У Србији је „владавина права“ постала замајац доминантног облика аутоколонијализма, окренутог ка Бриселу, и флоскула која прикрива антидемократску и антинародну владавину правом, коју нам је припремила такозвана „Студентска листа“
У позадини већине одомаћених заблуда, у српској јавности лежи иста илузија – да је западно једнако универзално. То је јако подмукла илузија, пошто она има централно место не само у погледу на свет наших елита већ и у њиховом самовредновању и вредновању „маса“, народа из којег долазе. Још је деструктивнија у поносно српским мозговима него у случајно српским, и неодвојива је од чињенице да смо добили три српска самопорицања.
Нажалост, српске елите, леве колико и десне, изузетака је премало, убедиле су себе да су (исте као) западни људи, било као „грађани“ било као поносни верници, а народ, који су на овај или онај начин презрели, није западни. Зато нам не пасује много онога што је западно.
У петак 2. октобра увече, на програму државне телевизије, која се издаје за „јавни сервис“, прва илузија, нашло се двоје људи – једна филозофкиња, која није млада иако тако изгледа, и један ограничени човек, који има докторат и који није на ти са колонизованошћу свог ума (западним). Треба истаћи да деколонизација незападних умова није могућа, могуће је само бити суочен с њиховом колонизованошћу, што је овде јако ретко и не толико збуњује колико избезумљује наше елитисте, од којих многи нису ограничени.
Доктор, који верује да овде може и мора „да се успостави систем“, што звучи рационално иако је илузорно, пошто подразумева друштвену, државну и политичку западност, упао је у извештачени телевизијски делиријум када је филозофкиња, која превише зна и разуме за своје добро у „функционално писменој“, „ученој“ Србији, наравно не и за добро Србије, рекла да је „владавина права“, друга популарна илузија, оно што јесте – (нео)колонијални појам и важна алатка потчињавања непокорних популација. Било је те вечери још опојних илузија, али ја ћу се у наставку фокусирати на другу, а рећи ћу понешто и о првој.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
ОД ИЛУЗИЈА О ВЛАДАВИНИ ПРАВА ДО СТВАРНОСТИ ВЛАДАВИНЕ ПРАВОМ
„Владавина права“, западна идеја која има колонијалне корене, један је од стубова неоколонијализма, али и једна од „миљеница“ владајућих елита у државама широм света – и на Западу и ван њега, често као начин да се „владавини правом“ намакне копрена „владавине права“, да на тренутак прихватимо да тај појам може имати неки неутрални, неупитни и културално безмирисни смисао. У Србији је флоскула „владавина права“ постала истовремено замајац доминантног облика аутоколонијализма, окренутог ка Бриселу, и моћна кочница смисленог отпора том облику аутоколонијализма.
Овде треба истаћи да, глобално, постоји само један неоколонијализам, али да постоји више аутоколонијализама, у Србији их је два, док колонијализма, сем онога који живи у умовима незападних елита, одавно нема. Колонијализам је умро – пошто је неодбрањив, прескуп и непрактичан, али овде (не само) Слободан Антонић тврди да није, па многи када кажу „колонијализам“ мисле на неоколонијализам, који је глобалан. Нема просторна ограничења каква је имао колонијализам, па самим тим не постоје ни (нео)колоније.
Оно што је још важније истаћи јесте да често не постоје само две супротности, како нас, такви смо ми Срби (и многи од оних са којима или поред којих живимо), наш тврдоглави културни образац наводи да закључимо – владавина права („бело“) и насупрот ње (непотребно прецртати) самовоља / аутократија / диктатура / анархија… („црно“). Ипак, има неких ствари које овде не могу да постоје, сем као фикције. Једна од њих је (медијски) „јавни сервис“.
