Зоран Ћирјаковић: Република антисрпска

Данас цела Србија стаје у „лепо име Динко“. Избор који смо направили је толико антидржавни да мислим да мој пријатељ Чедомир Антић греши – нама не фали Тито. Ни Тито Србији није желео зло за које су Срби, грађани Србије, сами гласали 25. октобра

Босна и Херцеговина има Републику Српску. Западни господари постдејтонске Босне верују да је њено прихватање било велика грешка Ричарда Холбрука, и већ три деценије чине све што могу да обесмисле српски ентитет, ако већ не могу (одмах) да га укину.

Бошњачки политичари, који су, благо речено, у Дејтону невољно пристали на Српску, верују да им припада цела Босна, да је „у геноциду искована“, и да ће пре или касније бити (само) њихова. При томе, великобошњачка идеологија захтева и Санџак. Нови Пазар, Сјеница и Тутин су у њеним „природним“ границама колико и Зеница, Маглај и Приједор.

Србија је, вољом њених бирача, 25. октобра добила своју Републику Антисрпску – која се, званично, зове Аутономна Покрајина Војводина. Већински муслимански део Рашке области је пак само од 20. новембра 1943. године до 29. марта 1945. године, када је Јосип Броз закључио да је довољно осакатио Србију и да може да задржи (свој) део Санџака, био ближи сновима оних муслиманских актера које од 1993. треба посматрати као великобошњачке националисте и оних, то није исто, који су исламисти. Ко нешто зна о исламу и логици политичког ислама знаће да је ту одредница бошњачки сувишна. Борци за успон „дар-ал-ислама“, света ислама, не маре за етничку припадност његових становника.

Мало је битно како ће се званично звати ова два нова, парадржавна ентитета унутар Србије, односно да ли ће, како и колико бити формализован њихов уздигнути статус. Оба су, вољом српских бирача, од 25. октобра само формално део Србије. Из демографских, административних и неких других разлога, од којих најважнији стаје у првоборачки статус академске авангарде обојене револуције и њеног изборног изданка, мислим да ће Војводина бити мање српска од Санџака. Преостала нада је везана за чињеницу да она није само дом највећих антисрба међу Србима већ и неких од најборбенијих поносних Срба.

Како је то на Твитеру написао један мој пријатељ:

„Највећа заблуда је да 70% Срба у САП Војвођанији представља природну брану сепаратизму. Исто као што су пумпославили 25. тако ће гласати за припојење НДХ, само кампања да буде јака. Ми имамо врло мало времена и простора да дођемо себи док није прекасно.“ Ја сам још већи песимиста.

Некада нам није потребна стаклена кугла. Будућност се данас може ишчитати из нове, ружне политичке стварности Србије и тужних страница историје. Реч је, тачније, о две прошлости. Једној, титоистичкој, пре, како воле да је зову, „јогурт револуције“, и другој, демократској загради српске историје, после 5. октобра, мада последњих година тог периода по инерцији, све до победе коалиције око Српске напредне странке 2016. године.

Из демографских, административних и неких других разлога, од којих најважнији стаје у првоборачки статус академске авангарде обојене револуције и њеног изборног изданка, мислим да ће Војводина бити мање српска од Санџака

Оно што је заједничко за та два неславна периода, 25. октобра смо ушли у трећи, јесте да стварност Аутономне Покрајине Војводина није могла да се ишчита из њеног назива. Реч је била о држави унутар државе. Главна разлика је да Србија данас, за разлику од титоистичке и пајтићевске, није држава из три дела већ из четири (и по). (Ово и по се односи на „Прешевску долину“, коју Запад реактивира када треба уцењивати Србију.)

Уставна, ужа, још ужа и најужа Србија

Промена која се десила тог еуфоричног дана је толико велика да многи још ни не размишљају о чињеници да је највећа у Војводини – и да се тиче Србије као државе, а не тога ко ће владати у њој; тачније, у ономе што је после 25. октобра остало од ње. Овде не треба губити из вида да је реинтеграција Војводине у Србију била најважнији унутрашњополитички успех Александра Вучића, и да је он већ анулиран.

