Хиландарско духовно и културно благо и његово очување

Када се неко упусти у овако сложену и свеобухватну тему, као што је културно благо Свете царске српске лавре манастира Хиландар, сигурно је само то да ће, што због обима овог текста, а још више због несагледивог богатства које манастир поседује, много тога бити пропуштено да се помене

Манастир Хиландар је јединствено место у историји нашег народа, на којем се без прекида приноси молитва већ 828 година. За то време манастиру је даровано много тога што данас представља неизмерно и непроценљиво културно и духовно благо.

Манастир Хиландар су, како је то већ навелико познато, основали Свети Сава и Свети Симеон 1198. године. Иако постоји много објашњења и још више легенди о пореклу имена манастира, најизвесније је да име потиче од грчке речи хеландион (грч. χελάνδιον), која означава врсту византијског теретног брода, чији се капетан зове хеландарис. Оснивач старог манастира Хиландара у 10. веку био је управо Георгије Хелендарис, вероватно члан неке бродовласничке породице. Тај стари манастир је временом запустео, све док га, по дозволи цара Алексија III Анђела, Свети Сава и Свети Симеон нису изградили и утврдили да „служи за спасавање Срба који изаберу монашки живот“. И данас се на појединим местима у манастиру могу видети делови тог првобитног здања, а пажњи читалаца посебно препоручујем овде приказане графике архитекте Стевана Мићића, које илуструју зидине, пиргове и конаке Хиландара.

ФОТО: Уступљена фотографија

И свако који је имао благослов да посети Хиландар, прво ће приметити те импозантне и масивне манастирске зидине, које свих ових векова утврђују манастир и чувају бројне реликвије унутар њега. Манастир Хиландар, како то у својим текстовима помиње почивши историчар уметности Душан Миловановић (1947-2022), једини је манастир на Светој Гори, али и у свету, који поседује чак осам чудотворних икона, о којима ће у наставку и бити речи.

Најпоштованија икона у православљу

Најважнија и најпоштованија икона у српском народу, а и у православљу уопште, јесте икона Пресвете Богородице Тројеручице. Припада реду оних које је иконописао Свети апостол и јеванђелист Лука, а икона је касније припадала Светом Јовану Дамаскину. Као противник иконоборства које је тада владало у Византији, лажно је оклеветан и дамаски калиф му је одсекао десну шаку. Након извршене казне, Свети Јован Дамаскин се усрдно молио Пресветој Богородици за исцељење. Она је његове молитве услишила, те је на месту усековања остао само танак црвени ожиљак, као трајни знак страдања, али и чуда које се догодило. Из захвалности према Пресветој Богородици, Свети Јован Дамаскин је на доњу страну иконе додао сребрну руку, као знак сећања на чудесно исцељење. Тада је икона добила име Тројеручица.

ФОТО: sr.wikipedia.org

Након овог чуда, Свети Јован Дамаскин је одлучио да се замонаши и постао је монах у Лаври Светог Саве Освештаног у Палестини, преневши тамо ову чудотворну икону. Пет векова касније, 1217. године, у овај манастир стиже Свети Сава као монах и ходочасник из Хиландара. Док се поклањао гробу Светог Саве Освештаног, игумански штап је пао са свог места, што је био знак да је дошaо тренутак за испуњење пророчанства које је изрекао управо Свети Сава Освештани: да ће једног дана у манастир доћи царски син његовог имена, и да је њему потребно предати игумански штап, као и иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Са овим благословом, Свети Сава се вратио на Свету Гору. Игумански штап је оставио у келији Преображења у Кареји, која се и данас зове „Патерица”. Икону Богородице Млекопитатељнице оставио је у својој Посници, такође у Кареји. Ова светиња се данас налази на посебном месту – са десне стране царских двери, што је јединствен случај у православном свету.