Обично постоји много тога између, а то, када овде говоримо о „владавини права“ и сродним идолима, стаје у једну реченицу која се приписује „другу Титу“, наводно изговорену марта 1950. године: „Не морамо се држати закона као пијан плота“. Ако кажемо да је Марина Туцаковић највећи филозоф српског (и сродних) културних образаца, можемо рећи да је Јосип Броз био један од виртуоза његове политичке инструментализације.
„Владавина права“ проклизава у своју перверзну супротност – „владавину правом“, антидемократску и антинародну владавину помоћу права, односно закона. „У систему владавине права закон ограничава власт и важи једнако за све, док у систему владавине помоћу закона власт користи законе као средство за контролу грађана, док сама остаје изнад закона“
„Владавина права“, и њена сестра, мада не и, како многи верују, близнакиња, „правна држава“, као и њене бројне западне рођаке и рођаци – „демократија“, „јавни сервис“, „независна регулаторна тела“… – на овом нашем, балканском, другачије европском не-Западу, могу постојати само као мање или више уверљиве илузије, мало боље или лошије копије нечега што није универзално, већ западно. Што значи да је провинцијално и парохијално, мада, наравно, не и паланачко. Паланачко је, наиме, оно парохијално и провинцијално које није западно већ оријентално, натопљено османским, па самим тим је паланачко и све српско. У Србији, наиме, не може постојати одраз нечега – па ни „правне државе“, „јавног сервиса“, „демократија“…. – што неће бити натопљено нашим обликотворним паланачким искуством.
То искуство не може бити избрисано из нас, нити из било чега што смо створили по нашим мерама или, као несрећну „владавину права“ и „јавни сервис“, преузели са Запада. Оно што је кључно, а што многе збуњује, свака апропријација западног укључује трансформацију – име остаје исто, на пример „демократија“, а суштина постаје различита, самерена са нашим саморазумевањем, нашом (незападном) историјом и нашим културним обрасцем, који овде ништа не оставља по страни. У све се меша па и у фикцију звану „владавина права“.
Да бисмо лакше препознали стварни однос наших милитантних западнољубаца, и њихових пумпославских привезака, према „владавини права“, корисно је осврнути се на њену прошлост и стварност на Западу и у његовим балканским прилепцима, као што је Румунија, и истаћи њене западне корене и главне механизме њеног глобалног распростирања – разлоге зашто је ова модерна политичка норма освојила велики део планете.
На примеру Румуније, британски је много занимљивији, али је сувише сложен па ћу га оставити за неки наредни текст, у наставку ћу илустровати како „владавина права“ проклизава у своју перверзну супротност – „владавину правом“, антидемократску и антинародну владавину помоћу права односно закона. Бар у теорији, „у систему владавине права закон ограничава власт и важи једнако за све, док у систему владавине помоћу закона власт користи законе као средство за контролу грађана, док сама остаје изнад закона“.
АТОМСКА НАДСТРЕШНИЦА И ДРУГЕ ХАЛУЦИНАЦИЈЕ
Ако се вратимо у Србију, одржива алтернатива Вучићевој владавини – таквој каква је, самерена са српским културним обрасцем и неоколонијалном наддетерминацијом коју смо сами себи наметнули 5. октобра 2000. године и више не можемо да је се ослободимо, колико год то покушавали – није никаква „владавина права“ већ владавина правом.
Но, ако је не спроводи вођа по мери српског културног обрасца, а такав се ни не назире иза кулиса изборног израстка Друге српске обојене револуције, све и да успе да победи на неким изборима, таква владавина правом овде није одржива. Једино питање је колико би била велика друштвена и развојна цена враћања на спој наших судбинских дубоко култур(ал)них и још више судбинских неоколонијалних подешавања и ко би је плаћао.
Српски културни образац, и његова два сродна израстка, српски политички образац и политичка култура Србије, стално се мењају – али јако споро. Илузијом да се могу битно променити за две године асфалтиран је пут ка, чини се, вероватнијој од две замисливе изборне победе елитних одреда који наступају под слоганом „Студенти побеђују“. Рекао бих да ће, мада са изборима се никад не зна, победити себе, што није било лако постићи.
