Када је смена власти једини циљ, постаје неважно ко ће је заменити, шта ће радити и какву ће државу оставити иза себе. Тако се незадовољство претвара у политички програм, а одсуство одговора на најважнија национална питања у врлину
Када год сам, а знам да нисам једини, доносио одлуке у бесу или потакнут мржњом и љубомором, погрешио сам. Да ствар буде гора, у тим ситуацијама био сам уверен да доносим праву и једино морално исправну одлуку, а нека унутрашња сила ми је давала снагу да пренебрегнем савете блиских људи који су јасно видели куда срљам. Из тог разлога разумем оне који вођени праведничким бесом и дуго подстицаном и усмераваном мржњом гласају за самозвану Студентску листу. Из истог разлога знам и да никакви рационални разлози не могу да их омету у избору, али сам свестан и да чине избор који би могао да нанесе штету, пре свега, њима самима.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Но, да видимо, најпре, шта је та такозвана Студентска листа – јер студентска свакако није. Реч је о групи од 250 пунолетних мушкараца и жена за које се не зна ко их је и на који начин изабрао. Такозвани пленуми за које, такође, нико не зна кога представљају рекли су да је критеријум био морална и професионална честитост што је, само по себи, увреда за стотине хиљада морално исправних и професионално успешних људи који се нису нашли на тој листи. Зашто се они нису нашли на тој листи ако је само то био критеријум? Другим речима, нешто друго, непознато широј јавности, утицало је на тај избор. Већ ове чињенице биле би довољне да људи и не помисле озбиљно на ту листу а камоли да јој дају бланко подршку. На основу јавних наступа тешко је поуздано утврдити за какву визију будућности Србије се људи са те листе залажу и какве би политичке одлуке доносили када би били у таквој прилици. О програму од 11 тачака за који тврде да – како пише на билбордима, знају како би га реализовали биће више речи нешто касније, а сада је довољно указати на то да је то списак демагошких флоскула, у најбољем случају лепих жеља, а не озбиљан и мерљив политички програм.
Оно што би требало да представља озбиљан алтернативни политички програм није ништа друго него листа општих места напабирчена без икакве логике. Попут неартикулисаних захтева који су својеврсно служили за легитимизацију блокада факултета, нешто што би требало да фингира политички програм иза којег се крију сасвим другачији циљеви
Па како је упркос свему томе могуће да та листа представља најснажнију опозициону групу за коју чак трећина грађана мисли да може да победи на изборима, а сви остали да је најјача опозициона група? Одговор је једноставан. Током протекле две године створено је, најпре у опозиционој, а касније и читавој јавности, уверење да опозиционе политичке странке не могу да смене власт и да, чак и када би то могле, нису ништа боље од владајуће странке. То уверење које су ширили опозициони медији су најпре подржали апстиненти који су одустали од подршке опозиционим странкама, затим саме политичке странке које су схватиле да не могу да пређу чак ни цензус од 3%, а затим и читава јавност. Спирала таквих очекивања је временом сама себе оправдала и довела до тога да се Студентска листа појави као главни конкурент за власт, а да нико не зна шта она нуди и кога представља.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Када је о понуди реч, такозвани студентски план је формиран око три кључне теме. Прва је владавина права и борба против корупције; друга је везана за образовање, културу и здравство, односно области из којих је долазило највише подршке Студентској листи; а трећа је везана за економију и радне односе. Када је о првој теми реч, нејасно је како би, без уставних промена, за које је потребна двотрећинска скупштинска већина, могла да се спроведу поједина решења попут оног о лустрацији, док за већину осталих предлога и сада постоји законски основ па је нејасно шта је ту ново. Другим речима, требало би веровати на реч непознатим људима да би они само зато што представљају Студентску листу и што су потпуно необразложено себе прогласили за моралне громаде, били честитији од постојећих. Када је реч о другој области, која се односи на образовање, културу и здравство није понуђено ништа ново што већ постојећа власт није учинила или обећава да ће учинити. Да ствар буде апсурднија, у тој области се предлажу и неке ствари које немају никакве везе са скупштинским овлашћењима као што је, на пример, модернизација наставних планова што сведочи о брзоплетој припреми тог документа који је створен форме ради. Круна овог плана јесу економске замисли које више личе на међусобно неповезане лепе жеље написане без увида у реалне глобалне економске процесе и место које једна мала привреда има у њима. Укратко, утисак је да оно што би требало да представља озбиљан алтернативни политички програм није ништа друго него листа општих места напабирчена без икакве логике. Нешто попут неартикулисаних захтева који су својеврсно служили за легитимизацију блокада факултета. Односно, нешто што би требало да фингира политички програм иза којег се крију сасвим другачији циљеви.
Требало би веровати на реч непознатим људима да би они само зато што представљају Студентску листу и што су потпуно необразложено себе прогласили за моралне громаде, били честитији од постојећих
Како је, дакле, могуће да скупина људи за које се не зна ко их је и на основу чега изабрао, који не нуде никакву јасну визију будућности Србије и чији се план састоји од неповезане листе лепих жеља наметнла као најважнији политички конкурент владајућој партији? На ово питање нема једноставног одговора нити једног узрока. У сваком друштву постоје они који су против власти. Избори зато и постоје да би каналисали акумулирано незадовољство и довели до промене власти. Упркос многим пропустима, поверење у владајућу партију и њеног неформалног лидера је толико да је тешко замислити промену власти на изборима. То је свима јасно, а посебно онима којима актуелна политика Србије не одговара. Из тог разлога посегло се за мерама и техникама које су опробане у смени многих режима од којих су неки заиста и били диктаторски. Када се посматрају методи и мере који су коришћени током протекле две године, лако је уочити да су све већ испробане и описане у литератури о рушењу диктаторских режима. Неуспех тих мера је, међутим, произашао управо из разлога што се пошло од претпоставке базиране на пропаганди, а не на чињеницама, да је у Србији диктаторски режим који ће на мирне протесте и бојкот институција одговорити физичком силом. То се није десило, а када је позив на генерални штрајк пропао, то је постало свима јасно.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Но, упркос томе наставило се са различитим методама дестабилизације земље. Предстојећи избори ће показати у којој мери се у томе успело. Међутим, какав год буде резултат избора, они који су усмеравали и подржавали овај процес могу бити задовољни. Национално јединство је уздрмано и угрожено. Значајан део оних који пре две године не би ни помислили да прихвате независност Косова, окретање леђа Републици Српској, увођење санкција Русији и прекид сарадње са Кином сада су, а да тога нису или не желе да буду свесни, преумили. Подржавајући листу која о свим овим питањима ћути само зато што верују да она може да победи Вучића, једноставно багателишу све те теме. Како сада ствари стоје, када би сутра нека окупациона сила напала Србију, добар део оних који подржавају Студентску листу устао би против Владе којој би на челу био Александар Вучић верујући да раде исправну ствар. Ко год да победи, а по свему судећи то ће бити Александар Вучић, његов основни задатак ће бити да свим средствима превазиђе ову по државу опасну вештачку поделу.