Србија је данас, као и Босна од Дејтона, држава илузија. Чак три (и по) дела Србије су само на папиру у њој. При томе, Војводина је данас антисрпска колико је Република Српска антибосанска. Оно што је најтрагичније у том избору није да је Динко Грухоњић, и све што оличава, победио у Војводини. Он је победио у, безмало, целој Србији.

Оно што је јако важно, и што је потребно да истакнем пре него што наставим, све што се у Србији десило у ту црну недељу, и све што ће се надаље дешавати, српска је прича. Улога актера који нису Срби – минорна је, колико год да боде очи. И новорођена Република Антисрпска, израстак титоистичке аутономне покрајине, биће српски антисрпски.

Оно што је поражавајуће јесте да данас цела Србија из четири (и по) дела стаје у „лепо име Динко“. Српски гласачи су демократски, својом слободном вољом, 25. октобра направили ултимативни антидржавни избор. Улога иних западних и балканских центара моћи у свему томе је споредна. Верујем да спада под рубрику да али није битно. Тај српски избор је толико антисрпски да мислим да мој пријатељ Чедомир Антић греши – нама не фали Тито. Ни Тито Србији није желео зло за које су сами Срби, грађани Србије, гласали 25. октобра.

Превелика за добро њених непријатеља, унутрашњи су одвратнији, неретко и већи од спољних, и премала за добро српства – слика онога што Србија јесте, нажалост, није ни у уставима ни на картама. Штавише, смисао наших устава и карата стаје у схватање семафора, и разлога зашто их је игнорисао, који је возач у Багдаду 2003. године дао једној америчкој новинарки: „То је само индикација“.

Ако, поред устава и карата, дакле индикација нечега што би требало да постоји, погледамо стварност, схватићемо да плуралитет територијалних стварности Србије вапи за придевима.

Имамо Србију као државу, раније федеративну републику, без придева, онакву каква је на карти и по Уставу. Постојала је „ужа Србија“, коју нам је наметнуо Јосип Броз, да би Слободан Милошевић избрисао ово „ужа“. Затим се појавила „реална Србија“, коју је Милошевић успоставио прихвативши Кумановски споразум. Злосрећног 5. октобра Србија је почела да се враћа на димензије „уже Србије“, да би она поново постала стварност под Бојаном Пајтићем, огледним демократским титоистом. И, од недеље, постоји данашња, најмања могућа, „ефективна Србија“ – од Палилуле до Ивањице, односно од Дунавца до Голије.

При томе, и оно што је под контролом Београда, постало је црногорска колонија. Хиљаду пута поновљена халуцинација Слободана Антонића (и прилепака) о „колонији Србији“, данас је стварност. „Ефективна Србија“ је посед црногорских надљуди, где, то је ужас на квадрат, патриотски „отпор“ таквом стању предводи Мило Ломпар, монтенигрински супремациста коме се свака Србија, па и ова осакаћена, гади колико и нашим новим господарима. Најкрвожеднији међу њима су људи који у Србији могу да постоје као лична патологија или као изданак монтенигринског менталитета и надсрба у којима станује.

Наљутиле се националистичке деде на нацију и…

Некима се неће свидети што цитирам себе, текст објављен у Српском компасу 8. октобра, али то је начин да илуструјем колико је било очито шта ће се десити уколико грађани Србије направе антидржавни избор који су направили 25. октобра:

„Иако је обећање ’Студентске листе’ демократско и европско, једина извесност која се помаља иза њене могуће победе је територијална. Једна још ужа, ефективна Србија, једна, још већа, првоборчака аутономија на Северу и једна нова, такође првоборачка, ’застава’ на Југозападу, коју данас заслужнима, уместо османског султана, додељује пленум.“

Један од разлога зашто је Србија, „натопљена наслеђем титоизма и поседнута грађанистичким илузијама“, 25. октобра направила ултимативни антидржавни избор су елитни пумпославци – окупљени око „Катене мунди“, вулкана саморазорног ломпаризма, (руског) „Новог стандард“ и такозване „Нове српске политичке мисли“.

