Нити је безазлен као голуб, нити је мудар као змија, а хтео би да његова реч буде еталон политичке разборитости и патриотизма. За превласт унутар пленума упустио се у борбу са НВО теткама, санџачким исламистима и лузерима из Демократске странке и – изгубио.
Стање у које су доспели припадници националног крила пленума подсећа на стари психијатријски виц. У једној душевној болници годинама се лечио човек који је непоколебљиво веровао да је мртав. Лекари су на све могуће начине покушавали да га разувере. Разговарали су с њим, износили доказе, указивали му на очигледну чињеницу да говори, хода, једе и спава, али узалуд. На сваки аргумент пацијент је имао одговор. Био је мртав и у то није било никакве сумње. Једног дана је његов психијатар одлучио да промени приступ. „Реците ми”, – упита га – „да ли мртви људи крваре?” Пацијент га погледа зачуђено. „Побогу, докторе, наравно да не крваре. Мртвацима крв више не тече.” – „Сигурни сте?” – „Потпуно.” Психијатар тада узе иглу и убоде га у прст. На раници се истог часа појави кап крви. Психијатар тријумфално показа на њу. – „Ето! Видите ли сада? Крварите. Дакле, нисте мртви.” Пацијент је неко време ћутке посматрао свој прст. Затим је подигао поглед према лекару и, искрено запањен оним што је управо открио, рекао: „Невероватно, докторе. Све време сам био у заблуди.” Лекар одахну. „Мртви људи ипак крваре”, рече на крају пацијент.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ова анегдота показује да је чак и најтежој суманутости својствена некаква рационалност. Чисто формално гледано, болесник изводи сасвим коректан закључак. Под утицајем нове емпиријске евиденције способан је за ревизију свог пређашњег становишта. Али болест не треба тражити у његовој логици, већ у безусловном поверењу у истинитост почетне премисе „ја сам мртав”. Све остало, уључујући и непосредно чулно искуство мора да се реорганизује око ње. О овом комичном случају сам читао у књизи Дијалог с лудилом Вадима Рудњева.
Управо тако се осећам већ скоро две године откад бесни побуна привилегованих у Србији. Као да покушавам да ступим у дијалог с лудилом. Српски националисти који су у почетку блокада били заведени патриотском реториком и националном симболиком управо се понашају као пацијент из вица. Како би могла да се формулише неприкосновена суманута премиса око које мора да се организује целокупан систем политичких импликација? „Студентски протест је аутентична побуна родољубиве омладине против издајничке власти.” Овај исказ је структурни еквивалент исказу несрећног пацијента „ја сам мртав”. Покушаћу да дочарам како би могао да изгледа дијалог с нашим пацијентом, националистом са пленума који је у жаргону постао познат као пумпославац.
Српски националисти који су у почетку блокада били заведени патриотском реториком и националном симболиком управо се понашају као пацијент из вица. Како би могла да се формулише неприкосновена суманута премиса око које се организује целокупан систем политичких импликација
„Да ли се српски родољуби политички организују у складу с упутствима загребачког Центра за анархистичке студије? Да ли српски родољуби сматрају да уставом дефинисану представничку демократију треба заменити ултралевичарском концепцијом непосредне демократије?” – „Шта вам пада на памет? Наше патриоте никад не би прихватиле упутства неких тамо анархиста из Хрватске! Каква црна директна демократија?! То су глупости. Циљ је да се сруши мафијашки режим.” Лекар из торбе вади примерак Blokadne kuharice и почиње да чита наглас: „Plenum je središnje tijelo odlučivanja na fakultetu pod studentskom kontrolom. Na njemu se sve odluke donose direktnodemokratski, uključujući i onu o nastavku ili prekidanju kontrole nad fakultetom.” Пумпославац узима штампани примерак књиге, прелази погледом преко садржаја у ком се појављују појмови: plenum, radne grupe i sekcije, redari… Окреће последњу страницу и чита: „Na određenoj razini direktna demokracija je izravna posljedica neispunjenih obećanja predstavničke demokracije. Gdje predstavnička demokracija ne ispunjava svoja obećanja, direktnodemokratsko odlučivanje postaje čuvarom i podsjetnikom njezina fundamentalnog smisla – bauk koji ne prestaje kružiti.” – „Знате шта” – узвикну пацијент – „ова наша деца су стварно генијална! Шта му раде! Пленуме не може да победи уобичајеним медијско-обавештајним операцијама којима је до сада млео опозиционе странке. Те ваше кухарице, хрватски анархисти и остало – све је то небитно јер постоји само један избор: Србија или мафија.”
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Покушајмо да не будемо престроги према нашем пумпославцу. Можда смо преценили његово образовање. Тешко му је пало укидање институција Републике Србије на северу КиМ, не може он да опрости издају Вучићу и напредњацима. И зато је одлучио да буде улична пешадија покрету који би да укине институције Републике Србије и у остатку земље. Он сада руши сопствену државу под паролом „сву власт пленумима!” баш као што су бољшевици 1917. године рушили Русију под паролом „сву власт совјетима!” Ништа не мари што је политичко усмерење Квир збора Београда и осталих пленума у основи сродно са захтевима бољшевика: потенцирање хоризонталног типа организовања, одсуство јаких лидера, непосредно одлучивање, неповерење према партијама и представничком систему демократије итд. Пумпославац се или прави да све ово не види или верује да ће на крају неким чудом све те елементе да надмудри. Битно је само да Вучић оде.
Да ли српски родољуби сматрају да уставом дефинисану представничку демократију треба заменити ултралевичарском концепцијом непосредне демократије?” – „Шта вам пада на памет? Наше патриоте никад не би прихватиле упутства неких тамо анархиста из Хрватске
Нити је безазлен као голуб нити је мудар као змија, а хтео би да његова реч буде еталон политичке разборитости и патриотизма. За превласт унутар пленума упустио се у борбу са НВО теткама, санџачким исламистима и лузерима из Демократске странке и – изгубио. Дошао је тренутак да призна себи истину да је годину и по дана пружао подршку покрету који се не залаже само за потпуни дисконтинуитет с досадашњом спољном и унутрашњом политиком, него и за радикално превредновање суштине српства. У Републици Српској је, благо говорећи, наишао на хладан дочек, али како и не би када је претходно био снимљен како сав срећан хита у Нови Пазар, крка ћевапе, мантије и урме, топи се од захвалности док прима бесплатан примерак Курана. Хоће ли признати да је погрешио? Нипошто. На његову гордост не утичу чак ни благотворне изјаве Владимира Путина, руског лидера према коме је деценијама гајио страхопоштовање. Али о томе у следећем броју.
