У другој обојенореволуционарној српској причи, која је постала изборна, поред тепсија пазарских мантија, важну место има и један хиџаб. У фотографију на којој су, насмејани, млада муслиманка са хиџабом и млади Србин са шајкачом, који делују као да ће се смувати ако већ нису, стају и непријатне истине и питке лажи о протесту који је распорио Србију
Самообожени студенти су упорно лагали сами себе – скоро колико поносне Србе, које виде као непријатну друштвену чињеницу и кочницу на путу у демократску фатаморгану – и то је дало њиховом покрету ноту нечег залудног; политичког циркуса. Када стално лажете и замагљујете, тешко вас је не само уклопити у политички ред ствари већ то чини и да делујете неспознатљиво. Истовремено сте и смртна претња и ништа; и снага прижељкиване, огромне промене, каква је, наравно, немогућа, и иритација које је тешко отрести се.
У том серијском, лапидарном обмањивању и самозаваравању сместила се и једна моћна слика два млада лица, једно уоквирено хиџабом, друго под шајкачом, која је питку емотивну илузију око које је конструисана емитовала само Србима. Поносним колико и случајним, пошто су Срби једини које је било потребно слагати у борби чија би победа донела најмању могућу, ефективну Србију, сабијену између Палилуле и Ивањице.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Лажи су интегрални део сваке политичке борбе, а морализам је најбољи савезник свих политичких лажи. Не чуди да је Мило Ломпар, „Алија Сиротановић“ морализма у Србији, постао водећи, задржаћу се на деминутиву, „корисни идиот“ претварања остатака грађанистичке обојене револуције у другу најснажнију политичку снагу у Србији.
Чињеница да је та новорођена изборна снага опскурна и подмукла, истовремено конспиративна и (само)огољена, када је у септембру објављен састав такозване „Студентске листе“, мање је значајна него што би требало да буде. Један од разлога је постојани учинак неистине која зрачи и из те лепе, јако топле слике. Мало је оних који су је заборавили.
Њене последице живе у подршци „Студентској листи“ која није студентска – лаж је урезана и у њен назив – и мислим да је данас, пошто је шајкачу, и све што симболизује, „ветирао“ студентистички култ, корисно осврнути се на ту слику која обмањује Србе. Питања да ли је у вези с њом нешто било намештено, ко је све знао ако нешто јесте било лажирано, мало су значајна за спознају начина како нас и зашто та лепа слика лаже.
Једноставно, главна функција те заводљиве слике није била да „шири љубав“, како су поверовали (српски) зомбији студентистичког култа, већ да допринесе сужавању Србије.
Нажалост, истина је у времену метастазираног нихилизма и релативизма, којима је обележен привидно постидеолошки свет, постала сумњива реч. И када је велика и када је мала, истина тешко може да победи лаж, али моје је да покушам. Нажалост, мораћу изокола. То налажу репови Коштуничиног Устава, који је утро пут постојаној десрбизацији Србије, и неоколонијални императиви њене србоскептичне (пре)„европеизације“.
Данас је у Србији сваки поносно српски говор, који има какву-такву политичку моћ или уверљивост, по себи оспорен, сапети говор, израз крхке српске слободе која је систематски стигматизована, обесхрабрена и клеветана. Делом зато, анализа која следи је јако дугачка.
КОГА (НЕ)ТРЕБА „КЛАТИ И СИЛОВАТИ“
У тужној обојенореволуционарној српској причи, која је постала изборна, поред тепсија мантија, важну место има и један хиџаб. Но, улога Бошњакиња које су месиле пите, и девојке која је носила хиџаб на тој слици, на којој је смештена поред једне згодне шајкаче, јесте занимљива али је мало важна за разумевање могућих последица споја опојних демократских илузија и трагикомичног неразумевања ислама међу српским антисендвичарима, врлим западнољупцима који верују да све знају и да су све разумели.
Незгодно је када живите у друштву у коме међу мањином сународника – која не може да дочека да почне да (некажњено) силује, коље и јаше – царује поносно незнање, а ви понешто знате о ономе о чему ти крвожедни, напаљени фундаменталисти „западних вредности“ и либералног, неотитоистичког „братства-јединства“ ништа не знају.