Српски гласачи су демократски, својом слободном вољом, 25. октобра направили ултимативни антидржавни избор. Улога иних западних и балканских центара моћи у свему томе је споредна. Верујем да спада под рубрику „да, али није битно“

Иако је најодговорнији Мило Ломпар, који је „преумио“ прекасно, тек пошто је схватио да за њега и његов метастазирани, самооњегошени его неће бити места на „Студентској листи“, коју је ударнички уздизао, армирао и кречио националним бојама, суштина српског изборног самосакаћења стаје у твит који је Ђорђе Вукадиновић, један од најагилнијих промотера пумпославског безумља, још 2017. заковао за свој профил на Твитеру:

„Неће ни после СНС-а на власт доћи све сами анђели небески. Нити ћемо сви бити паметни, лепи, млади, срећни и богати. Али биће једно зло мање.“

Вучића, таквог какав је био, заменило је српско зло од кога овде не може да се појави веће. Ако има нечег доброг у злу које је (српска) Србија изабрала 25. октобра, онда је то чињеница да овде не може горе. Можемо мирно да спавамо, сместили смо себе у најгоре. Горе сутра не постоји – за државу Србију.

Друштвена ће се само множити. Фали нам „диверзитета“. Не верујем да ће вам Јелена Јеринић нешто рећи о силовањима која иду у пакету с њим.

На власт су дошли они чија суштина, национално колико и државно обећање, стаје у „лепо име Динко“. Њега су изабрали и они поносни Срби који су гласали вођени или охрабрени Ломпаровом и Вукадиновићевом памећу, пизмом и метастазираном амбицијом.

Незадовољни неумитним одредбама и неизбежним импликацијама Кумановског споразума – Вучић је само спречио да, поред територије коју је Милошевић „на век векова“ предао НАТО-у, а НАТО Албанцима, неповратно, на век векова без наводника, изгубимо највредније манастире и „добијемо“ људе који на тракторским приколицама грабе ка „ужој Србији“ – Ломпар, Вукадиновић, Рељић и други кукајући, политички импотентни, просветитељски самопорекнути поносно српски јавни интелектуалци, карикатуре „путовођа“, одлучили су да треба дати много више него што је дао Милошевић.

Националне „деде“ су се наљутиле на своје „село“, и његове „неваспитане“, „рајетинске“ становнике – и одлучиле да одсеку све што се одсећи може. И успели су у томе. Честитам им у име Динка Грухоњића, Норберта Шинковића, Сулејмана Угљанина, Усаме Зукорлића…

Нећу један, нећу два – али стварно нећу само три прста

Колико је моћна (ауто)хипноза – српско зло се у Србији кондензовало у префиксима „само“ и „ауто“ – илуструје одбијање верника студентистичког култа да уваже да су три прста међу свим антисрбима, и многим несрбима на Балкану који нису антисрби, еквивалент онога како (не само) Јевреји виде нацистички поздрав исправљеном десном руком.

ФОТО: илустрација/компас

Имам утисак да је у Новом Пазару било и оних несрба који би најрадије одсекли српску шаку која показује три прста поноса српством, али који су 25. октобра гласали за оне који су њоме махнито махали. Мислим да то говори све што треба да знамо о „Студентској листи“, али на политичком „језику“ који не умемо разумемо па ћу морати да објасним.

Мислим да таквих гласача „Студентске листе“ није било мало у Новом Пазару. Разумем их.

Ни да се удруже, Сулејман Угљанин, Усама Зукорлић и Расим Љајић не би могли да донесу санџачким Бошњацима један одсто онога што ће им донети „Студентска листа“. Заједница која је све оно што би Срби требало да буду да се не би самопорицали, самоповређивали и самосакатили, Бошњаци су препознали оно што није толико најбоље за њих колико добро да у Србији боље не може.

