Одличан индустријалац и привредник овај доктор економије и дипломирани правник успео је да за кратко време стабилизује југословенску монету – динар и постави темеље за развој модерне економије у тренутку када је Европу и свет потресала велика економска криза која је претходила доласку нациста на власт у Немачкој 1933. године. За разлику од економије, где је показао сва своја знања и умећа, у политици није био толико успешан, штавише афера са склапањем Конкордата са Ватиканом умало га није коштала пада са власти, мада je довела до екскомуницирања њега и његових министара из Српске православне цркве. Такође, његова спољна политика била је контроверзна и неконзистентна. Наиме, у ери јачања италијанског фашизма и надолазећег нацизма у Немачкој напустио је политику одржавања традиционално добрих и пријатељских веза са две водеће земље и гараната Версајског система међународних односа – Француском и Великом Британијом (сматран је једно време британским човеком) и залагао се за што чвршће политичко и економско везивање за Италију и Немачку, што га је компромитовало у југословенској, али и тадашњој европској јавности. Неуспех у решавању хрватског питања које је било својеврсни Дамаклов мач југословенске политике и државе од тренутка када је она основана 1918. године, дефинитивно је убрзалo крај његове блиставе вишедеценијске професионалне и политичке каријере и то у предвечерје избијања Другог светског рата.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Рођен је у Чачку 1888. године. Гиманзију и Правни факултет завршио је у Београду. Године 1906, када је Аустроугарска објавила Царински рат Србији, одлази управо у Беч где је учио немачки језик. Током студија права нарочито се занимао за финансије и монетарну политику што му је касније омогућило стручно усавршавање у Паризу у Француској, у Лондону у Великој Британији као и на Универзитетима у Минхену и Постдаму у Немачкој. Докторат о немачком буџету је одбранио 1912. године код професора Момчила Нинчића. Уочи избијања Првог светског рата постављен је за писара у Министарству финансија. Током Великог рата налазио се у Пашићевом кабинету, а након завршетка рата биран је за генералног директора Државног рачуноводства у Министарству финансија. Међутим, због сукоба са Љубомиром Давидовићем, председником владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца напустио је тај положај. Затим је постављен за директора филијале Енглеске трговачке банке у Београду и на том месту се задржао до 1922. године. Кратко време предавао је привредне и финансијске науке на Београдском универзитету, а такође уређивао је финансијско-привредну рубрику у листу Политика и писао за реномирани британски недељник Економист.Још током усавршавања у Бечу упознао се са идејама социјалдемократије и југословенског покрета, али је касније приступио Пашићевој Народној радикалној странци. Са 34 године постао је министар финансија и ту позицију је обављао у више Пашићевих влада. Током тих неколико година успео је да консолидује југословенски динар и због тог успеха стекао је репутацију великог економског стручњака како у земљи тако и у Европи, а нарочито у Француској. Поред стабилне монетарне политике током обављања дужности министра финансија није ишао стазама својих претходника који су тражили зајмове у водећим, солвентним европским престоницама, већ је, да би успоставио стабилност и равнотежу у буџету, прибегао увођењу нових пореских обавеза и оптерећења што је изазвало незадовољство опозиционих партија. Међутим, та његова рестриктивна фискална политика довела је до тога да државни буџет у 1924. и 1925. години први пут није био у мањку односно у дефициту. Ипак, о њему су се у београдској чаршији ондашњег времена распредале гласине да је био склон корупцији и коцкању. Након одласка са функције министра финансија постављен је за директора Јадранско-подунавске банке.
СТАБИЛАН ДИНАР
Након што је краљ Александар Карађорђевић почетком јануара 1929. године увео личну власт, Стојадиновић се са делом руководства Народне радикалне странке супротставио том чину, и отворено је захтевао враћање на парламентаризам, а наредних година радио је са осталим грађанским политичарима на формирању блока опозиционих партија. Ипак, уочи краљевог убиства био је посредник у преговорима вођеним између краља и руководства опозиционих политичких странака о формирању владе коју би чинили политички представници Срба, Хрвата, Словенаца и Муслимана. У предвечерје атентата у Марсељу постао је и председник Београдске берзе. Након убиства краља Александра као истакнути економски стручњак постао је поново министар финансија у влади Богољуба Јевтића и постављен је за сенатора.