У Србији је, нажалост, свесрпско, панидеолошко непознавање ислама често армирано омаловажавањем, мање само од неразумевања, такође армираног омаловажавањем, Албанаца и албанства, њихове – неко ће рећи праве неко једине – религије. Не чуди ме да је један дудук, неки Никола Милић, читалац Данаса, написао: „Слика за новчаницу“. Надовезао се Живко Кокановић: „Само затуцани примитивци могу да кажу нешто лоше.“
Та разоружавајуће емотивна фотографија, чак и ако ништа на њој и у вези ње није лажирано, оличава – показало се то када су прошлог месеца „ветирани“ Мило Ломпар и други поносни Срби – неке од централних, конститутивних лажи Друге српске обојене револуције и такозване „Студентске листе“, њеног псеудостраначког израстка
Најавио сам на бившем Твитеру да ћу написати овакав текст и добио сам серију увреда. Међу њима је била и порука која каже: „Једи г…. заједно са Шешељом и Жвалавим Вучићем стоко ратнохушкачка… Ви идете на сметлиште да трулите и да вас попишавају керови… Од вас народ само мржњу добија… Деца вам оголила ваше смрдљиве љуштуре.“ И друга, која није ружна али је много више поражавајућа: „Да ли би по вама било српскије да се направи фотографија како Србин коље и силује ову девојку јер то као показује да има кичму?“
Цитираћу мој одговор са „Икса“: „Постоји немали број Срба који верују да постоји само једна добра фотографија Срба – она на којој нема ниједног живог Србина. То је суштина аутошовинистичког становишта. Пут до њега води и преко алузије да Србин показује да има кичму тако што ’коље и силује’“.
Очекује се и да Србин треба да покаже да је „добар“ тако што ће чак и очиту, јако јефтину лаж прихватити као истину, али и тако што ће желети „само“ да „коље и силује“ друге Србе.
ЗАШТО ЈЕ У СРБИЈИ ДАНАС ТЕШКО РЕЋИ ДА НЕКЕ ЛАЖИ ЈЕСУ ЛАЖИ
Агенда великобошњачког национализма је легитимна као и агенда сваког другог. Но, чињеница да ислам представља његову потку – а да је кетман Србима у Србији углавном више несхватљив него непознат облик мимикрије, важно оружје које је постало доступно свим муслиманима, не само шиитима који га одвајкада практикују – усложњава његове импликације у земљи растресеној титоизмом и окованој одредбама (непотребно прецртати) Коштуничиног / Самарџићевог / Флајнеровог Устава Србије, од којег српска историја познаје један гори (југословенски из 1974. године) и један безумнији (Сретењски).
Тај несрећни Устав је (п)оставио Србе не само као грађане другог реда већ и као заједницу која је, иако већинска и истакнута у „камуфлажном“ Првом члану, (п)остала легитимна мета сваковрсне дискриминације, дехуманизације и клеветања. Без било какве могућности да се на то адекватно одговори, не само уз помоћ закона – у великој мери због одредби тог несрећног, у суштини случајно српског Устава писаног за мањине и по мерама мањина.
Штавише, проблем иде дотле да је данас у Србији јако тешко рећи нешто истинито о (етничким) мањинама и њиховим вероисповестима, и не ризиковати јавни линч – ако се та истина не уклапа у стереотип о мањинама као анђелима и Србима као нацији ђавола.
Ту стижемо до слике коју сам поменуо. Она је лепа, топла и весела, али лаже – само Србе, којима се темељна неистина те слике масовно јако допала. Она не лаже Бошњаке, који су углавном свесни да је обмањујућа, мада то не значи да се свима допада оно што је на њој.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
МОЋ СЛИКЕ И НЕМОЋ РЕЧИ
Пре него што пређем на оно шта је на њој лажа, потребно је да истакнем зашто једна слика може на то да буде јако важна, без обзира да ли је јако лепа или јако одбојна.
Наиме, колико год да се труди, човек не може да слаже толико убедљиво као фотографија. Није много битно да ли је, како и колико, „поза“ на слици намештана, ни ко је намештао ако јесте намештена, ни да ли су фабриковане околности у којима је постала могућа…
Једноставно, та разоружавајуће емотивна фотографија, чак и ако ништа на њој и у вези ње није лажирано, оличава – показало се то када су прошлог месеца „ветирани“ Мило Ломпар и други поносни Срби – неке од централних, конститутивних лажи Друге српске обојене револуције и такозване „Студентске листе“, њеног псеудостраначког израстка.
Између осталог, политичку лаж прикривену иконама, српским заставама и „локнастим Исусима“ да су протести били (и) поносно српски. Лаж да ти протести, курирани од стране привидно српских и привидно невладиних организација и западаних служби, нису били, изнад свега и пре свега другог што су можда били, србофобични и антисрпски. Лаж да су били спој онога што је у постпетооктобарској Србији неспојиво – грађанског и националног.
У тој слици је дестилисана лажа обојене револуције која је била натопљена неистинама. Она представља сублимацију пропаганде усмерене на Србе, са циљем да сами себи сломимо кичму. Мало је фалило да се то деси 15. марта 2025. године.
Наравно, важи и обрнуто. Када слика приказује истину нема тих речи које могу да пониште њен учинак. Неки од најбољих примера су ужасне слике покоља у Ми Лају у Вијетнаму 1968. године и, можда најмоћнија од свих, слика наге вијетнамске девојчице која бежи од америчког напада напалмом четири године касније. Та фотографија није променила само ток Вијетнамског рата. Не постоје речи коју могу да утичу на историју на такав начин.