Срби који су поверовали о љубавну фатаморгану о „шајкачи и хиџабу“ вероватно ће поверовати и у оно што им је у Данасу, (не)службеном гласнику српског аутошовинизма и повезаних становишта, „објаснио“ Фахрудин Кладичанин. Наравно, изузетак је увек могућ, чак и када није вероватан, али верујем да је и њега збунило колико смо велики волови.

Од 2000. године Срби у Србији нису деконтаминирани, схватили су одавно наши западни „дресери“ да је то немогуће, већ смо као функционална, колико-толико кохерентна, национална заједница људи који поштују себе – обесмишљени, расточени, анулирани…

„Студентска листа убедљиво је победила у Новом Пазару, с више гласова него што су их заједно освојиле три бошњачке странке… Бирачи су судили Суљу, Расиму и Зукорлићу, али пре свега Вучићу, а Студентска листа била је најкраћи пут до обе пресуде“, каже нам господин Кладичанин у тексту који је надреалан колико и његов наслов, који вређа интелигенцију свакога ко овде зна нешто о Бошњацима и исламу (и чији мозак није форматиран отровом Латинке и Константиновића), а таквих је поражавајуће мало:

„Како је гласао Нови Пазар: Бошњачке странке преживеле чистилиште, али рањене и осакаћене“.

Ја мислим, а прилично сам сигуран да то господин Кладичанин зна, да су Бошњаци у Новом Пазару „судили“ о нечему другом – ко може да их одведе ка ономе што виде као свој највиши и најважнији циљ.

Нећу га овде дефинисати пошто, иако сам Србин, нисам толико велики во. Бар не када говорим о два ентитета која нам је у аманет оставила Аустроугарска.

(Нервира ме што Срби у Српској Бошњаке зову „Турцима“. Ако већ хоће да их угуравају у пејоратив, онда они могу бити само „Аустроугари“. Има и ту једна неодољива иронија. Данас у Сарајеву живи само 14.000 муслимана више него у Бечу. Питање је дана када ће, у наредне четири године, број муслимана у Бечу постати већи него у Сарајеву.)

Као људи заједнице, љубави према ономе што су и искрене, дубоке вере да је то најбоље, Бошњаци у Санџаку нису склони да о важним идентитетским и државним питањима одлучују сасвим сами. (Не подразумевам да Бошњаци, када кажу „држава“, примарно, а камоли једино, мисле на Србију. Баш као што ни Срби у Српској не мисле на Босну.)

Мени је промишљени текст господина Кладичанина смешан онолико колико су, не верујем да ме вара утисак, њему смешни Срби у Србији који су гласали за „Студентску листу“ и они који су пустили сузу радосницу на инсценацију фаталне љубави између хиџаба и шајкаче.

При томе, рекао бих и да је господин кетман, што би значило да може, чисте савести, да се закуне у Бога да не мисли оно што, рекао бих, мисли:

Да су читаоци Данаса српски волови на квадрат, а да су остали српски гласачи „Студентске листе“ обични волови; са дна каце.

Бошњаци, вероватно не баш сви, знају да је на овим изборима глас за српска три прста, која су нацификовали, шајкачу са кокардом, коју су такође нацификовали, и једну харам „љубав“ – политички „халал“ од којег не постоји већи. Или, да се послужим новокомпонованом српском поезијом – нећу један, нећу два, хоћу три лажирана поносно српска прста да бих се курталисао три стварно поносно српска прста. И ту их разумем. Нико иоле одговоран не би пропустио зицер. При томе, ако су имали икакве сумње, трећи на листи под бројем три је био „Соњин Бисерко“. Цвет српског антисрпства. Њихов влажни сан о Србима, оживљен.

Поврх свега, Срби у Србији би требало да знају оно што наши сународници у Српској, и Срби у Новом Пазару, одлично знају. И једни и други из искуства, али задржаћу се на Босни.