Али ако поверујете да вођа у Србији може да буде и камен за купус, а националистичке бираче третирате као купус за камен, онда ћете вероватно успети да победите саме себе.
Чак ни истински историјски догађаји, из којих није потребно „цедити крв“ жртава, какво је било бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки или дебакл Хитлерове Немачке, дакле они који имају моћ да кумују радикалној промени политичке културе, нису променили немачки и јапански политички образац онолико колико „богостуденти“ и њихова „учена“ подршка верују да су после пада надстрешнице променили српски.
Реалност је лако игнорисати, али она зато неће престати да буде неумољива. Нешто што убија јесте пало, али „Енола геј“ није 1. новембра 2024. летела над Новим Садом. Зато овде не треба бити ни Љубиша Трговчевић ни баба Ванга да бисмо назрели могуће (не само политичке) исходе који се овог октобра надвијају над европском Србијом на Оријенту.
Одржива алтернатива Вучићевој владавини – таквој каква је, самерена са српским културним обрасцем и неоколонијалном наддетерминацијом коју смо сами себи наметнули 5. октобра 2000. године и више не можемо да је се ослободимо, колико год то покушавали – није никаква „владавина права“ већ владавина правом
Циљ ми је да у наставку укажем на стварност која би се овде појавила иза јахачко-кољачко-лустрационе „владавине права“. А то је владавина правом елитиста који презиру „функционалне неписмене“ масе. Она провирује иза изборних обећања „Студентске листе“ – заједно са њеним имплементаторима у најави, судијом Миодрагом Мајићем и тужитељком Бојаном Савовић, који данас политички делују не обазирући се на „владавину права“.
Наравно, и ово двоје бахатих, у суштини антинародних елитиста јавно делују у складу са српским културним обрасцем, који се са владавином права меша отприлике као уље и вода.
Свако ко инсистира на „владавини права“ у Србији као достижном идеалу, добром по себи, неспорном и саморазумљивом, или не зна шта говори или ради у интересу елитних одреда који би да уз помоћ права владају масама, које су на овај или онај начин презреле.
Припрему за владавину правом коју прижељкују, оличену у споју „седлања“ и лустрације, интензивно врше новинари „Јунајтед медија“, „Недељника“ и неоколонијалних ударних песница, као што су „Би-би-си на (случајно)српском“ и „Дојче веле“. Штавише, смисао владавине правом стаје и у колумну Немање Рујевића, нашег новокомпонованог, бонско-београдског медијског „фолксдојчера“, који је недавно објаснио нестрпљивим јахачима „зашто је потребно да сваки објекат јахања има своје седло – то чува и самога јахача“.
На крају текста ћу истаћи зашто је „владавина права“ постала погубна и по Запад. Она је данас главна алатка, а нема их мало, његовог активног цивилизацијског самобрисања – кровни разлог зашто више није питање да ли већ када ћемо бити сведоци краја Запада.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА ОД ВЛАДАВИНЕ ПРАВА ДО АУТОШОВИНИЗМА
Ипак, оно што сматрам најважнијим јесте да, ако у Србији нисте на ти са чињеницом да је и прошлост и супстанца „владавине права“ западна, дакле неуниверзална, баш као и реално постојећа „демократија“, бићете склони да закључите да нешто није у реду са нама. Да смо обелели или да смо, као заједница, рођени болесни, антимодерни, геноцидни…
Илузијама о универзалности модерних западних норми – владавина права, демократија и грађанско друштво су неке од важнијих, али најважнија је, ипак, (модерна) држава – овде је поплочан пут у аутошовинизам и сродна случајно српска и антисрпска становишта. Наше левичарске елите верују да „још нисмо“ оно што никада не можемо бити, западни људи, док наши десничарски илузионисти верују да су нас Османлије, комунисти и антисрпски Запад спречили да останемо оно што никада нисмо били, (православни) западни људи.
