Владимир Вулетић: Анатомија новог једноумља

Из позиције либералне демократије и слободе говора, активности усмерене на укидање неког медија, ма колико он био компромитован у очима дела јавности, представљају увод у диктатуру. Током четрнаест година Вучићеве владавине, канали попут Н1 и Нове С су свакодневно оштро и без цензуре нападали његов режим

Ако се по јутру познаје дан, историја политичких разочарања и заблуда се наставља. Победа такозване Студентске листе (СЛ) и пратећих неформалних пленума дочекана је у делу јавности с религијским патосом о доласку царства небеског. Људима је обећано, а део је поверовао, да долази време духовног и емотивног прочишћења, правде, свеобухватне и неселективне борбе против корупције и повратка владавине закона. Међутим, само две недеље било је потребно да се обриси сурове реалности помоле из магле „револуционарних“ обећања. Све што је до сада виђено супротно је обећаном, а растурање институција и медијски притисци до сада нису забележени.

Терор мањине организоване у такозване зборове над легалним институцијама супротан је свему што је обећано. Уместо наводне владавине права и стручних људи, овај терор наговештава владавину агресивних и нестрпљивих. Политичко управљање се спроводи путем налога на друштвеним мрежама преко којих се оглашавају такозвани пленуми. Све то подсећа на команде „великог брата“ који се с времена на време оглашава дајући упутства и задатке у истоименом ријалити програму. Управо је то модел друштва који је постао нова реалност. Невидљиви велики брат, за кога нико не зна ко иза њега стоји, даје упутства и ветира оне за које сматра да нису успешно обавили задатак.

Прогласити Информер за „фабрику лажи” је опасан преседан. Ако данас пленуми одлучују који медији нарушавају „људско достојанство“, ко гарантује да сутра било који независни новинар који постави непријатно питање неће бити елиминисан ка „кочничар реформи“?

Све то је могуће јер се легитимитет новог поретка заснива на обмани о такозваној „хоризонталној демократији“. Она је сама по себи негација институција јер подразумева самоорганизовање које може да функционише само у друштвеним покретима и малим радним колективима, али не и на нивоу државе. Укратко, држава и хоризонтална демократија су неспојиви појмови. Држава подразумева бирократију и хијерархију, а хоризонтална демократија се базира на децентрализацији, масовној партиципацији, консензусу и одсуству трајних вођа. Овај модел подразумева негацију или, како се некада говорило, одумирање државе. С обзиром на то да смо на овим просторима већ имали експеримент са одумирањем државе кроз самоуправљање, постоје емпиријски докази да се такав модел показао као економски неефикасан, политички лицемеран, а у крајњој линији довео је до распада државе по линијама децентрализације.

Политичко лицемерје састоји се у томе што у масовним друштвима пленуме чине организоване мањине које намећу своју вољу пасивној већини. Те мањине себе проглашавају за врховни морални и политички ауторитет и покушавају да се наметну као неформални комитети јавног спаса. Усвајањем интерних правилника којима се забрањује учешће свима који не деле њихове идеолошке вредности, пленуми су још током формирања студентске листе спровели класичну унутрашњу чистку. Ветирање кандидата, претње академском одмаздом и креирање атмосфере у којој се свако преиспитивање одлука етикетира као „реакција“ и „шпијунажа“, неодољиво подсећају на ране фазе бољшевичких комитета и активност Народног фронта из 1945.

Најочигледнији доказ недемократског модела владавине огледа се у бруталним јуришима кроз медијски простор. Тај стампедо се у режимским наративима студентске листе цинично назива „увођење реда“. Нема сумње да јавни сервиси као што су РТС и РТВ ни до сада нису објективно преносиле политичке догађаје, али се бар покушавао одржати привид објективности, а директори и уредници су бирани на процедуралан начин. Нова власт се хвали како никога није сменила, али шта се крије иза таласа напрасних оставки Мање Грчић, Горана Караџића и врхунских професионалаца? Крије се страх од институционалног линча. Отворена писма која покрет „Студенти у блокади“ упућује управним одборима нису правни поднесци, већ политичке оптужнице са позиције голе силе.

Терор мањине организоване у такозване зборове над легалним институцијама супротан је свему што је обећано

Када се Јавни сервис данас савија пред људима чији је једини легитимитет то што се налазе на СЛ, а медијски простор се уступа искључиво новој већини – то није тријумф медијских слобода. То је доказ да је РТС остао заробљена институција у којој је страх само променио адресу. Новинари се не воде професионалним кодексом, већ инстинктом за преживљавање и напредовање. Још драстичнији пример затирања медијског плурализма јесте оркестрирани и добро организовани напад на ТВ Информер. Из позиције либералне демократије и слободе говора, активности усмерене на укидање неког медија, ма колико он био компромитован у очима дела јавности, представљају увод у диктатуру. Током четрнаест година Вучићеве владавине, канали попут Н1 и Нове С су свакодневно оштро и без цензуре нападали његов режим. Упркос томе што су га приказивали као аутократу и диктатора, Вучић никада није ни помислио да угаси ове медије. Нова власт, међутим, не трпи ни критику једне опозиционе кабловске телевизије. Покретањем хитних седница Савета РЕМ-а и претњама одузимањем лиценци спроводи се класична политичка одмазда. Прогласити Информер за „фабрику лажи” је опасан преседан. Ако данас пленуми одлучују који медији нарушавају „људско достојанство“, ко гарантује да сутра било који независни новинар који постави непријатно питање неће бити елиминисан као „кочничар реформи“?

Идеја хоризонталне демократије подразумева дебату и консензуално доношење одлука о најважнијим питањима као што су спољна политика, евроинтеграције и регионални односи. Ни о једном од тих питања, међутим, нема дебате, већ са различитих платформи представници СЛ дају изјаве које немају демократску потврду. На пример, питање је да ли ће СЛ наставити политику ослањања на четири стуба или ће доћи до радикалних промена које нико није помињао у кампањи? Ако остане стара политика, да ли постоје људи с дипломатском вештином да се, попут Вучића, провлаче кроз Сциле и Харибде великих сила? Да ли ће на та питања да одговоре посланици или пленуми, за које се не зна ко их чини, али се зна да их саветују различити „пријатељи студената”.

Потпуно расуло најбоље илуструју неодговорни наступи представника СЛ који се тичу различитих тема па и буџета за Војску Србије. Да ли су та питања разматрана на пленумима или свако износи мишљење у име СЛ како му падне на памет? Коначни слом идеализма ове власти видеће се у кадровској политици. Суочени са дефицитом стручних људи који имају искуства у вођењу државе – јер је одсуство тог искуства био услов за листу – пленуми су пред дилемом да ли да посегну за рециклираним кадровима Демократске странке и ДОС-а или да кандидују потпуне аматере.

Уколико се врате стари кадрови, биће то јавно признање да је „демократски експеримент” капитулирао пред технократском реалношћу. Ако се руковођење препусти аматерима, довешће се у питање обећање „ми знамо како!“. У сваком случају, изаћи ће на видело обмана грађана који су гласали за радикалне промене, а добијају рестаурацију поретка пре 2012. године – истих оних кадрова који симболизују пропале приватизације, партократију и институционални слом који је и довео до победе СНС.