Иако је обећање „Студентске листе“ демократско и европско, једина извесност која се помаља иза њене могуће победе је територијална. Једна још ужа, ефективна Србија, једна, још већа, првоборчака аутономија на Северу и једна нова, такође првоборачка, „застава“ на Југозападу, коју данас заслужнима, уместо османског султана, додељује пленум
Пре хиџаба који се сместио испред објектива, поред шајкаче, поредиву моћ у српској политици је имала фотографија мајке из Прекала, како хода са пушком о рамену и дететом у руци, и са још троје деце поред, снимљена септембра 1984. године. Она је оживела српска национална осећања, стигматизована под налетом титоизма, док је кадар са хиџабом и шајкачом требало да каналише та пробуђена осећања назад ка „братству-јединству“ – и свему антисрпском, србофобичном и србоскептичном што је скривало.
СЛИКА ОНОГА ШТО ЈЕ ХАРАМ И ОНО ШТО (НИ)ЈЕ ПОЛИТИЧКИ ХАЛАЛ
Шта је то што је неистинито на фотографији на којој су, насмејани, леђима наслоњени једно на друго, млада муслиманка са хиџабом и млади православац са шајкачом, који је, за разлику од ње, огрнут српском заставом, који делују као да ће се „смувати“ ако већ нису?
Њихова имена су неважна, мада није неважна чињеница да ју је направио фотограф, правићу се да је и његово име неважно, једног јако софистицираног западног пропагандистичког гласила – „Би-би-сија на (случајно) српском“. Не постоје јавно доступне информације о томе ко у Београду уређује тај заводљиви парамедијски отров, мада сви знамо ко га финансира, и ко идеолошки, колико и идентитетски, обликује његов садржај.
Фотограф је касније рекао новинару једног луксембуршког канала који емитује програм на српском језику да је „препознао потенцијал фотографије, фотографије која може да остави снажан утисак на публику, што се испоставило тачним“. Упао ми је у очи део изјаве који је парафразиран: „Коментаришући нападе на његову суграђанку због снимка из Новог Сада, каже да је тај видео оставио снажан утисак, а да су напади који су уследили само показатељ колико ово друштво мора да се мења и да је степен толеранције и даље мали.“
Напади на њу су скоро искључиво долазили од муслимана, санџачких и босанских, и зато бих рекао да суштина није у „промени друштва“ већ у вери – тачније у једном њеном аспекту који се не само мења јако споро већ се мења у супротном смеру од онога о коме би, према талентованом фотографу са политичким инстинктом, морао да се мења. Зашто?
Хиџаб једноставно, бизарно је да је то уопште потребно да напишем, није модни детаљ. Што, наравно, не значи да га многе муслиманке не бирају тако да изгледају што лепше. Уосталом, многе домове у Ирану (и мој у Београду) краси зидни тањир на коме је лепо лице једне муслиманке „уоквирено“ хиџабом испод којег пише – „Хиџаб је као шкољка бисеру“.
Када муслиманска жена одлучи да „носи“ хиџаб, то више није само једна дубоко лична одлука већ израз „покоравања“ – та реч у исламу нема негативне конотације – вери, тачније (последњој у оба смисла речи) објави која је од Бога послата људима преко посланика Мухамеда, коме је диктирао мелек Џибрил (анђео Гаврило) у периоду од око 23 године. На основу ње, и речи и поступка Посланика, кога муслимани виде као „савршеног човека“, они који су се покорили једином Богу, Алаху, што, иначе, многи виде и као једину алтернативу робовању неком другом човеку, знају шта је халал, шта је дозвољено односно чисто, а шта је харам, што је грешно и недозвољено – не само у свакодневном понашању.
Оног тренутка када је једна жена „ставила“ хиџаб, она је, између осталог, одлучила да свима пошаље поруку да је решила да „послуша Алаха“, и да неће чинити ништи шта је харам. А смување са „шајкачом“, па још када је „окићена“ нечим што на себи има крст, да не улазим овде и у (српска) оцила и боје, не само да је харам већ би имало „мирис“ највећег греха у исламу – апостазе. Одрицања од вере.
Зато њих двоје – она Бошњакиња са хиџабом и он Србин са шајкачом – у суштини не могу да постану пар, нити да се сасвим спонтано јавно нађу, то је оно што је кључно, у положају на слици. Вероватноћа да могу, теоријски, постоји – али није много већа од вероватноће да Наташа Кандић и Соња Бисерку заједно однесу букет цвећа на гроб Ратка Младића.