Спој историјског и географског растезања појмова као што су право, демократија и држава, заклања релативно кратке, искључиво западне „биографије“ реално постојеће демократије, владавине права и других „стубова“ модерних држава. Све те западне норме су „кројене“ на Западу за Запад – по мерама западних људи, какви овде не постоје.
То, наравно, нису ни судија Мајић, ни тужитељка Савовић, ни бахати медијски „фолксдојчер“, нестрпљиви „јахач“ социјализован у Србији пре него се преселио у Немачку.
Многи елитисти, и сви они чије су умове затровали, верују да смо, као белци и хришћани – „Европљани“ у, наводно, јединој здравој и правој, западноликој једнини, и да нам пасује све оно што је кројено по западним мерама. Но, многи од њих ће затим, неретко позивајући се, мање или више експлицитно, баш на стање државе, демократије или владавине права у Србији, закључити да смо тешко болесни Европљани. У суштини неизлечиви, неспособни за модерност, како је сугерисала Латинка Перовић, или да смо Европљани који су оболели, излечиви али не унутар временског хоризонта, како нам говори Мило Ломпар, месија у покушају који би да угура српску модерност више у слику о себи него у Његоша.
Неспособни да се носе с нашом унутаревропском различитошћу, сем у локвама револуционарне крви или у сенци обојено-револуционарне претње клањем и јахањем, Латинкини питомци су у стању да завладају само захваљујући Западу, док ломпаровци, сами са собом и његовим егом, овде не могу ни да завладају. Остали смо сами са вођом по мери нашег културног обрасца, који је у стању да инструментализује модерне политичке норме.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКОЛОНИЗУЈ МЕ ПРАВНО, БРИТАНСКИ И(ЛИ) ПРОСВЕТИТЕЉСКИ
„Владавина права“ није, како многи верују, правна норма већ модерна политичка норма, опис пожељног „политичког стања“, које је на фону схватања права у западним културама кривице. Она се у Великој Британији јавља у 17. веку, иако је развијена тек крајем 19. Њена „популарност“, колико год да је непримерена културама бруке и части, каква је српска, и културама образа, каква је кинеска, није везана само за илузије о њеној универзалности и њену корисност за остваривање ефективне контроле над далеким популацијама.
Њену распрострањеност, и величину илузија о њој, није могуће разумети без узимања у обзир „глобалне“ историје британског колонијализма, на простору на коме „сунце никада није залазило“, и улоге коју САД, земља обликована британским колонијализмом која је постала први глобални хегемон, имају у савременом свету.
Наиме, наизглед парадоксално, с једне стране, и савремени капитализам и нормативна и институционална инфраструктура модерних држава привилегују земље које су биле британске колоније. Оне у којима је контрола остваривана уз помоћ „владавине права“ и енглеског језика, који је касније постао „други светски језик“ и „језик глобализације“.
С друге стране, искуство са колонијалном управом, оснаженом и маскираном „владавином права“, помогло је после деколонизације елитама у бившим британским колонијама да задрже ефективну контролу над територијом и остваре боље развојне резултате, али и да лакше избегавају крваве унутрашње сукобе. То се најбоље види у Подсахарској Африци.
Две, у великој мери повезане ствари збуњују самозаљубљене српске умнике, као што је доктор који се 2. октобра нашао у ударном термину на првом каналу државне телевизије.
Прва, за разлику од, на пример, Индије, где су Британци, како пише професорка Каника Шарма у тексту „Шта обухвата владавина права?“, „користећи самореферентну и евроцентричну дефиницију онога што чини право“ наметнули оно што смо склони да схватимо као „владавина права“, овде су то учиниле српске елите, „имитатори“ западног и Запада. „Мимичари“, како их је (и самог себе) иронично назвао нобеловац В. С. Најпол.
