Оно што се данас у Србији догађа није далеко од комунизма. Не треба да се заваравамо како су српски студенти донели неку нечувену демократску новину. Све је ово већ виђено и много пута историјски тестирано. Увек се завршавало на исти начин. Бедом, репресијом и несрећом
Политичка заједница распада се онда када вредносне супротности унутар ње постану морално и психички неподношљиве. Ишчезава прећутна сагласност у погледу значења појмова добра и зла. Људи настављају да живе у истом физичком простору, али у паралелним моралним световима. Прекомерни шумови у комуникацији доводе до прекида пријатељских и родбинских веза. Мотивација неистомишљеника најпре делује несхватљиво, затим недобронамерно, а на крају као чиста злоба.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Пре готово две и по хиљаде година, Тукидид је описао једну од најупечатљивијих епизода из историје Пелопонеског рата. Реч је о грађанском сукобу на Коркири, данашњем Крфу. Оно што Тукидидово приповедање чини потресним нису само сведочанства о убиствима, реваншизму и суровости које су завађене стране чиниле једна другој. Тукидид, за кога је Ниче у Сумраку идола рекао да је храбар пред реалношћу, уочио је у грађанском рату на Коркири нешто дубље и самим тим опасније: распад заједничког моралног света без којег ниједна политичка заједница не може да опстане.
Уобичајено вредновање поступака, запажа Тукидид, изопачило се и подредило произвољним страначким интересима. Бескрупулозна дрскост постала је доказ храбрости и оданости, промишљени опрез кукавичлук, умереност слабост, а способност да се ствари сагледају у ширем контексту – неспособност за деловање. Страначка припадност је по свом значају надмашила чак и крвно сродство. Учествовање у заједничком злочиначком подухвату постало је чвршћа гаранција лојалности од свете заклетве. Простодушност и честитост биле су исмеване, а препреденост поштована као знак мудрости. Тукидид хоће да каже да су у грађанском рату на Коркири политички интереси и страначка припадност постали мерило моралног вредновања људских поступака. Другим речима, исти поступак је хвале вредан када га почини „наш човек”, а срамотан када га почини супарник.
За разлику од српских националиста који настављају да лажу себе како је родољубива омладина у Србији оборила криминалну власт, активисти са левице не могу довољно да се начуде свом неочекиваном успеху
Прича о распаду Коркире упозорава нас на то колико је танка линија која дели цивилизацију од дивљаштва. Нису људи постали свесно зли, него су страначке страсти толико овладале њиховим расуђивањем да се изопачио уобичајени начин моралног вредновања онога што се сматрало врлином и преступом. Политичка заједница не почива само на писаним законима и институцијама. Она претпоставља заједнички језик моралног расуђивања, минимум узајамног поверења и способност да се у неистомишљенику препозна човек који такође може да говори истину и да жели добро. Када све то нестане, грађански рат је, у извесном смислу, већ почео. Чак и ако још увек нема уличних борби. Не постоји горе зло за један народ од грађанског рата. Демократија има много мана, али има једну драгоцену врлину – мирољубиву смену власти.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У тексту Револуција без вође, објављеном неколико дана после избора на порталу Пешчаник, аутор Александар Матковић, у својој анализи изборног успеха Студентске листе, уложио је напор да се уздржи од, како сам каже, „узбуђења и емоција”. Матковић признаје да није непристрасни посматрач, већ активни учесник, штавише, тврди да је био кандидат студентског покрета на изборима и да је држао предавања на блокираним факултетима током 2024. и 2025. године. Матковић пише да је Студентска листа, победом на изборима, постала „популарнија од десничарске власти” и да је „разбила монопол политичких странака”. Невероватно је колико се ретко јавно говори о томе да је победа Студентске листе најубедљивији успех екстремне левице у Европи још од пада Берлинског зида. Није, дакле, побеђена само десничарска власт, побеђена је парламентарна демократија. Грађани Србије су својим гласовима власт у републици предали пленумима. Историја још није забележила случај у ком се ова врста политичког авантуризма завршила у нечему што није сиромаштво, репресија и свеопшта мизерија.
Уобичајено вредновање поступака, запажа Тукидид, изопачило се и подредило произвољним страначким интересима. Бескрупулозна дрскост постала је доказ храбрости и оданости, промишљени опрез кукавичлук, умереност слабост, а способност да се ствари сагледају у ширем контексту – неспособност за деловање
За разлику од српских националиста који настављају да лажу себе како је родољубива омладина у Србији оборила криминалну власт, активисти са левице не могу довољно да се начуде свом неочекиваном успеху. Матковић пише: „Недељна изборна победа онога што је постало Студентска листа проистекла је, дакле, из једне нове политичке културе: покрета без вође, заснованог на колективном самоуправљању и политичком образовању, какав на политичкој сцени Србије није виђен од распада Југославије”. Матковић није глуп и спретно избегава да употреби озлоглашену реч – комунизам, јер зна да та реч изазива гађење међу најмање четири петине бирача Студентске листе. Али право говорећи, оно што се данас у Србији догађа није далеко од комунизма. Не треба да се заваравамо како су српски студенти донели неку нечувену демократску новину. Све је ово већ виђено и много пута историјски тестирано. Увек се завршавало на исти начин. Бедом, репресијом и несрећом.