Дамоклов мач југословенске политике и државе од тренутка када је она основана 1918. године, дефинитивно је убрзао крај његове блиставе вишедеценијске професионалне и политичке каријере и то у предвечерје избијања Другог светског рата
Стојадиновић је као један од најутицајнијих југословенских политичара у последњој декади постојања Краљевине Југославије водио четири године истовремено и југословенску владу и Министарство иностраних дела (24. јун 1935. – 5. фебруар 1939). То је био веома тежак и неизвестан период у историји прве југословенске државе због велике унутрашње кризе изазване неповерењем хрватске политичке елите према држави коју никада искрено није прихватила као своју, већ је непрестано тражила њену уставноправну реформу односно федерализацију савезне државе. У унутрашњој политици наставио је доследно да спроводи свој економски програм који је подразумевао одржавање стабилности динара, штедњу, извођење јавних радова, изградњу пруга и путева. Сељацима је олакшана позиција тиме што им је део дугова отписан, а нарочиту пажњу посветио је изградњи и развоју индустрије. У том смислу су отворене рафинерија бакра у Бору, топионица олова у Трепчи и фабрика алуминијума код Шибеника. Такође, почело се са развојем авио-индустрије у Земуну и у Раковици, а са радом је започела и фабрика сумпорне киселине „Зорка“ у Шапцу.
За спровођење своје унутрашње и спољне политике била му је потребна подршка једне моћне политичке странке. Иако је поникао у оквиру Пашићеве Радикалне странке, сматрао је да је за апсолутну политичку моћ и контролу у земљи потребно да има снажну странку која ће упориште имати у сва три конститутивна народа, али и међу Муслиманима. У том смислу је у лето 1935. године формирао Југословенску радикалну заједницу коју су чинили припадници старе Народне радикалне странке, Словенске људске странке која је била водећа странка Словенаца и представници Југословенске муслиманске организације као најзначајније политичке странке која је окупљала муслимане. Један од циљева оснивања ове странке био је покушај да се ослаби моћ Хрватске сељачке странке која је артикулисала жеље и политичке циљеве Хрвата у земљи.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У сфери националне политике Стојадиновић није имао успеха. Наиме, аутономистичко-федералистичке аспирације Хрвата нагло су нарасле после убиства краља Александра и дошле до изражаја током његовог премијерског мандата. И спољнополитичка ситуација у Европи није ишла наруку младој југословенској држави и његовој влади, нарочито од 1933. када су Адолф Хитлер и његова Националсоцијалистичка партија преузели власт у Немачкој. Тиме су апетити хрватских политичких странака порасли, а усташки покрет Анте Павелића добио широку подршку. У таквим неповољним околностима морао је да води избалансирану спољну политику земље. Главни проблем на међународном плану био је скоро отворено непријатељство суседа Аустрије и Италије. Територијалне аспирације према Југославији показивале су и Мађарска и Бугарска. За разлику од добрих политичких и економских веза са Француском од завршетка Првог светског рата као реалполитичар и искусни дипломата у спољној политици направио је радикални заокрет. Увиђајући да Француска, раздирана својим унутрашњим проблемима, не може више да представља поузданог партнера и гаранта југословенске независности и територијалног суверенитета, постепено је почео да се окреће ка Немачкој, прво у сфери економије, а затим све више и политички. Иста стратегија приближавања учињена је и према Италији. Ово окретање „традиционалним непријатељима“, а удаљавање од Француза и од Мале Антанте представљали су најкрупнији биланс Стојадиновићеве владе и Министарства иностраних дела до почетка Другог светског рата. Уследило је склапање Уговора о вечитом пријатељству са Бугарском 1937. године, који је имао историјски значај јер се бугарска страна одрекла територијалних претензија према Македонији, Цариброду и Босилеграду, што је проистицало из првог члана Уговора односно било део тајног споразума, док се југословенска страна обавезала да ће подржати бугарске захтеве за излазак на Егејско море. Исте године Југославија је потписала Споразум о пријатељству и са Краљевином Италијом који је био политичко-војног карактера. И овај споразум је био важан у превазилажењу сталних напетости између две државе које су датирале још од завршетка Великог рата. Једна од одредби споразума односила се на распуштање логора за обуку усташа и њихову депортацију у Југославију. Иначе, овај уговор сматран је највећим спољнополитичким успехом Стојадиновићеве владе.
