Вучић је показао да модернизација и економски развој не морају да зависе од поглавља, кластера и европских фондова. Србија има користи од прокламација да је и даље на европском путу, али је фактички остварила не само војну, него и политичку неутралност
У свом обраћању Генералној скупштини Уједињених нација из 2019. године, Доналд Трамп је изјавио да будућност не припада глобалистима, него патриотама. Али и пре него што је најуспешнији антиглобалиста у историји први пут победио на изборима у држави која је била најмоћнији стожер глобализма у свету, живео сам, у политичком смислу те речи, као човек без будућности.
Припадам генерацији која је сазревала у постпетооктобарској Србији, земљи чији су народ материјално и духовно пустошили идеолози европских интеграција. Убеђивали су нас да су сви наши неспоразуми са Западом били резултат погрешне политике Слободана Милошевића. У то време је на литургијама у Саборној цркви било више чланова хора него верника. Карте за наступе славних солиста или за концерте Београдске филхармоније биле су повољне и лако доступне. Упркос томе, Велика сала Коларчеве задужбине често је била полупразна. Младима је подметнута рејв култура као врхунско достигнуће глобализације. Београд је викендом бесомучно рејвовао, а Петроварадинску тврђаву заузео је Егзит, који је убрзо постао место ходочашћа, симбол покоравања Србије диктату свеопште једноличности. Биле су то секуларне летње мистерије, својеврсна религија ништавила којој су својствени екстатичка анонимност и бесмислено понављање. Електронска музика је иначе уметност без завичаја, лишена сваке референце на било какав садржај. Техно је клупско копиле формализма и минимализма. Његова популарност разумљива је само у светлу пермисивне фестивалске културе деведесетих и двехиљадитих година.
Као гимназијалац, а затим и као студент, непрестано сам био сумњичен због свог национализма и конзервативизма, иако су досовци, пре промена, кривицу за сва зла која су задесила Србију сваљивали на „банду црвену“
У то време су се медији даноноћно бавили психичким злостављањем Срба. Након 2000. године, РТС је постао „медијски јавни сервис европске Србије“. Слобода говора била је гарантована за свих педесет нијанси жуте: од еврореалистичног ДСС-а до еврофанатичног ЛДП-а. На тај начин је произведена представа о ДС-у као доброј мери између два лоша екстрема. Као гимназијалац, а затим и као студент, непрестано сам био сумњичен због свог национализма и конзервативизма, иако су досовци, пре промена, кривицу за сва зла која су задесила Србију сваљивали на „банду црвену“. Милошевић, персонификација српске катастрофе с краја 20. века, не само да није био националиста већ се национализма гнушао. На сваки начин је настојао да умањи утицај националиста у Србији. Његов однос према лидерима РС и РСК био је неискрен и потцењивачки. Милошевић је био пројугословенски социјалиста, човек космополитских погледа и навика. Па ипак, после петог октобра, почела је хајка на српске националисте.
Неприкосновено најпопуларнија партија међу студентима током двехиљадитих био је ЛДП Чедомира Јовановића. То је у највећој мери важило за Филозофски факултет. Неко време су београдски и новосадски департмани били једина места на којима се одвијао живот ултралевичарске сцене. Иницијација бруцоша имала је како теоријску тако и практичну димензију. Паралелно с читањем одломака из Маркса, Алтисера и Жижека, многи су први пут у животу окусили алкохол и наркотике, односно радост и бедак који прате љубавне ужитке. На тај начин су се острашћени критичари српског национализма с позиција ЛДП-а, преображавали у острашћене критичаре српског национализма с позиција антифе. Другим речима, могао сам да се расправљам с елдепеовцима или с њиховим милитантним крилом, које своју мрзост према „Великој Србији“ и „српском империјализму на Косову“ допуњава сентименталним фразама о капитализму и злим богаташима. Националиста, конзервативац, десничар… Све су то фашисти, а с фашистима нема разговора, чека се повољан тренутак, револуционарна ситуација, па да се разбуктају јакобинске страсти.
У идеолошком хладном рату спроведена је изричита подела на два блока: демократски и патриотски. Ако им је било стало до признања у друштву образованих и културних, Срби су били принуђени да бирају национално одговорног политичара унутар демократског блока и само унутар њега. Тако је Војислав Коштуница од националног коректива издајничке и штеточинске власти постао скоро па национална величина. Исто тако је Вук Јеремић за време Тадића накратко постао звезда на сцени елитних националиста. Гласање за радикале једноставно није долазило у обзир, а њихови бирачи били су протерани из видног поља културних Срба. Лумпенпролетери, безуба сиротиња, друштвени талог, неписмена багра… Тако се говорило о народу за време жуте куге.
Гласање за радикале једноставно није долазило у обзир, а њихови бирачи били су протерани из видног поља културних Срба. Лумпенпролетери, безуба сиротиња, друштвени талог, неписмена багра… Тако се говорило о народу за време жуте куге
У међувремену, из године у годину, СРС је потврђивао свој статус убедљиво најпопуларније партије у бирачком телу. Радикали не само да нису одустајали од своје националне политике, него су се при томе понашали демократски коректније у поређењу са водећим странкама тзв. демократског блока. Централна отаџбинска управа објављивала је прецизне податке о излазности и резултатима избора. И онда када су губили за длаку, признавали су поразе и честитали победницима. Све то у околностима када им ниједан утицајни медиј није био наклоњен и када су их новинари третирали као да су кужни.
Народ је 2012. године по ко зна који пут био политички мудрији од своје интелигенције. Болни преображај радикала у напредњаке деловао је као подвала, а заправо је донео Србији огромно олакшање, јер је тиме једном засвагда укинут жути монопол на европске интеграције. Уследиле су године мучних уступака и ризичних одлука. Бриселски споразум, економска шок-терапија, понижавајући компромиси, да бисмо најзад доспели у обрнуту ситуацију у односу на почетну. Освајање власти пре 15 година није било могуће уколико не заступате отворено европску агенду на рачун националног суверенитета. Једина нескривено проевропска опција на овим изборима бори се за цензус. Можда је то најважније достигнуће Вучићеве политике. Показао је да модернизација и економски развој не морају да зависе од поглавља, кластера и европских фондова. Србија има користи од прокламација да је и даље на европском путу, али је фактички остварила не само војну, него и политичку неутралност. Опозиција, када је уопште у стању да вербално артикулише своје циљеве, обећава да ће спроводити Вучићеву политику само успешније од њега. Колико је то уверљиво свако од нас ће проценити сам пред судом своје савести.