И свако ко је имао благослов да посети Хиландар, прво ће приметити те импозантне и масивне манастирске зидине, које свих ових векова утврђују манастир и чувају бројне реликвије унутар њега

Икону Богородице Тројеручице Свети Сава је донео у Хиландар, а њена даља историја подједнако је интересантна. У манастиру се чувала до 1347. године, када је Свету Гору посетио цар Душан. После боравка у Хиландару, приликом повратка у Србију, он је као благослов манастира са собом понео икону Тројеручицу која се потом чувала у манастиру Студеници. Почетком XV века, када су османски освајачи почели да пљачкају српске манастире, студенички монаси су, у жељи да је спасу, ову икону поставили на самар једног магарета, препуштајући је вољи саме Пресвете Богородице. Према предању, магаре се, чудом вођено, зауставило недалеко од манастира Хиландара. Тако је икона Тројеручице свечано, уз молитву и појање, други пут дошла у Хиландар. Монаси су је из великог поштовања поставили на почасно место у олтару цркве. Касније се, када братство није могло да се договори и избере новог игумана, икона Богородице Тројеручице чудом нашла на игуманском престолу. Од тада, па све до данас, икона Тројеручице стоји на игуманском трону, као игуманија манастира Хиландара. Икона је и изузетне уметничке вредности, покривена је златном ризом, а како је реч о литијској икони, она је иконописана са обе стране, те је на другој иконописан приказ Светог Николаја Мирликијског Чудотворца.

Занимљива је и легенда везана за икону Богородице Косинице, у манастирској традицији познате и као Еклесијархова икона (она која је уразумила црквењака). Предање каже да је један црквењак одржавао кандило пред овом иконом, које се често гасило због промаје. Једном приликом се непажљивом црквењаку отела нека непримерена реч, због чега је истог часа онемео. Тек после бројних молитава и метанија пред овом иконом вратила му се моћ говора. Од тада је постао изузетно ревносан у свом послушању, а икона је добила ово необично име.

ФОТО: Уступљена фотографија

У проскинитару, на стубу пред самом проскомидијом, стоји икона Богородице Попске. Реч је такође о двостраној, литијској икони на чијој се полеђини налази представа Ваведења Пресвете Богородице, иначе славе манастира Хиландара. Ова икона је, према предању, такође на чудесан начин опомињала оне који нису правилно обављали своја послушања. Тако је један јеромонах носећи икону у литији близу скита Светог Василија на источној обали, изненада био бачен у море, као да га је понела некаква невидљива сила. Монах је касније, током исповести, признао да је одржавао потајну комуникацију са кривовернима, што се сматрало великим грехом, због крсташких, каталонских и других непочинстава подузетих у име западног царства. Тако је ова чудотворна икона добила име „Попска“ и пред њом се чита отпуст након службе. На крају десне стране олтара налази се икона Богородице Акатистне. Око ње је илустрован цео акатист Пресветој Богородици, по чему је ова икона и добила име. Чудо које је везано за њу је следеће: непажњом тадашњег (изгледа поново немарног) црквењака запалио се олтар у којем се ова икона налазила. Иако је олтарски простор готово цео изгорео, ова икона је остала нетакнута. Ово није једина хиландарска икона која је своју чудотворност показала у време пожара, јер се данас у манастирској библиотеци чува икона Богородице Несагоревше. Наиме, почетком XVIII века у манастиру је избио пожар, све од пирга Светог Саве до пирга Светог Ђорђа, у којем ова икона није изгорела (пожари су, нажалост, не тако ретка појава на Светој Гори, и у Хиландару их је било неколико, укључујући и нама најпознатији пожар из 2004. године). Последње забележено чудо ове иконе десило се пре петнаестак година када је велики шумски пожар претио да угрози и манастир. Тада је игуман Методије са братством носећи икону изашао пред ватрену стихију и након молитве, после два месеца суше, пала је киша која је угасила ватру.

Чудотворна је и икона Богородице Дохијарске, коју је влашки војвода Јован Негоје Басараба IV поклонио Хиландару. И она је, боравећи у дохији (магази), пројавила чудо несагоревши у још једном од пожара, што је на њеној позадини, на сребрној плочици, све детаљно записано.

У Хиландару се чува и икона Богородице назване Стена Необорива, која се по предању везује за Цркву Светог Јована Претече у Самодрежи, месту у којем се српска војска причестила пред Косовски бој. Израз лица Пресвете Богородице је смирен, помало жалостан или одсутан, и, као такав, доводи се у везу са туговањем за палим српским земљама.

Једина мозаичка икона

Једина мозаичка икона која се налази у Хиландару, икона Богородице Одигитрије (Путеводитељке), је икона пред чијим ликом се преподобни Симеон Мироточиви преставио у Господу 13. фебруара 1199. године. Икона датира из друге половинe XII века, а све до 19. јула ће боравити у Београду, где је изложена у Галерији САНУ у оквиру изложбе „Свети Сава“. Поред ове, по својој лепоти и уметничкој вредности, истичу се иконе Богородице Одигитрије (Путеводитељке) и Христа Пантократора (Сведржитеља) с краја XIII века, које се убрајају у најлепше иконе читавог православља.