То, убеђен сам, зна сваки верујући муслиман, који је, рекао бих, схватио и да је, за Бошњаке у Србији, слика њих двоје као два „тетреба“ данас, политички, корисна и добра, иако није халал. Муслимане ништа на тој слици не може да слаже, што не значи да им је прихватљива лаж коју та слика емитује Србима. Не због Срба, ни због лажи – већ због хиџаба.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
РАЗЛИЧИТОСТ А НЕ „ЗАТУЦАНОСТ“
Стицајем околности, провео сам деведесетих много много времена у Сарајеву и Приштини, а ни са Тузлом не стојим лоше. Упознао сам немали број муслиманки које једу свињетину, међу њима је било и оних које нису у „мешаним браковима“. Срео сам са још више Албанки и Бошњакиња које волео да попију. Али нисам видео „мешовити брак“, ни везу, у коме је она под хиџабом – а он Србин (који није прешао у ислам), да заборавимо на мучену шајкачу.
Обрнутих веза, где је он муслиман а она Српкиња, било је чак и у десрбизованом, дејтонском Сарајеву. Неке су завршиле браком. Све такве везе су халал, било у њима љубави или не, што је стварност коју је „Слободна Босна“, бошњачко „Време“ (без аутошовинизма), подсмевајући се Насеру Орићу, тада власнику стриптиз клуба „Мулен руж“ у хотелу „Тузла“ у Тузли, сместила у провокативни наслов „Халал месо из Украјине“.
Хиџаб је, наравно, не само у Србији и Босни, поред своје изворне функције, да направи јасну дистанцу између мушкараца и жена у исламским заједницама и друштвима у којима доминантну улогу има схватање „да је пристојно обучена жена она која не изазива пажњу мушкараца“, добио и подједнако важну идентитетску функцију. Она садржи поруку да „ми“ нисмо само другачији већ и бољи људи – делом и зато што су „наше жене“ покривене.
Ислам се у све меша и зато је, једноставно, брачно-љубавна „равноправност полова“ неспојива са исламом, посебно онда када је „оверен“ хиџабом. То није, како је 7. новембра 2025. године сугерисано у редакцијском коментару Данаса, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, одраз „затуцаности Балкана“ – већ израз бошњачке различитости.
И ми Срби смо, само на други начин, различити, другачији Европљани, који не могу да се уклопе у слику европејства у једнини – која производи и ружне илузије о „затуцаности“. По „Данасу“, све мора да буде „мулти“, сем европејства и њихове идеологије, коју схватају квазирелигиозно. Зато је „либерализам“ ове редакције налик исламу – нелибералан.
Иначе, редакцијски коментар који сам цитирао, објављен под насловом „Тек ће да се грле шајкача и хиџаб“, јако је лоше „остарио“. Десет месеци касније, шајкача је „ветирана“, и бачена у политичку канализацију, а уместо псеудотитоистичке „нове вредности“, ослобођене од налога вере, о којој халуцинирају уредници Данаса, имамо „пречишћене“ и „оснажене“ верске „ровове“, које је, хтео то неко или не, овде немогуће затрпати.
Можемо их само освестити, ако нам је интерес истина – а не јефтина политичка или идеолошка лажа. Такве су религиозне различитости које су се сместиле на нашем делу Балкана. Оне станују и у нашим (замишљеним) љубавима и у (претећим) мржњама.
Ван њих, у Србији станује и грађанистички фундаментализам, перверзна негација тих различитости. Речима редакције „Данаса“, из истог коментара: „Докле год има задојених мржњом и болесним национализмом, цркве и џамије ће бити пуне.“
ФОТО: Компас/ИлустрацијаДЕЛИМИЧНО ТАЧНО И САСВИМ НЕДОЗВОЉЕНО
„Срамота је за породицу, а вјером јасни харам, да муслиманка, покривена дјевојка, јавно грли момка који носи шајкачу, а потом се таква слика шири друштвеним мрежама!… Такви поступци нису у складу с исламским начелима и представљају морални пад”, пренео је „Санџак данас“ објаву Елведина Пезића, кога је описао као „познатог исламског предавача“, и истакао да је на „Фејсбуку“ било „више од 10.000 коментара и реакција у само 24 сата“.
У тексту „Пезић запалио интернет због хиџаба и шајкаче: Срамота за породицу и вјеру!“, овај портал је пренео и појашњење: „Овај пост није усмјерен против било кога лично, већ против поступака који су у супротности с исламским принципима. Људи не разумију да је обавеза учених да укажу на погрешне поступке који се јавно чине у једном друштву.“
Пезић каже и да је желео да да „савјет са искреним нијетом“ (намером), и објашњава: „Тврдња да свако има право да ради што хоће – дјелимично је тачна. Свако, наравно, има слободу, али то не значи да свако понашање има Божије одобрење. Ако није дозвољено муслиманки да се рукује с муслиманом који јој није махрем – како би било дозвољено да се јавно грли с немуслиманом?… Вјера има границе, и оне се не бришу емоцијама“.