Србију су у њеној историји „колонизовале“ само српске елите колонизованих умова, затрованих доситејевштином. Шарма пише да је циљ Британаца био да „рационализују колонијалну доминацију“, док је овде циљ самоуздигнутих елита колонизованих умова, они би рекли, „просветитељских“, био да рационализују доминацију над својим незападним народом – „рајом“, „геџованима“, „паланчанима“, „ћацијима“, „зверима српским“…
Друга ствар, која је небитна из сваког индијског угла, па и Шарминог, овде је, на незападном ободу Европе, суштинска. То није евроцентрична већ западноцентрична „дефиниција“. У Индији су Британци наступали, неретко искрено, верујући да је европско, дакле нешто што је очито страно, „супериорно“, а овде су наше елите, неретко искрено, наступале верујући да је западно једнако европско, и да је примерено (и) нама – другачијим Европљанима.
А ми смо – историја нам је мајка, а географија нам је маћеха, која је пречесто била јако зла – иако бели, па још Европљани, и као људи и као заједница суштински ближи далеким Индијцима него Западу, коме смо, географски, толико близу да није могуће бити ближе.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаВЛАДАВИНА ПРАВА ПРЕ ВЛАДАВИНЕ ПРАВА
Иако је потребно десетак секунди на „Гуглу“ да би се неко уверио да је тврдња филозофкиње (која није млада) о (нео)колонијалној позадини глобалног распростирања „владавине права“ и наличју њене суштине, тачна – и у овом случају је наш културни образац поразио могућност спознаје новог. Ми смо склони да оно што верујемо видимо као (квази)религиозну „истину“, и игноришемо истине које нам говоре да је реч о лажи.
Оно што ме забавило је чињеница да ћемо, као и обично, против истине употребити и неке одомаћене лажи. Очекивано, међу њима је било и везивање „владавине права“ за Номоканон, Законоправило односно Крмчију Светог Саве (13. век) и Душанов законик (14. век). Испада да је у Србији „владавина права“ постојала пре „владавине права“. Нажалост, та илузија није бенигна. Штавише, она има бар две трагичне последице – по Србе и Србију.
Да би могао да пређем на њих, морам да подсетим шта је оно што данас Запад чини Западом. Цитираћу себе, из књиге Откуд четврти свет: Политичка глобализација и развојни неуспеси у незападним друштвима, у којој сам кључне аргументе развио много детаљније:
„Запад, односно Глобални запад, чине она модерна друштва која функционишу у складу са политичким нормама и институционалним оквирима које су сама развила, или које су западноевропске дијаспоре донеле са собом на територије које су присвојиле и колонизовале, неретко уз помоћ масовних злочина, третирајући их као ’ничију земљу’. Зато када данас кажемо ’Запад’, или ’западне земље’, обично мислимо на Глобални запад – европски Запад растегнут на другу, наравно само северну, обалу Атлантика, плус његове две далекоисточне ’испоставе’, Аустралију и Нови Зеланд, и Израел.“
Сва модерна незападна друштва – једно од њих је српско – уређена су у складу са туђим, западним политичким нормама и институционалним оквирима, укључујући „владавину права“, која су преузела – било на силу, било (само)вољом својих елита – пошто су оне обликоване на Западу, што не значи да је њихов развој у западном контексту био завршен. Зато оне овде могу да буду мало шта сем бољих или горих сенки, имитација и илузија, неретко фикције. Или, како би то рекао Жан Бодријар у Милу Ломпару – „симулакруми“.
Откуд сад ту Свети Сава и Цар Душан?
Део покушаја, само наизглед бенигних, елите да не само себе већ и своје друштво „упишу“ у Запад био је стварање илузија да се западно у Србији појавило или када на Западу или, бизарно је још више него што звучи, пре него на Западу. Оно што је ту важно истаћи није само жеља да себе представимо као оно што нисмо, као део Запада или као равне Западу, већ и као супериорне у односу на народе који су нам остали ривали или непријатељи.