ФОТО: sr.wikipedia.org

Посебно место у историји Хиландара заузимају мошти светих. У манастиру се чувају честице моштију старозаветног пророка Исаије, Светог Артемија, Светог Прокопија, Светог Теодора Тирона, Светог Симеона Столпника, Свете Анастасије, мајке Светог Саве и многих других светих и преподобних угодника Божјих. Поред ових реликвија, чува се у Хиландару и Часни Крст, сачињен од дрвета крста на ком је распет Господ Исус Христос. Друга велика светиња у храму Саборне хиландарске цркве јесте место где се првобитно налазио гроб Светог Симеона Мироточивог. Данас се на том месту налази њему посвећен масивни сребрни кивот са златним нерукотвореним образом Господњим. Кивот је на ово место постављен 1973. године и дело је уметника и свештеника Војислава Билбије.

Икону Богородице Тројеручице Свети Сава је донео у Хиландар, а њена даља историја подједнако је интересантна. У манастиру се чувала до 1347. године, када је Свету Гору посетио цар Душан

Као што је историјски познато, Свети Сава је мошти свога оца Светог Симеона пренео у Србију 1208. или 1209. године и над њима, по предању, измирио своју завађену браћу Стефана и Вукана, а оне и данас почивају у манастиру Студеници. Хиландарско братство је било неутешно када су мошти Светог Симеона кренуле пут Србије, те се једне ноћи Свети Симеон јавио у сну тадашњем игуману Методију (и првом хиландарском игуману) и рекао да не тугују, јер ће се над манастиром показати велики благослов. Тако се и догодило, па је из зида Саборне цркве, места где су биле раније похрањене мошти Светог Симеона, избила винова лоза, која рађа и данас. Са више од осам векова трајања, она се сматра најстаријом плодоносном лозом на свету, чије грожђе помаже бездетним паровима да остваре пород. Предање каже да ће над Хиландаром постојати благослов Светог Симеона све док и ова лоза буде рађала и давала плодове.

Културно благо непроцењивог значаја

А у Хиландару се, поред само неколико претходно побројаних, налази и више од две хиљаде других икона, од којих су неке мање, а неке веће уметничке вредности, али од непроценљивог значаја за хиландарско братство које пред њима, већ више од осам векова, узноси молитве за све нас. Међу њима вреди истаћи изузетни диптих са 24 минијатурне иконе на којима су приказане сцене из живота Господа нашег Исуса Христа. Диптих је израђен у Венецији, по поруџбини краља Милутина. Иконице су насликане на пергаменту, свака је прекривена кристалном плочицом, а украшена златним рамом који је посут драгим камењем.

Поред икона, у Хиландару се чува и више од хиљаду старих рукописних књига као и бројни различити списи. Међу њима се издвајају Карејски типик, најстрожи монашки устав у православљу који прописује начин живота у Посници Светог Саве у Кареји, затим Хиландарски типик, по коме се и данас живи у манастиру, као и Хиландарски медицински кодекс, који обухвата медицинска и фармаколошка знања стечена између XV и XVII века. Ту је и велика збирка средњовековних докумената писаних на папиру или пергаменту, укључујући и повеље бројних српских владара. До 1896. године у Хиландару се чувало и Мирослављево јеванђеље.

У ризници се налази и велика колекција различитих тканина, међу којима је и завеса за царске двери коју је сашила монахиња Јефимија (у свету Јелена Мрњавчевић, жена деспота Угљеше), плаштаница скопског митроплита Јована из XIV века (једна је од најстаријих и најлепших сачуваних српских плаштаница), као и две ратне заставе цара Душана. Реч је, дакле, о заиста изузетном богатству, које поред молитвеног поштовања, захтева стручну заштиту а неретко и рестаурацију, како би непромењено остало да постоји у свим вековима који су пред манастиром Хиландаром.

У манастиру се чувају честице моштију старозаветног пророка Исаије, Светог Артемија, Светог Прокопија, Светог Теодора Тирона, Светог Симеона Столпника, Свете Анастасије, мајке Светог Саве и многих других

Вођен чињеницом да се већ петнаест година са радошћу враћам Хиландару, те размишљајући о ономе шта би манастиру могло да буде од користи, дошло се до идеје да Институт за нуклеарне науке „Винча“, кроз своје специфичне стручне активности, допринесе очувању хиландарског блага. И пре ове идеје, Институт „Винча“ је крајем 2024. године потписао Уговор о сарадњи са Српском православном црквом. Након тога, представници Института су, сазнавши за специфичне околности које се односе на културно богатство које Хиландар има, изразили жељу да своје знање учине доступним манастиру. Зато је у октобру 2025. године, са игуманом архимандритом Методијем, потписан Споразум о научно-стручној сарадњи.