(„Махрем је исламско-теолошки појам који означава мушку особу са којом је жени трајно забрањено да ступи у брак због крвног, млечног или тазбинског сродства.“)
„Санџак данас“ у непотписаном тексту каже и да је „овај случај… показао колико су вјерски, културни и идентитетски симболи осјетљиви у јавном простору. Док једни истичу да је фотографија порука љубави и заједништва, други упозоравају да вјерска обиљежја носе и одговорност према вјери“. Објаснићу мало касније главни извор овог неслагања.
ШЕРИЈАТСКО И БЛОКАДЕРСКО, ЗАЧИЊЕНО ЏИХАДОМ
Реакције Бошњака у Санџаку и Босни су се кретале у распону од треба је „јавно обесити“, преко непотписаног текста „Хиџаб под шајкачом: Погрешна порука с исправног пута“, до „не нападајте сестру која брани правду“, како је написао ефендија Бајазид Ницевић, кога је луксембуршки „Н1“, главно блокадерско гласило, описао као „исламског учењака из БиХ“.
„Ислам строго чува границе између мушкараца и жена који нису у браку ни у сродству. Додиривање, грљење, љубљење или било какав физички контакт између мушкарца и жене који нису махреми сматра се харамом (забрањеним). Посланик Мухамед, sallallahu alejhi ve sellem, рекао је: ‘Боље је да човјеку кроз главу прође жељезна игла него да дотакне жену која му није дозвољена’”, написала је бескомпромисна Шејла Смајић.
Самир Рамовић је реаговао у националном кључу: „Да ми шајкача под којом му је ђед четовао, грли моје дијете, и ја бих био више него забринут.“ Енес Халитовић је пак био јако благонаклон: „Па шта ако су се спонтано загрлили, на истом су путу, у истој борби против овог накарадног режима. Живи и здрави они нама били.“ Музафера Гојак је, рекао бих, из угла добробити бошњачког национализма погодила право у мету: „Народе, саберите се, и не држите толику галаму без потребе.“
Некога ко није пратио еволуцију кетмана у Босни изненадиће мера у којој је ефендија Ницевић био благонаклон. Не чуди ме да је србофобични „Н1“ нашироко цитирао његову „такију“, умотану у раскошно разумевање и толеранцију, и зналачки зачињену џихадом:
„Кад се појави дјевојка која искрено жели да уради неко добро, одмах на њу насрну, не зато што им смета што је нешто мимо шеријата, него зато што не смију да дигну глас против правог зулума. А управо је то, говорити истину пред зулумћарем, највећи џихад у исламу! Нико дјевојку не хвали зато што се руковала или загрлила, јер сви знамо шеријатски став о томе. Хвалимо је зато што се бори за правду. Као што је Ибн Тејмија рекао: „Алах ће помоћи праведном владару иако је невјерник, а неће помоћи неправедном владару иако је муслиман.“
Муфтија санџачки Мухамед Демировић је на Инстаграму послао сличну поруку. Он је написао да су се појавили они „чији се ’врхунац џихада’ своди на потварање своје браће и сестара и на неуморно ископавање њихових махана… Вјера нас учи да је част светиња: оговарање, потварање и јавно срамоћење немају ништа заједничко с искреним савјетом и представљају много опаснији пријеступ од онога на који се жели указати… Ако су млади погријешили у форми, не смијемо превидјети суштину њихове намјере: да се боре за опће добро, да траже праведнији поредак и да штите достојанство човјека.”
(Ако некога збуњује ово „махана“, то је зато што, рекао бих, постоји правило бошњачког језика, који се на том језику, који се мало, мада све више, разликује од српског, зове „босански језик“, које каже да у речи арапског и турског порекла треба вратити „х“, које се овде било изгубило – па се тако добије ма(ха)на, ма(х)рама, ма(х)муран, са(ха)т…).
Пре него што пређем на однос муслимана према примени кетмана у Санџаку и по питањима која се тичу Санџака, има околности када употреба назива Рашка област није конструктивна, колико год да верујемо да је пожељна и једина политички коректна, и у Босни, корисно је цитирати две апологетско-релативизујуће српске реакције са Икса.
Из прве „сазнајемо“ да није била реч о лептирићима у стомаку новопазарске студенткиње већ о губитку самоконтроле: „Замерају јој да је прекршила религијско правило у тренутку потпуног емотивног слома и вероватно огромне физичке исцрпљености и дозволила непознатом мушкарцу, уз то друге вере, да је загрли и пољуби њен хиџаб“, написала је Бојана Селаковић, координаторка нечега што се зове „Национални конвент о ЕУ“.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКоординаторка је затим додала: „… са друге стране, млад мушкарац, и сам под ударом емоција, све и да је био свестан какве реакције може изазвати његов чин, није могао поступити другачије, до онако како јесте. Заштитнички и са поштовањем, јер у српској култури, пољубац у главу има скоро светосни тон, он је највиши знак поштовања који се може исказати другој особи. Преведено у политички контекст, то је био чин признања: признао је право жене у хиџабу да буде део заједничке борбе за достојанство…“
Речима Марине Туцаковић, највећег не само српског већ и (све)балканског филозофа, координаторка нам је саопштила да је у питању био спој две „емотивне луде“ – без љубавних емоција. Да није драгоцене колико и забавне књиге Јеванђеље по Марини Т. Огњена Лопушине не бих препознао да емотивна страна ове сцене стаје у назив једног албума Светлане Ражнатовић. Поред упадљивих верских разлика, овде станују и дубоке сличности културних образаца – које нико није прославио као Марина, из Цециних уста.
