоду очувала кохезија, стално се проналазе стварни или измишљени примери угрожавања групе од непријатеља – у овом случају власти.

И пре пада надстрешнице у Србији је постојала слична подела али је однос снага био несамерљив. Тек месец дана након пада надстрешнице, нимало спонтано, једна мала група студената потпомогнута управама појединих факултета успела је да блокира те факултете и хомогенизује одређени број студената. Истовремено са ширењем блокада факултета пласиране су и нове идеје које нису имале никакве везе са оним што је била почетна замисао протеста. Они који су покушали да се томе супротставе били су жигосани и ућуткани и тако представљали пример осталима да не доводе у питање одлуке пленума који су постајали све малобројнији. Тешко је замислити да би тај покрет могао дуже да опстане без финансијске и медијске подршке одређених центара моћи. Нико, наравно, не би улагао новац за борбу против корупције у Србији. Међутим, пленуми су мало-помало све више пажње посвећивали политичким питањима као што је осуда геноцида у Сребреници и однос према Генералу Младићу. Да је неко пре две године покушао да мобилише Србију на пароли „Сребреница је геноцид“ или „Ратко Младић“ је злочинац доживео би фијаско. Захваљујући политичком инжињерингу данас готово половина Србије прихвата или се бар не супротставља таквом наративу. Нико се, наравно, и не пита какве то уопште има везе са падом надстешнице.

На крају крајева, више није ни битно какав ће резултат на предстојећим изборима остварити „студентска листа“. Већ сама чињеница да значајан број људи мобилисан да подржи или бар прећутно прихвати идеје о геноциду у Сребреници, као и да су Срби из РС „шумски људи“, или да СПЦ у лику владике Николаја Велимировића, који је део рата провео у нацистичком логору, није боља од свештеника који су отворено подржавали нацисте cведочи о великом успеху оних који су успешно поткопали национална осећања знатног броја, посебно млађих грађана Србије, а тиме и будућност суверенистичке политике коју води актуелна власт.