Владимир Вулетић: Катарина и седам „патуљака“ – шта се догодило на премијери „Златног реза“

Филм свакако јесте заслужена пошта српском народу, али је још више чин покајања Хрвата. За сада само једног Хрвата у име свих Хрвата. Можда ће и овај филм који се родио из трагедије Јасеновца спасити од греха оне који га буду видели и разумели

Никада се не бих кладио на Катарину Радивојевић. Човек неретко суди о људима по улогама и карактерима које играју, а онда дође тренутак истине у коме свако искаже свој људски потенцијал. Катарина га је показала речима: „Није све у животу политика, постоји нешто и што је веће од Александра Вучића, од студентског порета, од нас самих а то је овај филм, филм Златни рез.“ Али није све у том тексту и речима, више је у контексту. У неким другим временима ове речи би звучале нормално, готово банално и не би привукле пажњу, а можда не би ни биле изречене. Данас када је такозвана културна елита, односно онај њен део који је о себи створио такву представу да би у њој уживао, де факто бојкотовала филм из наводно политичких разлога те речи звуче као да их је изрекао, лакановски речено, Велики други. Тај Велики други је она апстрактна норма, вредност коју несвено прихватамо  социјализацијом и која одређује наше жеље и понашање.

Катарина у филму игра епизодну улогу. Игра је добро, на моменте маестрално, али њена величина није у конкретној филмској улози већ у људској одбрани филма, као и теме којом се филм бави и посебно вредносног система у коме су општечовечанске и културне вредности хијерархијски изнад дневнополитичких. Бар седам важнијих глумаца требало је да се појави на премијери и тако стане иза филма коме су дали значајан допринос и редитеља који им је дао шансу да глуме у великом уметничком остварењу светске класе. Међутим, за разлику од Катарине која подсећа на Снежану, они нису патуљци из бајке, већ обични патуљци који због притиска околине нису смогли снаге да одбране оно чему су сведочили. Или можда грешим, можда једноставно нису могли да изађу из улоге оних које су глумили, а који су се, такође, због политике и „виших“ циљева успротивили Великом другом, односно људским вредностима које су изнад политике, нације и иделогије.

Овај велики филм и све оно што се око њега данас дешава није, дакле, само сведочаноство о једном времену и страдању Срба, Рома и Јевреја, већ је, пре свега, упозорење да зло проклија када људи дозволе да њихови унутрашњи демони изађу под плаштом борбе за велике политичке, идеолошке, националне, верске, или било које друге циљеве

Можда патуљци нису хтели да дају легитимитет филму који су неки, који га нису ни гледали, прогласили за пропагандистички урадак државе и владајуће партије. Пропаганда је када се играте и користите више вредности да би сте остварили неки политички циљ. Овај филм је, међутим, сушта супротност томе. Он политику и историјске догађаје користи да би испричао причу о природи зла, вишим људским вредностима и да би упозорио како зло своје оправдење лако налази у политици и идеологији. Можда таква порука данас заиста није популарна када многи у Србији позивају на зло и правдају га у име виших политичких циљева. Таква порука свакако доводи у питање светоназор према коме су једино Срби зли и извор сваког зла на Балкану, а који некритички прихватају површни поборници европејстава као цену за улазак у клуб цивилизованих.

ФОТО: Компас/Илустрација

У свом надахнутом осврту на филм Емир Кустурица је рекао много тога што само велики режисер може да примети. Почев од тога да је реч о изразито ауторском филму, да из њега нема шта да се избаци, да је овај филм проткан митологијом заправо сам по себи митологија и на крају да је њиме одата заслужена пошта српском народу какву му нико до сада није дао. Ипак, треба рећи да ово није филм о страдању Срба како су га многи овде доживели. Ово је филм о универзалном стадању и злу, о односу џелата и жртве. Само у  документаристичком смислу ово је филм о страдању Срба у НДХ, али уметнички он превазлази тај ниво и сведочи о злу које се чини у име виших политичких циљева и зато ће га публика на исти начин разумети било где у свету. Па ипак, ако се задржимо на том  историјском аспекту, филм је потресно сведочанство о ”коначном решењу” као политичком плану за стварање хрватске државе којој је најважнију препреку представљало аутохтоно српско становништво. Када политички циљ постане важнији од човечности, онда свако средство има оправдање. Онда сваки психопата који служи том циљу стиче углед, а било какво колебање у том погледу – као код усташког заповедника Бобинца, коме је жао деце – ствара сумњу у посвећеност циљу. Тако свирепост и спремност на најмонструозније злочине постају знак и гарант привржености вишем циљу. У томе нема разлике између неуког света и интелектуалаца, врлих заљубљеника у позориште и уметност који, попут управника логора, злочине чине уз звуке оперске арије.