Друга реакција је mea culpa, mea máxima culpa власника пропагандне шајкаче: „Загрлио сам је не знајући да то не треба да урадим, после сам се осетио изузетно лоше због тога“, оснажена патетичним: „Чисто срце не зна шта су поделе, ни по вери ни по нацији.“
Али хиџаб нам, између осталог, поручује да су верске поделе за особу која га носи у неким ситуацијам изнад свега. У томе нема ничег лошег. Оно што је овде лоше јесте чињеница да су, за разлику од муслиманских „срца окренутих Истоку“, српска срца и умови масовно самопорекнути и окренути Западу. Баш као и Мештровићев „Победник“, иза којег су се блокадери постројили пошто су искористили шајкачу српске оклеветане источности, одбацили је и политички пљунули на њу.
Сумњам да ће се статиста са шајкачом, смештеном поред хиџаба, сада извинити Србији што је лагао. Надам се да се, ако ништа, бар осећа, његовим речима, „изузетно лоше због тога“.
ЛАЖ И МИМИКРИЈА
Овде стижемо до кључне речи за разумевање бошњачких неслагања око „инкриминисане“ девојке са хиџабом – кетман. Деведесетих је, наиме, муслиманске, од 1993. преименоване у бошњачке, интелектуалне елите почела да опседа серија повезаних питања:
Да ли је икада оправдано примењивати кетман односно „такију“? Када један муслиман, муслиманска заједница и њене вође и представници, могу да примењују кетман? Који се верски и морални проблеми јављају ако бива примењен? Да ли је оправдано да муслимани у деловима бивше Југославије примењују кетман и зашто? Да ли је Изетбеговић примењивао кетман? Да ли га је, ако га је примењивао, примењивао довољно и довољно вешто? Ова питања су надживела крај грађанског рата у Босни и Изетбеговићеву смрт.
Десет месеци касније, шајкача је „ветирана“, и бачена у политичку канализацију, а уместо псеудотитоистичке „нове вредности“, ослобођене од налога вере, о којој халуцинирају уредници Данаса, имамо „пречишћене“ и „оснажене“ верске „ровове“, које је, хтео то неко или не, овде немогуће затрпати
Оно што је важно истаћи, околности, политичке колико и демографске, нису исте на свим деловима бивше Југославије, па ни у деловима тих делова, и зато на већину ових питања није могуће дати једнозначан одговор.
Такође, кетман се, посебно ако је добар и промишљен, ретко оглашава као такав, и још ређе говори о себи. Зато је, и даље, јако тешко прочитати нешто смислено о кетману и на енглеском, а камоли на „нашем језику“, који се од 1991. до данас поцепао на четири језика.
Штавише, Бошњаци који су 1996. и 1997. године тражили да им нешто донесем из Београда у Сарајево спадали су у две јасно препознатљиве категорије. Прва, бројнија, народска, тражила ми је Цецине касете. Друга, ученија, превод књиге Заробљени ум Чеслава Милоша – једине на „нашем језику“ у којој се нешто могло прочитати о кетману.
Пре него што наставим, желим да истакнем да кетман у ширем смислу речи, који је Милош, пољски дисидент (исправно), видео као „вештину маскирања и глумљења лојалности [тоталитарном] систему како би се сачувала унутрашња слобода или морални интегритет“, у Босни и Санџаку има дугачку историју, која сеже много пре титоизма, који га је оснажио и истакао потребу да буде примењиван – иако, наравно, није коришћен сам појам.
При томе, треба имати у виду да је, са изузетком Косова, титоизам био највише тоталитаран у Босни – што је погодовало стварању својеврсног зачараног круга. Одржавање верског / националног „суживота“ у миру захтевало је степен репресије који је јачао потребу за кетманом, и развојем његових све софистициранијих облика, не само у градовима.
СРПСКИ КЕТМАНИ У СРБИЈИ
Да бисмо могли да уважимо значај кетмана, који је важно политичко оружје Бошњака у Санџаку, потребно је да имамо свест о томе како и колико га има у остатку Србије, тачније зашто скоро да га нема – ван умова Бошњака и Срба социјализованих у Босни или Санџаку.
