Похвала монолога

Презирање Вучића је морална обавеза културних Срба, било да су леви, десни или либерални. У кругу културних и учених Срба, јавна подршка Вучићу је нешто попут друштвеног самоубиства. Срећом па Владимир Путин нема проблем с друштвеним угледом у Србији

У прошлом броју смо оставили несрећног пацијента на психијатријској клиници у суманутом уверењу да је мртав, а нашег националисту из пленума у ништа мање необичном уверењу да учествује у побуни родољубиве омладине. Први је, суочен с непосредним доказом да му крв истиче из прста, најпре размислио, а напослетку закључио да мртваци ипак крваре. Други је, суочен с анархистичким приручником објављеним у Загребу, својеврсним катехизисом блокадерске директне демократије, доспео до закључка да је реч о делотворној политици у борби против издајничког режима. Разлика је, додуше, у томе што је наш болесник своје откриће примио с искреним чуђењем, док је пумпославац одавно престао било чему да се чуди. Показало се да је неспособан за самокритику.

С правом се каже да постоји време за све. Јасно је да сада није време за дијалог. Разговори у околностима повишених емоција су немогући. Ментални вирус блокада је из акутне прешао у хроничну фазу. Температура је спала, грозница је прошла, али пацијенту предстоји дуг и неизвестан опоравак. Улице су поново проходне, образовне и културне установе су се мање-више вратиле суморној свакодневици. Студенти поново полажу испите, музичари наступају на концертима, лекари примају пацијенте у домовима здравља, аутобуси стижу на станице. На први поглед, живот се наставио после прекида. Међутим, невидљива мржња између две Србије поцепала је друштвено ткиво. Завладала је злослутна тишина. Прекинута су пријатељства, породице су се распале, колеге се у пролазу једва поздрављају једни с другима. Било да је повод посао или разонода, на сваком, мањем или већем скупу људи, осећају се нелагодност и неповерење. У спонтаним, безазленим разговорима, па чак и у најобичнијем ћаскању, настаје унутрашња узбуна уколико случајно падне реч која недвосмислено означава вредносни раздор. Побуна привилегованих је политичког неистомишљеника претворила у моралну наказу, створење које не сме да буде на слободи, биће које једва заслужује да живи. До парламентарних избора је остало десетак дана.

Побуна привилегованих је политичког неистомишљеника претворила у моралну наказу, створење које не сме да буде на слободи, биће које једва заслужује да живи

Разговор, чија је примарна функција да открије мишљење, у данашњој Србији је постао нешто налик на ход по минском пољу, напор да се откривање мишљења управо избегне. У прошлом броју сам покушао да се насмејем у лице чињеници да никаква аргументација не утиче на почетну премису острашћених Вучићевих опонената. Имамо посла с националистом којег неодољиво привлаче улична узбуђења, еуфорија масе, менталитет крда и одговарајућа револуционарна сценографија. У светлу сазнања која противрече његовој пристрасности, он бира да жртвује очигледне истине. Као што суманути пацијент из вица верује да крв може да тече у мртвим телима, тако и пумпославац категорично тврди да су пленуми аутентичан и легитиман вид окупљања националних снага. Ретко ко је у приватном животу спреман да призна грешку, а то још више важи за јавни живот. Политика се меша у све, па и у психолошке чињенице. Овог пута бирам да се вратим монологу, свестан да је сваки монолог резултат унутрашњег дијалога, али то су већ филозофске финесе. Битни су терапијски учинци или, простим језиком речено, прија кад човек отвори душу. У прошлом броју сам покушао у форми дијалога да покажем неспојивост анархизма и национализма. Овог пута ћу нашег пацијента, несретног пумпославца, да суочим са темом која је за њега нарочито трауматична.

Национална критика Вучићеве политике упорно потискује чињеницу да она ужива отворену и континуирану подршку званичне Москве. Предвиђања о сигурној издаји, то јест о неумитном увођењу санкција Русији, трају колико и рат на територији Украјине. Од четири суперсиле чији се интереси укрштају на Балкану, свака је према политичкој кризи у Србији заузела различит став. Уколико изузмемо Ричарда Гренела, Трамповог специјалног изасланика, који је у јеку побуне привилегованих изјавио да САД не подржавају оне који би на силу да заузимају државне зграде, Вашингтон је углавном избегавао да се изјасни о превирањима у Србији. Од Американаца више од тога не може да се очекује, ако само имамо у виду оно што многи код нас стално губе из вида, а то је чињеница да једино они имају моћ да у кратком року оборе власт, поготово у нашем делу света.

Као што суманути пацијент из вица верује да крв може да тече у мртвим телима, тако и пумпославац категорично тврди да су пленуми аутентичан и легитиман вид окупљања националних снага

Политичка криза уопште није пореметила блиске односе Кине и Србије. Кинеска спољна политика традиционално наглашава поштовање принципа суверенитета и немешања у унутрашња питања других земаља. Си Ђинпинг сигурно не би приредио свечани дочек и уручио медаљу пријатељства председнику државе који нема политичку будућност.

За то време је Европски парламент у незаконитим блокадама препознао испољавање права на мирно окупљање. Фактички застој у процесу придруживања ЕУ директна је последица одлуке Србије да сачува пријатељски однос према Русији. Само због ове чињенице Вучић заслужује признање српских националиста. Али, што каже Ћирјаковић, у данашњој Србији нема теже стигме од јавне подршке Вучићу. Презирање Вучића је морална обавеза културних Срба, било да су леви, десни или либерални. У кругу културних и учених Срба, јавна подршка Вучићу је нешто попут друштвеног самоубиства. Срећом па Владимир Путин нема проблем с друштвеним угледом у Србији. Према анкетама, он је убедљиво најпопуларнији страни лидер. Српски националисти воле његову чврсту руку под условом да живе ван њеног домашаја. Путин је пре две недеље поново шокирао наше националисте када је изразио наду да ће Вучић бити нови премијер Србије. Аутентични десничари и остали преваранти су се надали да ће посета Зеленског Београду нанети непоправљиву штету српско-руским односима. Упитан да ли га је ова посета збунила, Путин је иронично одговорио: „Девојке се збуњују, а ми не, ми се бавимо политиком“. Порука пумпенфирерима: девојке, баталите политику, није то за вас.