Ту је посебно отровна слатка илузија која каже да смо ми, за разлику од, на пример, Хрвата и Албанаца, „историјски народ“.
ЛУКАВСТВО БЕЗУМЉА
Хегел је историјски развој схватао тако да су само западни народи „светско-историјски“. Нажалост, и данас велики део друштвених наука „има у себи утиснут печат Хегелове западноцентричне, наглашено ’практичне’ филозофије историје… која је обележена ’чини се тријумфалистичком афирмацијом европских политичких и културалних достигнућа’.“
Можемо судити о том схватању, и рећи да је, из индијског угла, „еврошовинистичко“ или, из српског, „западно-шовинистичко“, али када Хегел у својој слици светске историје не узима у обзир „културе незападних друштава“, то одражава непријатну чињеницу да незападне културе нису узимане у обзир чак ни онда када су незападна друштва, често „слободном“ вољом њихових елита фатално колонизованих умова, уређивана у складу са производима западне историје, од којих је један „владавина права“.
Чињеница да је Запад постао супериоран не значи да је универзалан, као што ни чињеница да смо близу Запада не значи да можемо некажњено игнорисати чињеницу да нисмо његов део. Историјске и културалне разлике „чине разлику“ и, како каже Дипеш Чакрабарти, „ниједно људско друштво није tabula rasa“. Зато ће сваки оригинално западни концепт, па и сваки чинилац политичке модерности, укључујући „владавину права“, бити (културално) „преведен и другачије конфигурисан“ – свуда на не-Западу, па и у Србији.
Овде стижемо до две трагичне последице илузија да јесмо део Запада, или исти као Запад.
Дакле, оно што је овде „нормално“ јесте да на речима будемо за „владавину права“, али да очекујемо, и обично милитантно захтевамо, да право престане да влада – сваки пут када закључимо да не сме да влада јер то није у нашем интересу, или у интересу нама породично, идеолошки или професионално „ближњих“
Прва, наметали смо себи непримерено, без свести, а то је оно што је кључно, да нам је непримерено. Тако смо стигли до аутошовинизма и серије повезаних, мање ружних али још деструктивнијих друштвених појава, као и до бежаније отуђених елита од живог српства.
Друга је схватање да смо регионално супериорни, „(светско)историјски народ“, наводно једини на Балкану. Оно је допринело да се наше елите са ниподоштавањем односе према балканским ривалима и непријатељима. НАТО је победио Србију у Куманову, не на бојном пољу, па то замагљује непријатну чињеницу да је то, истовремено, био пораз од Албанаца, само пет година после историјског пораза од Хрвата – два, као и ми, неисторијска народа.
Ми смо били жртве своје крваве историје, и јунаци пар страница западне. Наша историја нас учи, нажалост неуспешно, да илузије о нашој западноликој величини умеју да постану још скупље од аутошовинистичких илузија о нашој цивилизацијској ништавности. Штавише, те две групе илузија су у Србији повезане пупчаном врпцом.
Ми смо велики и јединствени зато што смо оно што јесмо – не зато што смо слагали себе да смо део Запада, и да је и наша историја, у Хегеловом смислу речи, светско-историјска.
Историја је највише западноцентрична наука, а примена „права“ је једна од највише западноцентричних „вештина“. То се још лакше види код Арапа, наших „рођака“ по културном обрасцу (и османској историји), где је свуда, па и у судници, лепота изношења аргументације важна колико и сама аргументација, неретко важнија.
Пут у (поносно) српска самоповређивања поплочан је спојем историје и (владавине) права. Онда када је тај пут псеудофилозофски, асфалтиран хегелијанством, на пример Ломпаровом имитацијом Константиновићеве имитације Хегела, он постаје трагикомичан.