Кетман се у Босни (и Санџаку) пио са мајчиним млеком, и тај драгоцени „напитак“ тамо није познавао верске границе. Када сам једном (бившем) пријатељу, Београђанину, пре петнаестак година објашњавао шта је кетман, што је појам који, иако врхунски образован и начитан, није познавао, он је напола мог тумачења, као из топа, изговорио – „Кетмановић“.
За разлику од Босне и Санџака, ситуација се у остатку Србије од 1804. године развијала на начин који није погодовао „развоју“ софистициранијих, заокружених облика кетмана.
Елементи кетмана, наравно у ширем, нерелигиозном смислу речи, били јесу важан аспект „рајинског менталитета“, онаквог како га је описао Јован Цвијић, који се током османске владавине није развио само у Србији и Македонији. Његова важна обележја јесу морална мимикрија и сервилност, која је, што није случајно, пре ратова деведесетих, још више него данас, упадала у очи људима из Београда када се нађу у Новом Пазару или Сарајеву.
Сретен Вукосављевић, социолог и српски „херој“ борбе за аутономију неподељеног Санџака у Титовој Југославији, описао је у тексту објављеном 1935. године „двојаки морал“, како каже, југословенских сељака, који има препознатљиву ауру кетмана: „Хришћанска раја у Турској била је за заклетве пред властима израдила један нарочити морал. Допуштено је било криво сведочити у одбрану хришћанина. Криво су се клели, у таквим случајевима, и то прилично мирно, и најчеститији људи. И нису се стидели иако се то јавно знало…“
„’На моју душу сав тај грех, закуни се’ – тако би први људи наговорили понеког, који би се устезао да кривом заклетвом спасе хришћанина. ’Одвешћу те после заклетве у манастир да се причестиш и без исповести и без поста.’ И чинило се тако. Кривоклетнику је изгледало да је његов грех примио на себе цео хришћански народ, и да ни највећи грех није грех када га толики један колектив прима на себе…“
Историјске околности, које је у немалој мери диктирала аустроугарске окупација, учиниле су да судбина тог незаокруженог, „грубог“ облика кетмана буде битно различита у Босни и Санџаку него у остатку Србије. Српска револуција је учинила да неки од њихових важних аспеката почну рапидно да губе друштвени значај већ у првој половини 19. века. У Босни и Санџаку, областима које су које су остале верски измешане и окупиране, они су наставили да добијају на (животној) важности током наредних више од пола века.
Титоистички тоталитаризам је погодовао даљем развоју овог дубоко укорењеног рефлекса. Исламско буђење, које у Босни креће крајем осамдесетих, дало је кетману, с једне стране, нови подстицај на свим странама дубоко подељене земље, док је, с друге, он код Бошњака добио нови ослонац у старом концепту „такије“, кетмана у његовом изворном смислу.
Незгодно је када живите у друштву у коме међу мањином сународника – која не може да дочека да почне да (некажњено) силује, коље и јаше – царује поносно незнање, а ви понешто знате о ономе о чему ти крвожедни, напаљени фундаменталисти „западних вредности“ и либералног, неотитоистичког „братства-јединства“ ништа не знају
Овде је потребно истаћи још две ствари. Прва, српски део Санџака је релативно мали и у њему је било премало Срба да би њихова искуства са кетманом, и вештина са којом су га примењивали за време „друга Тита“ и пре њега, могли да се „прелију“ у остатак Србије.
Друга, долазак великог броја Срба из Босне, који је почео 1992. године, имао је две важне последице. Неки су имали личне, „каријерне“ и пословне користи од своје вештине, на коју Срби из Србије, људи социјализовани у једном подједнако српском али битно друкчијем културном обрасцу, нису имали одговор. Неки су пак углавном наилазили на друштвено одбијање, без да имају било какву личну корист, јер се Србима из Србије нису свиђали њихови поступци и понашања условљени спонтаним, интернализованим кетманом – које су Срби из Србије редовно тумачили као (личну) неискреност, подлост или лицемерје.
Практиковање кетмана од стране Срба који су у Србију деведесетих стигли из данашње „Федерације БиХ“, колико год да је било неосвешћено и „инстиктивно“, допринело је оснаживању негативних стереотипа и анимозитета према њима, не само у Београду.
УСПОН ТАКИЈЕ ИЗ ПЕПЕЛА ТИТОИЗМА
Овде стижемо до исламског кетмана, „такије“, који има кључно место ако желимо да разумемо зашто је један хиџаб на велика врата ушао у политику у Србији, али и зашто су овдашњи муслимани остали дубоко подељени када суде о том чину.
Историјски, панбосански и пансанџачки кетман у ширем смислу, иако постоје неке важне сличности и бројне споне, треба разликовати од односа према примени кетмана у ужем, „оригиналном“ смислу речи од стране верујућих муслимана, што је прошле године постао извор бошњачких неслагања по питању тумачења и вредновања „поступака“ новопазарске студенткиње са хиџабом, и чињеници да су они били снимљени и публиковани.
