Тачну оцену Миловановићеве личности дао је Слободан Јовановић који је приметио да „ни на једном од тих послова није подбацио, а на некима је и пребацио“
По својим дипломатским вештинама, знању и умећу у српској дипломатији, током прве две деценије 20. века нарочито се истакао Милован Миловановић, један од вођа Народне радикалне странке, особа која се на челу српског Министарства иностраних дела нашла током Анексионе кризе. Миловановићa је његов биограф академик Димитрије Ђорђевић окарактерисао као политичара, дипломату и државника. Рођен је 1863. године у Београду. Завршио је Београдску гимназију и већ тада је почео да се напаја социјалистичким идејама, али и теоријским и политичким погледима Чернишевског, Писарева, Макијавелија, Фридриха II. Права је почео да студира на Великој школи, а наставио је у Паризу где је 1888. године докторирао правне науке одбранивши докторску тезу О Гарантним уговорима у 19. веку. која је добила престижну француску награду. Исте године се вратио у Београд. Прво је биран за суплента, а затим и за професора државног права на Великој школи.
СРПСКИ КАВУР
Париски ђак, припадник тзв групе „паризлија”, изврстан правник, и професор уставног права на Великој школи, присталица начела народности, и Ренанове дефиниције нације, „српски Кавур”, заступник потребе економске независности Срба као предуслова за вођење самосталне националне и државне политике, особа која је била склона преговарању, помирљивости и дипоматском компромису, истакао се како је писао Слободан Јовановић као један од највећих српских дипломата, који је између осталог своје правничко и дипломатско умеће показао на Хашкој мировној конференцији јуна 1907. године. Резултат његових дипломатских квалитета био је и избор за члана Сталног изборног суда у Хагу. Миловановић је тиме постао први представник српске државе и дипломатије који је изабран за члана једног тако важног међународног органа. Ипак, круна његовог дипломатског прегалаштва била је склапање савеза, то јест уговора између Србије и Бугарске у само предвечерје избијања Првог балканског рата. Њиме су ударени темељи Балканског савеза, односно створени услови за војне и политичке успехе балканских савезника у Првом балканском рату, то јест у обрачуну са Османским царством, али и превазиђени вишедеценијски неспоразуми два суседна народа због вечно отвореног питања територијалне припадности Македоније.
Иако професор Велике школе, још 1889. године почео је да гради своју успешну дипломатску каријеру када је изабран за начелника Министарства иностраних дела где је успоставио веома присан контакт са чиновницима и дипломатама, и за кратко време остварио брз напредак у дипломатској каријери. Обављао је дужности начелника Министарства иностраних дела и генералног конзула у Будимпешти, али је затим привремено отпуштен из дипломатије јер није прихватио да буде српски конзул у Битољу. Међутим, у дипломатске воде поново је враћен 1900. године када је постављен за посланика у Букурешту. У међувремену биран је и за министра правде, народне привреде, и министра војног. Министар иностраних дела био је у више наврата.
Према мишљењу Димитрија Ђорђевића, Миловановић се од 1894. године трајно определио за спољну политику и дипломатију која му је више одговарала од бављења унутрашњим политичким питањима, и управо је у сфери дипломатије остварио своје највеће успехе. Своје кључне погледе на српску спољну политику и приниципе које би требало да баштини изнео је у расправи Наша спољна политика која је по мишљењу дипломате Светислава Симића представљала „катахизис спољне политике Србије”. За њега је српска спољна политика почивала на два главна начела: очувању државне независности и ослобођењу и уједињењу целокупног српског народа, и била је у тесној вези са решавањем Источног питања, и стањем аустро-руских односа.
Круна његовог дипломатског прегалаштва била је склапање савеза, то јест уговора између Србије и Бугарске у само предвечерје избијања Првог балканског рата
Миловановић је у почетку био русофил, али је сматрао да се везивање Србије за Русију мора темељити на интересу. Такође, био је и поборник сарадње и споразумевања између Срба и Бугара, до кога ће доћи након његових дугогодишњих мукотрпних преговора са бугарским политичарима уочи избијања Првог балканског рата. У периоду између 1903. и 1907. године био је српски посланик у Риму, а његове дипломатске способности нарочито су дошле до изражаја када је током Анексионе кризе био министар иностраних дела Србије, али и када је у предвечерје балканских ратова био председник владе. Слободан Јовановић је истицао да је Миловановић као ниједан српски политичар „стекао познавање” европске дипломатије, као и да је међу еврoпским дипломатама свога времена уживао углед који је стекао својим личним манирима и трудом. Његове европске колеге увиђале су да је поседовао „гипкост и финоћу његове политичке интелигенције”.