Филм свакако јесте заслужена пошта српском народу, али је још више чин покајања Хрвата. За сада само једног Хрвата у име свих Хрвата. Цео филм на известан начин подсећа на сцену у којој монструозни управник логора држи у руци српско постхумче жене коју је управо обесио и каже да ће га спасење тог детета спасити греха. Можда ће и овај филм који се родио из трагедије Јасеновца спасити од греха оне који га буду видели и разумели.

Бар седам важнијих глумаца требало је да се појави на премијери и тако стане иза филма коме су дали значајан допринос и редитеља који им је дао шансу да глуме у великом уметничком остварењу светске класе

Наравно, филм неће поправити српско-хрватске односе. Они уосталом и нису израз само политичких супротности и различитог погледа на историју, него су, у великој мери, плод онога што Лакан назива Имагинарни други. То је слика нас самих у том Другом, наш одраз у огледалу. Однос са тим Другим је прожет ривалством, сујетом, мржњом и идентификацијом. У овом филму се тај однос преплиће кроз везу усташког кољача Ловре и његовог помоћника, српског сирочета, Баје. На крају тог замршеног односа у коме је обојици био циљ да преживе, обојица страдају баш због природе тога односа. Тако и Срби и Хрвати једни друге виде као имагинарне друге којима придају најстрашније негативне особине како би у сопственим очима били већи и чистији.

Слична ствар се данас дешава у Србији. Две супротстављене политичке групе једна другу не доживљавају у реалним категоријама већ граде слику Имагинарног другог како би учврстили, одбранили или изградили свој политички идентитет. Сопствене мане се пројектују на Другог па тако они који немају демократски капацитет агресивно оптужују противника за диктатуру. Противник се сатанизује како би се оправдало сопствено понашање. Ако неког видите као лопова и криминалца, онда је оправдана свака суровост у заштити од њега. Мада суштинске разлике нису велике, и оне најмање се пренаглашавају како би се стекао утисак о њиховој непремостивости. Фројд је то звао нарцизам малих разлика. Али у политици је та разлика нужна, а стварање слике непријатеља је неопходно да би сопствена политика добила смисао. За владајућу станку то су били „жути лопови“. С друге стране, карикатурално представљање Вучића као диктатора, кукавице, криминалца и злочинца само је обрнута пројекција оних који би на тај начин да себе представе као његов антипод, односно хероје и моралне горостасе. Треба, међутим, приметити да упркос оштрој и често страшној реторици СНС никада није позивао на прогон и физички обрачун са својим политичким противницима, док је, с друге стране, то сада постала мера оданости такозваном студентском покрету.

Можда патуљци нису хтели да дају легитимитет филму који су неки, који га нису ни гледали, прогласили за пропагандистички урадак државе и владајуће партије

Већ је речено да оваква врста супротстављености води у пропаст, посебно када са вербалног препуцавања пређе на претње и политичку акцију као што су улични сукоби. Они који покушавају да се супротставе тој црно-белој представи о непријатељу у име виших вредности као што је, на пример, покушала Катарина Радивојевић најгоре пролазе. У Информеру је оптужена да је промоцију филма искористила да шири блокадерсу пропаганду, а у кругу оних за које је јасно политички опредељена њено појављивање на ФЕСТУ и промоцији филма дочекано је с презиром. Па ипак управо такви у смутним временима чувају достојанство оних које представљају. Тако је Катарина, као и ономад Ненад Јездић, сачувала достојанство глумачке професије. Овај велики филм и све оно што се око њега данас дешава није, дакле, само сведочаноство о једном времену и страдању Срба, Рома и Јевреја, већ је, пре свега, упозорење да зло проклија када људи дозволе да њихови унутрашњи демони изађу под плаштом борбе за велике политичке, идеолошке, националне, верске, или било које друге циљеве. Они који данас позивају на мржњу и физички обрачун са политичким неистомишљеницима нису бољи од негативних јунака Зафрановићевог филма. Политика њима и никоговићима који их прате служи као алиби за бес и фрустрацију са којима не могу да се носе. Патријарх Павле је говорио – будимо људи иако смо Срби. Послушајмо га и будимо данас прво људи иако смо политички противници.