У темељно расрбљеном, бошњачком Сарајеву, „Санџаклије“ важе и за највеће и најекстремније националисте и за неке од највећих исламиста, мада ту је, и даље, централна Босна шампион, и за још штошта. Нажалост, когнитивна дисонанца је у Србији поражавајуће велика па ћу се зауставити на питању: Да ли наши грађанисти, и сви они поносни Срби који су „попили“ скаску о хиџабу и шајкачи, верују да сарајевски ваздух претвара замишљене санџачке шампионе толеранције у оличење њене супротности?

Нажалост, у Србији не мањка илузиониста који верују да су санџачки муслимани толико толерантни да су одбацили неке од темељних начела вере која им је стуб идентитета. Да су, када су у Србији, супротност онога што реч „Санџаклија“ значи међу сарајевским Бошњацима, да заборавимо на сарајевске Србе и Хрвате који су у међувремену нестали из Сарајева – које је одавно постало мање мултиетничко од „српског“ Београда.

ФОТО: илустрација/компас

Једини којима осећам потребу да искрено честитам поводом избора јесу муслимани у Новом Пазару и околини, па ћу још јасније рећи оно што је кетман у колумнисти Данаса прећутао:

Прагматични, самосвесни и поносни на оно што су, политички подељени али јединствени као Срби из Републике Српске, санџачки Бошњаци су, с правом, закључили да им „пленуми“, који чуче из каменолома за купус који је победио на гласачким листићима, обећава много више од Сулејмана Угљанина, Усаме Зукорлића и Расима Љајића заједно.

Србија у 1989. години још горој од 1974. и 1788.

Српски гласачи су демократију у Србији вратили у једнопартијску 1989. годину – само, пошто се историја не понавља већ римује, данас уместо Савеза комуниста, о коме смо знали све што је требало знати, данас Србијом влада „Студентска листа“, о којој не знамо ништа што би требало да знамо. Међу онима који су је изабрали 25. октобра, огромна већина жали што Српска напредна странка још постоји. Питање је колико дуго ће постојати.

Но, то је у складу са нашим културним обрасцем, баш као и гађење према владавини права и подели власти, које „Студентска листа“ није ни покушавала да сакрије. Такви смо ми Срби. Плус, оно што верујемо је, по правилу, у контексту. Када кажемо „ја сам за демократију / владавину права / правну државу…“ ми, у стварности, само не осећамо потребу да изговоримо наставак који открива оно што стварно мислимо – „када служи мени и мојима“.

То је још очитије када говоримо о геноциду и „геноциду“. Овде, такви смо ми Балканци, „никада више“ не значи само „никада више нама“ већ се подразумева и „још једном њима“. Ако затреба, а сви знамо да ће, на пример у Босни, сигурно затребати.

Пошто се историја не понавља већ римује, данас уместо Савеза комуниста, о коме смо знали све што је требало знати, данас Србијом влада „Студентска листа“, о којој не знамо ништа што би требало да знамо

По питању карте Србије, осврнућу се на Устав и уставописце мало касније, Србија се вратила у стање које не добацује ни до Устава СФРЈ из 1974. године. Сами смо изабрали нешто још уже од „уже Србије“, коју нам је наменио „друг Тито“.

Зато, ако ми неко поново помене „комунисте“, подсетићу га на то да, у земљи Србији која има Мила Ломпара, Слободана Самарџића, Ђорђа Вукадиновића, Бранимира Нешића и Слободана Рељића, између осталих, не да нам комунисти нису потребни за злочињење већ су они, одвратни какви су били, били бенигнији Срби од ових проповедника пумпославља.