Кетман у ужем смислу, тачније „такија“, што је арапска реч која значи „предострожност“, „чување“ односно „обезбеђивање заштите“, јесте појам „који означава праксу прикривања свог верског или животног убеђења ради заштите од прогона или опасности“. За неке бошњачке муслимане, који су великом већином сунити, непремостиву препреку представља чињеница да је кетман односно такија оригинално шиитска пракса.
Оно што је кључно у контексту фотографије чији политички живот анализирам, такија „дозвољава вернику да формално порекне своју веру, или прекрши одређена верска правила, ако му прети непосредна опасност по живот или опстанак“. Главно питање је да ли су околности у Санџаку такве да оправдавају примену такије.
Пошто се, подсећам, такија јако ретко оглашава као таква, можемо је само више наслутити него ишчитати из контекста и реакција, ја сам прилично уверен да је кетман у позадини околности које су ову фотографију учиниле могућом, а не бих искључио ни да је кетман био „невидљива рука“ која је директно „управљала“ настанком те слике.
Подједнако сам уверен да је различит однос према примени такије – у смислу када, колико и где тачно – главни, можда и једини релевантан, извор неслагања учених муслиманских актера, како оних који су признати као исламски ауторитети тако и оних који имају друштвено оверен елитни статус унутар бошњачке заједнице у Босни и Санџаку.
Наглашавам, кључно је ово у Санџаку, пошто, за оне који верују да примена такије може бити оправдана, па чак и преко потребна, околности у Санџаку и остатку Србије су различите. Оно што је за њих кључно, када позитивно вреднују оспоравани поступак студенткиње са хиџабом, јесте да је она из Новог Пазара, дакле са простора који у свести муслимана има битно друкчије место од остатка Србије. Објашњење како и зашто би било не само дуго већ би налагало објашњење тог објашњења, па ћу га овде прескочити.
Назирем такију, бојим се да не бих погрешио да сам написао да ми боде очи, и у томе да су студенти Државног универзитета у Новом Пазару „бранили“ своју колегиницу саопштењем у коме хиџаб бива уоквирен као оно што није – део „њене верске ношње“. Хиџаб, знам да они то добро знају, али многи Срби у Србији не знају, једноставно није део „ношње“. Хиџаб, потребно је то рећи најјасније – није никаква муслиманска, женска „шајкача.“
Но, упарен са шајкачом, која јесте део српске ношње, хиџаб постаје моћно политичко оружје у Србији натопљеној наслеђем титоизма и поседнутој грађанистичким илузијама.
Зато, иако је обећање „Студентске листе“ демократско и европско, једина извесност која се помаља иза њене могуће победе је територијална. Једна још ужа, ефективна Србија, једна, још већа, првоборчака аутономија на Северу и једна нова, такође првоборачка, „застава“ на Југозападу, коју данас заслужнима, уместо османског султана, додељује пленум.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
ТРИ КЕТМАНА ХОЋУ ЈА, МАДА ХОЋУ И ДВА
Из угла некога ко није муслиман, али ко је имао прилику да га „осети“ у свим његовим помена вредним „гранама“ – на простору од Џакарте до Рабата, од Тимбуктуа до Бухаре и од Ламуа до руфаијске текије у Призрену – фотографија о којој овде пишем, каква год да је тачно њена позадина, представља, наизглед мали, политички чин вредан дивљења.
Мило Ломпар, путовођа пумпославаца, на својој политичкој кожи је осетио колико је моћан, иако и даље не разуме ни шта га је снашло ни колико мало зна о Србији, која му се гади. Мени пак може само да буде криво што, за разлику од бошњачког, српски национализам или нема на располагању неко толико моћно политичко оруђе или не уме да га употреби.
Писао сам већ о томе, оно што се тиче свих нас, насупрот све софистициранијег кетмана (Титових) Муслимана трансформисаних у (Алијине) Бошњаке, који, поред „манекенки“ перформативне толеранције са хиџабом преко косе и тепсијама мантија у рукама, укључује и Исламску заједницу, која је, у складу са околностима на путу ка бошњачком националном циљу, час (без кетмана) „Исламска заједница у Санџаку и Србији“ час (кетманизована) „Исламска заједница у Србији“ – овде стоји све самопрезренија заједница Срба и Српкиња, које су склоне да закључе: „Србија је моја земља само стицајем несрећних околности.“
Срећа у српској несрећи, побуњени новопазарски студенти, „наоружани“ кетманом и обдарени способношћу да га мудро користе, могли су само да помогну својим београдским, новосадским и нишким колегама. Они су ти који нису успели да добију своју обојенореволуционарну борбу, а не делује ни да ће 25. октобра успети да добију изборну. Разлога зашто је много, али сви стају у једну народну пословицу:
„Прво скочи, па реци хоп.“