Правни факултет у Београду је вулкан српског илузионизма. Ако је то нека утеха, илузије о српској западноликости и унутар-балканској супериорности „(светско)историјског народа“ (који то није), које су јако успешно ширили Слободан Јовановић и Михаило Ђурић, спречиле су да Правни постане један од „факултета аутошовинистичких наука и уметности“.
Али ако кажемо да су Радомир Константиновић и Латинка Перовић написали најружније странице српске интелектуалне историје, онда бисмо морали да будемо свесни да су Михаило Ђурић и Слободан Јовановић написали неке од најжалоснијих.
У Србији је лукавство ума поражено од стране лукавства безумља, које је наше елите одвело у различите облике самопрезира. То безумље умних је овде увек кретало од схватања европејства у једнини, и пратеће илузије да смо ми, другачији Европљани, његов део.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
ВЛАДАВИНА ПРАВА, НЕНОРМАЛНО
Постоји један разлог, мада потребно је много више од десет секунди на „Гуглу“ да бисмо схватили колико је важан, који се тиче „аргумента“ у прилог могућности „исправне“ „владавине права“ у Србији који каже, цитираћу овде једног напаљеног илузионисту, мученика који је на Фејсбуку покушао да нагрди филозофкињу која није млада:
„Владавина права је начело према којем нико није изнад закона – ни грађани, ни власт, ни државни органи… Кључни елементи су: супремација права – закон је изнад самовоље појединца или власти; једнакост пред законом; законитост рада државних органа… Свако нормалан жели владавину права.“
Неко би рекао нажалост, али, колико и „друг Тито“ некада, не жели га ни српски културни образац, ни они у којима се распиштољио, а то смо (скоро) сви ми. Иако су многи од нас склони да кажу да га желе – то му дође нешто као, код религиозних Срба, љубав према Десет Божјих заповести и презир према Седам смртних грехова, или самоискључујући однос Абдулаха Сидрана према конзумирању алкохола – они пре или касније покажу да га не желе, обично онда када „владавина права“ не ради у корист њих и неког њиховог
Био је овде један ванредни професор, ударник борбе за „владавину права“ и „демократију“, који 2016. године није био изабран у звање редовног професора. „Владавина права“ каже да је морао да остане без посла и да не може поново бити биран за редовног професора.
Румунски председнички избори одлично илуструју како би у Србији изгледала владавина правом. Штавише, они нам показују да би, ако овде 25. октобра победи такозвана „Студентска листа“, то били последњи избори на којима би се српски гласачи нешто питали
Његове колеге са катедре, такође (на речима) велики борци за „владавину права“, реаговале су саопштењем у коме се каже: „Сматрамо исход овог гласања скандалозним и изузетно штетним за углед факултета у јавности и углед свих нас који на њему предајемо“.
„Владавина права“ је промптно суспендована и господин борац (на речима) за владавину права није остао без посла (иако је морао да га изгуби) и постао је редовни професор (иако више никада није могао да постане редовни професор).
Дакле, оно што је овде „нормално“ јесте да на речима будемо за „владавину права“, али да очекујемо, и обично милитантно захтевамо, да право престане да влада – сваки пут када закључимо да не сме да влада јер то није у нашем интересу, или у интересу нама породично, идеолошки или професионално „ближњих“.
Другим речима, ми верујемо да овде не сме увек и безусловно да влада право – чак и док се кунемо у „владавину права“. То је оно што је овде нормално. Све друго су, у најбољем случају, беле лажи и слатке илузије „функционално писмених“.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСАМОУБИСТВО ЗАПАДА ВЛАДАВИНОМ ПРАВА
Очекивано, на сајту „Би-би-сија на (случајно)српском“ 19. маја 2025. године није објављен текст под насловом „Како је у Румунији укинута владавина права“ већ идеолошка лажа под насловом „Како је десница заустављена на корак до победе у Румунији“.