Мој драги пријатељ, када сам му изложио зашто се бојим да ћемо и 1974. видети као годину мањег државног зла, рекао је: „Али, Устав. Не може то тако. Морали би да промене Устав.“

Мало је битно шта пише у Уставу Србије – тачније то је селективно битно. Штавише, искуство нам говори да се тај злосрећни (непотребно прецртати) Флајнеров/Самарџићев / Коштуничин Устав највише примењивао када је требало штитити антисрпска становишта. (Томас Флајнер је написао његове најмонструозније делове, оне којима је отворен пут криминализацији отпора српском аутошовинизму и повезаним друштвеним појавама.)

Овај пут не морам да се позовем на друга Тита, пијанца и плот који може да загрли. Како је на пумпославском сајту коме пристаје име „Микро Српска Политичка Мисао“, написао Слободан Самарџић, несрећник колонизованог ума којим је писао важећи устав:

„Ако су студенти недавно носили пароле са написом ’чувари устава’, и ако су сви чланови Студентске листе на последњем предизборном митингу сишли међу народ са 250 примерака Устава Републике Србије у рукама, онда су на себе примили обавезу да одбране Устав и његову суштину – државу. У том задатку не сме се бити догматични легалиста. И то из простог разлога што се брани врховни легални инструмент – Устав.“

Нажалост, оно што је у Србији врховно, врховније од свега другог, јесу, од 9. јуна 1999. године, Кумановски споразум и, од 25. октобра 2026, Република Антисрпска. Не бих много погрешио ако бих рекао да је у недељу Слободан Самарџић био оно што је Марти Ахтисари био 9. јуна 1999. Што се тиче онога што пише у Уставу, не верујем да би много погрешио неко ко би сугерисао да његове релевантне одредбе стају у стих који почиње речима: „Трла баба лан…“

Оно што упада у очи је да се у Преамбули, коју је написао Самарџић, не помиње („Покрајина“) Војводина. Он није антиципирао чак ни учинак свог фатално колонизованог ума – да заборавимо на тренутак на његове саборце Чанка, Пајтића и Грухоњића.

И, коначно, ми се 25. октобра, када, за разлику од 5. октобра, није било ни „п“ од пуча, нисмо вратили у 1788. годину, ми смо, такав нам је културни образац, јако жилав и тврдоглав, показали да смо остали у 1788. Пали смо, баш као и 1788, на хабзбуршког опсенара. Тада је то био „господин Мијушко“, који је стигао са једним добошем и мало барута. Господин Мијушко 2.0 биће тема моје следеће колумне – ако и њу не поједе мрак.

Djordje Vukadinovich Gasse и друге захвалнице Републике Антисрпске

„Ко се последњи смеје, на[ј]слађе се смеје :))“, написао је, на брзину, насмејани Ђорђе Вукадиновић на преименованом Твитеру мање од минут пошто је Вучић у недељу признао изборни пораз. Нажалост, мислим да ће се овде последњи смејати Динко који није Шакић, Норберт Шинковић, Усама Зукорлић, Сулејман Угљанин – и сви њихови.

Што се тиче поносних Срба који се и даље смеју, не само оних елитних у Војводини – мада, имам утисак да Ђорђе Вукадиновић одавно не живи у Новом Саду, што не бих знао да ћацика Уба већ годинама не пишки поред једне лепе пицерије – мислим да је све што могу да очекују име неког сокачета у хауптштату Републике Антисрпске.

Штавише, било би фер и људски да Динко Грухоњић неком од сокака који се уливају у Улицу керуше Доне, или у Авенију крваве шапе, да име Djordje Vukadinovich Gasse – за живота Her Djordja. Ако то није по закону, тим горе по закон.

Уосталом, ни Франц (стереотипни Аустријанац) није Фриц (стереотипни Немац), па што би то био стереотипни Динко.

Мени је Вукадиновић – каријеристички „маргарин“, са свим се одлично меша, па и са аутошовинизмом – одавно смешан. Ипак, највише ми је смешна помисао на сузе које нећемо моћи да видимо. И Ђорђе ће, као и сви пумпославци, једног дана плакати у ве-цеу – да им други не виде сузе воловске.

Динко Грухоњић ће се и тада слатко смејати.