ФОТО: Јавно власништвоЗБОГ КОНКОРДАТА ИСКЉУЧЕН ИЗ ЦРКВЕ
Конкордатска криза односно правно регулисање односа између Ватикана и Краљевине Југославије 1935. веома су уздрмали позицију Стојадиновића. Потписивање овог споразума 25. јула 1935. године изазвало је буру незадовољства како српске јавности тако и врха Српске православне цркве у лето 1937. Архијерејски сабор Српске православне цркве је Стојадиновићевој влади упутио Меморандум у коме се истицало да Српска православна црква овакав документ не може да прихвати. Стојадиновић је чак пред Светим синодом изнео аргументе у прилог склапања Конкордата истичући да је он дело краља Александра и да га је склопио Никола Пашић. Синод је остао доследан свом ставу, а чак је и тражена оставка Стојадиновића и његовог кабинета. На крају, споразум је ратификован у Народној скупштини уз велике народне демонстрације које су прерасле у немире познате као „крваве литије“.
Конкордатска криза односно правно регулисање односа између Ватикана и Краљевине Југославије 1935. веома су уздрмали позицију Стојадиновића
Пронемачки курс Стојадиновића и његове владе подразумевао је његово „нечињење“ уступака хрватским захтевима о промени статуса Хрвата у Краљевини. С друге стране, регент Павле Карађорђевић је био под сталним притиском британске дипломатије да отпочне договор са Хрватима како би се постигао српско-хрватски споразум, али и изменила спољнополитичка оријентација земље. То је подразумевало уклањање Стојадиновића са места председника владе и шефа дипломатије. И поред победе коју је остварио на скупштинским изборима крајем 1938, принц Павле мандат за састав нове владе није поверио њему већ Драгиши Цветковићу, а нови министар спољних послова постао је Цинцар Марковић, посланик у Берлину. Брана српско-хрватском договору је уклоњена, а спољна политика земље је поново окренута ка државама гарантима Версајског система.
Стојадиновић је више пута биран за народног посланика, сенатора, министра финансија, а на крају био је председник владе и министар иностраних послова. У политичком смислу био је члан Народне радикалне странке, а 1935. формирао је сопстену партију – Југословенску радикалну заједницу. Године 1940. интерниран је из Београда у кућну изолацију, у којој се налазио до марта 1941. када је прогнан из Југославије у Грчку и предат Енглезима који су га пребацили на Маурицијус где је живео до 1948. када је прешао у Аргентину.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
ОДНОС СА ПАВЕЛИЋЕМ
Занимљив је његов изгнанички живот. Иако је био одлучан противник комуниста и новог југословенског режима, ипак је врло брзо након што је стигао у Јужну Америку остварио прве контакте са новим властима не би ли издејстовао повластице за ослобођење свог брата из затвора. Југословенска држава је била веома заинтересована да сазна поузане информације о боравку Анте Павелића, вође усташа и поглавника тзв. НДХ који се крио у Аргентини. Процена је била да би Стојадиновић могао да буде позудан извор информација о кретању Павелића. У ту сврху у главни град Аргентине је 1952. године послат Бошко Видаковић који се налазио на челу Службе за информације и документацију Министарства спољних послова ФНРЈ. Видаковић је лично разговарао са Стојадиновићем и током разговора му предочио шта се од њега очекује с обзиром на то да је био у присним контактима са људима који су били у Павелићевом окружењу. Међутим, овај разговор није уродио плодом јер Стојадиновић, иако је сматрао да је Павелић био злочинац и криминалац, није био спреман да достави тражене информације. Штавише крајем 1954. године с њим је потписао споразум о разбијању и подели Федеративне Републике Југославије на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију. Ово је била Стојадиновићева закаснела реакција на споразум који је 1939. године у име југословенске владе потписао његов наследник на челу кабинета Драгиша Цветковић. Овим актом додатно је стекао велики број непријатеља и критичара како у земљи тако и у српској емиграцији, јер је склопио договор са једним од највећих ратних злочинаца и убица српског народа.
И овим чином показао је да је остао доследан у свом контроверзном понашању и чудним поступцима и одлукама које је доносио током читавог живота. Слављен као један од највећих економских стручњака, и осуђиван због лоших и погрешних политичких процена и катастрофалне спољне и националне политике које је заступао, све до данашњег дана остао је енигма српске и југословенске политике. На српским историчарима и нашој историографији је нимало лак задатак да целовито проучи ову необичну фигуру српске и југословенске историје. Умро је 1961. у Буенос Ајресу у тренутку када је водио и уређивао угледни часопис Ел Економиста.