Ти румунски председнички избори одлично илуструју како би у Србији изгледала владавина правом. Штавише, они нам показују да би, ако овде 25. октобра победи такозвана „Студентска листа“, то били последњи избори на којима би се српски гласачи нешто питали.
Ми овог месеца имамо само два избора – или Александар Вучић или владавина правом.
Али, данас и Запад кубури и са демократијом и са владавином права. Западни постисторијски „либерали“ су решили да ова два, из њиховог угла, проблема реше тако што ће, с једне стране, прибећи масовном „увозу“ незападних мањина, првенствено нелибералних, исламских. Њихови припадници, посебно ако су, као данас на Западу, социјализовани без интеграције или асимилације, дакле у „одвојеним световима“, склони су да гласају етнички, расно, верски односно „племенски“, док су „домороци“, припадници и даље већинског, белачког становништва склони да гласају идеолошки; дакле да се деле.
С друге стране, владајуће центристичке, „либералне“ елите су прилично успешно, што не значи и неопажено, већ успеле да владавину права замене владавином правом – која је, не само у Британији, усмерена на застрашивање и стигматизацију белачке радничке класе и политичких опција за које су оклеветани сиромашни сталежи склони да гласају.
„Либерали“ су успоставили ефективни монопол над судством, образовањем, медијима и индустријом забаве, а, не само у Шведској, и над демократијом. То је једна од западних земаља у којима је њихов изборни пораз већ постао немогућ. Демократија је у Шведској постала бесмислена, колико год да је „права“ и „исправна“, и да многима делује „узорно“.
Но, на Западу успешна борба „либерала“ против демократије има и своје наличје. Они су већ учинили да Запад нема већег непријатеља од владавине права. Неки десничари се заваравају да „само фашизам Запад спасава“, али греше. Западу више нема спаса. Зашто?
У најкраћем – због владавине права, у мери у којој је има, и за кога је има.
У западне земље је стигло неколико милиона миграната и (лажних) тражилаца азила, а у многима закони, „владавина права“, спречавају протеривање чак и оних за које је установљено да су лажни „азиланти“, као и оних који су починили кривична дела.
Стотине хиљада „увезених“ који су већ добили држављанства, често по основу (наводног) политичког или етничког прогона, или зато што су (наводно) геј – већ су путовали на одмор назад у своје земље, у којима се ништа није променило, што чини очитим да нису били жртве прогона, неретко да би посетили супругу, децу или девојку.
Не постоји начин да различити случајеви и захтеви „азиланата“ буду процесирани у наредних неколико деценија – у складу са „владавином права“. Масовно су на социјалној помоћи, није мали број оних који су већ добили станове, а стопе (насилног) криминала међу припадницима ових мањинских заједница, које масовно презиру и земље које су им дале уточиште и њихово белачко становништво, од неколико пута до неколико десетина пута су веће него међу „домородачком“ белачком популацијом, која, ако није високообразована и средњекласна, није склона да гласа за „либерале“ који врше ову замену становништва.
О последицама ћете тешко моћи нешто да прочитате ван оклеветаних десничарских гласила и Твитера, једног од последњих колико-толико слободних западних медија, и друштвених и оних „главног тока“: „Западна цивилизација умире због наше зависности од бесмислених закона који више погодују криминалцима него недужном становништву.“
Запад више нема ни политичке ни економске ресурсе да се избори са последицама своје оданости „владавини права“. Има правде у чињеници да данас страда од моћног оруђа уз помоћ којег је вековима експлоатисао, покоравао и контролисао незападне људе и њихове државе. Нажалост, у томе за нас у Србији нема никакве утехе.
Сувише смо близу Запада, и сувише очарани њиме, одлучни да га слепачки опонашамо, да бисмо могли да очекујемо нешто више од могућности да 25. октобра избегнемо веће зло. Владавину правом Бојане Савовић и Миодрага Мајића, класно привилегованог елитисте који не може да поднесе да и они са основном школом могу сваке године да оду на море.