ФОТО: wikimedia.org„ГИПКИ ДИПЛОМАТА“
Дипломата од заната, реалан политичар разуђених интересовања, трудио се да веома затегнуте односе са Аустријом у предвечерје Анексионе кризе поправи, добро знајући да Беч може да буде веома опасан противник, и да са снажним суседом треба направити компромис. Истовремено, на Балплацу се сматрало да се са њим може лакше договарати него са Пашићем. Објава анексије у јесен 1908. године развејала је његове наде да ће доћи до отопљавања међусобних односа. Међутим, када је након проглашења анексије српско јавно мњење тражило снажан отпор, као мудар дипломата искључио је рат као решење тог проблема. Добро је знао и процењивао да уколико би до њега дошло Србија не би имала шансе за успех. Ипак, и у таквој туробној ситуацији био је спреман да протесте против неправедне анексије задржи на нивоу дипломатског сукоба. Сматрао је да са Аустријом треба повести дипломатске преговоре у нади да је могуће доћи и до некакве нагодбе и у том смислу је био спреман и за изношење територијалних компензација у корист Србије зарад њеног признања анексије Босне и Херцеговине. О свом компензационом програму убрзо после проглашења анексије упознао је најмоћније европске силе (Немачка, Француска, Велика Британија, Италија) и успео да алармира европску јавност вешто интернационализујући српско питање у јеку Анексионе кризе, иако је на крају зарад балканског и европског мира српска влада признала овај једнострани чин аустријске дипломатије.
За њега је српска спољна политика почивала на два главна начела: очувању државне независности и ослобођењу и уједињењу целокупног српског народа
Закључивање савеза са Бугарском 1912. године у својству председника српске владе и министра иностраних дела са Иваном Гешовим, бугарским премијером, главни је плод његове вишедеценијске дипломатске и политичке делатности, његово животно дело. Сматран је најподеснијом личношћу која може да преговара са Бугарима. Овим Уговором Србија и Бугарска су први пут успеле да разграниче своје сфере интереса у Македонији. Спољној политици Србије између 1908. и 1912. дао је свој лични печат и како је истицао Слободан Јовановић у историји српске дипломатије заузимао је место одмах иза Илије Гарашанина, Јована Ристића и Николе Пашића. Био је први српски политичар који је био изразити дипломата, а француски државник Жорж Клемансо је 1908. године изјавио да не познаје „европског државника његовог калибра”. Многе европске диплoмате и амбасадори сматрали су да је част бити у Миловановићевом друштву и помно су слушали његова мишљења и савете. Свој дипломатски кредо изнео је пред посланицима Народне скупштине 1910. године.
ФОТО: niversal History Archive/Universal Images Group/Universal images group/ProfimediaГоворећи о циљевима спољне политике истакао је: “Спољна политика утврђује се резултантом или средњом линијом коју дају с једне стране интереси и тежње саме државе која њу води, а с друге стране притисак интереса и тежњи других туђинских држава с којима њени интереси долазе у додир“. Осим дипломатског умећа био је особа разуђених интересовања. Вешт дипломата, истрајан политичар, велики поборник естетских вредности и лепоте. Пријатељи су му били Иван Мештровић, Иво Војновић, Надежда Петровић. Његова личност испреплетана је политичким конзервативизмом, и српским патриотизмом. Као дипломата прагматик добро je знао да се српски национални и државни циљеви могу остварити вештим лавирањем између интереса великих европских сила. Крајем 19. века почео је да испољава симпатије и према идеји југословенства сматрајући да је нужно да дође до уједињења Јужних Словена. У том смислу 1895. године пише расправу Срби и Хрвати у којој се залаже за превазилажење српско-хрватских расправа и залаже се за српско-хрватско јединство како би се лакше одупрли својим непријатељима. Идеја југословенства по Миловановићу била je могуће остварива не револуционарним путем већ културном и духовном борбом. Он је српску и југословенску идеју стављао у исту раван односно мислио је да је југословенство интегрално и да се оно може изједначити са српством. Срби су по њему били стожер југословенског уједињења. Узимајући у обзир међународне околности сматрао је да ће прво доћи до српског уједињења, а након тога ће уследити југословенско уједињење.
По политичком убеђењу био је радикал, члан најужег партијског вођства, а 1899. године и кандидат за вођу странке, али је кандидатуру одбио јер никада није био присталица строге партијске дисциплине
По политичком убеђењу био је радикал, члан најужег партијског вођства, а 1899. године и кандидат за вођу странке, али је кандидатуру одбио јер никада није био присталица строге партијске дисциплине што га је често доводило у сукоб са руководством Народне радикалне странке и са самим Пашићем као партијским шефом. Није подржавао српско-бугарски рат 1885. године, а 1893. је дошао и сукоб са Јованом Ристићем и његовим либералима. Ристића је оптуживао да је показао некомпетентност током српско-турских ратова, а његову странку да је на власт дошла противуставним и непарламентарним начином. После Ивандањског атентата 1899. године због критичких опаски изнетих на рачун краља Милана суђено му је и привремено је одстрањен из државне службе. Обављао је и дужност народног посланика у два наврата. Миловановић није био загрижени присталица династије Обреновић иако је био присталица монархије. Између њега и краља Милана Обреновића непрестано је тињала прикривена нетрпељивост. Српски владар је у два маха тражио да се Миловановић избаци из државне службе. С друге стране ни Миловановић није остајао дужан, јер је нападао српског суверена са страница француске штампе.
Миловановић је остао упамћен и као један од најблиставијих српских правника. На Катедри државног права и енциклопедије Правног факултета Велике школе предавао је упоредо неколико предмета (опште државно право, међународно право, уставно право). Године 1888. предложио је да се уместо већинског система уведе принцип сразмерног представљања. У Устав из 1901. године уградио је одредбу о непосредном и тајном гласању. Био је поборник тезе да протеривање краљице Наталије Обреновић из Србије није био противуставан и противзаконски чин чиме је на себе навукао велико незадовољство у јавном мњењу земље. Такође, био је мишљења да је Устав из 1888. године био октроисан акт, а не израз воље народа. Осим рада на Уставима из 1888. и 1901. године учествовао је у изради бројних српских правних аката и у раду бројних стручних одбора и комисија. Између осталих био је члан одбора за припрему Закона о привременом изборном реду, Академијског суда Велике школе, члан Уставног одбора, члан делегације Србије за закључивање Трговинског уговора са Аустругарском, члан сталног међународног изборног суда у Хагу. Ангажовао се и као адвокат у одбрани свог партијског друга Аце Станојевића у Чебинчевој завери 1894. године. Као делегат Краљевине Србије на Хашкој мировној конференцији 1907. године биран је за потпредседника једне од четири комисије. Залагао се за увођење арбитражног принципа у мировним преговорима. Објавио је велики број радова из области права. Бавио се и књижевним радом. Редовно је писао за листове и часописе (Побратимство, Отаџбина, Дело).
Тачну оцену Миловановићеве личности дао је Слободан Јовановић који је приметио да је „Миловановић неоспорно спадао међу најспособније политичаре свога доба…Одликовао се и као законодавац, и као администратор, и као дипломат, и као парламентарни беседник, и као политички писац. Био је један од главних редактора два устава, изасланик при преговорима о трговинском уговору са Аустријом и изасланик на другој Хашкој конференцији, посланик у Риму и у Букурешту, министар правде, народне привреде, финансија, иностраних дела, најзад и председник Министарског савета. Ни на једном од тих послова није подбацио, а на некима је и пребацио“. У његовој личности прожимали су се опрезност, умереност, амбициозност, али и скептицизам, дипломатска еквилибристика и склоност ка договарању и компромису. Умро је у Београду 1912. године.