ФОТО: Уступљена фотографија

Сарадња која из овог споразума произилази пре свега је усмерена на област проучавања културног наслеђа. То подразумева анализе материјала од којих су израђени предмети, процену њиховог тренутног статуса и степена оштећења, као и поступака који ће омогућити адекватну рестаурацију, конзервацију и стерилизацију. Од посебног значаја за манастир Хиландар јесте чињеница да Институт „Винча“ нуди јединствен приступ предметима заснован на употреби преносних, неинвазивних и недеструктивних аналитичких техника. Оне омогућавају испитивање предмета на локацији на којој се налазе, при чему се не нарушава њихова целовитост кроз транспорт или узорковање.

Технологија откива вековне тајне

Сарадници Лабораторије за хемијску динамику и перманентно образовање Института „Винча“ активно се баве анализама различитих предмета културног наслеђа већ више од две деценије. У сарадњи са водећим националним институцијама културе, као што су Народни музеј Србије, Музеј савремене уметности у Београду, Галерија Матице српске и Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду, Кућа Легата (Легат Петра Лубарде) у Београду, Галерија Лазара Возаревића у Сремској Митровици, Археолошки парк Виминацијум у Костолцу, реализоване су бројне анализе уметничких дела. Ови подухвати омогућили су прецизно идентификовање материјала које су аутори користили, дефинисање сликарских техника и карактеристика сваког од њих, као и праћење историјских токова развоја уметности.

Посебан сегмент деловања Лабораторије чини проучавање сакралних предмета, од којих су најбројније иконе, кроз анализе бојених слојева, са циљем да се тачно одреде пигменти и везива коришћени током иконописања. Оваква испитивања су спроведена у просторијама Народног музеја, конкретно на иконама које се приписују Лонгину и Галерије Матице српске, у овом случају на иконама Теодора Крачуна и Арсе Теодоровића. Сем музеја, испитивање је спроведено и у храмовима, попут цркве манастира Крушедол на Фрушкој Гори и Николајевске цркве у Земуну, али и у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Циљ оваквих истраживања је проучавање развоја сликарских техника иконописаца, што показује пример иконостаса манастира Крушедол, који је израђиван у периоду од неколико векова и рад је различитих иконописаца који су користили другачије технике и материјале. Такође, циљ је и пружање помоћи у поступку комплетне рестаурације, што је био случај са иконостасом у Николајевској цркви у Земуну. Стечена нова знања о коришћеним материјалима, као што су пигменти, везива и лакови, омогућила су адекватне поступке рестаурације и унапредиле су проучавање развоја иконописарства на овом подручју. Информације везане за начин израде зографских икона такође су значајне пошто омогућавају проучавање развоја и карактеристика тог специфичног сликарског правца.

Данас се у манастирској библиотеци чува икона Богородице Несагоревше. Наиме, почетком XVIII века у манастиру је избио пожар, све од пирга Светог Саве до пирга Светог Ђорђа, у којем ова икона није изгорела

Један од циљева сарадње и помоћи које Институт „Винча“ може да пружи Хиландару јесте и могућност стерилизације сакралних предмета, попут књига, сасуда и осталих богослужбених предмета. Овакве активности, чији је циљ очување предмета културног наслеђа, одвијају се у оквиру Лабораторије за радијациону хемију и физику Института „Винча“ применом поступка зрачења, будући да ову методу одликују бројне предности у односу на остале доступне технике. Разни списи, књиге, уметничка дела, предмети од текстила и коже, археолошки артефакти и друга добра, будући да су израђени од органских материјала, подложни су пропадању пошто су изложени биолошким факторима, као што су плесни, инсекти и микроорганизми, који могу озбиљно да угрозе њихову структуру, визуелни изглед и трајност. Стерилизација зрачењем представља савремени начин ефикасне и безбедне заштите која је високо поуздана и потврђена кроз дугогодишњу примену широм света. Сарадња између Института „Винча“ и Хиландара је планирана и одвијаће се по динамици коју одреди манастир.

ФОТО: Уступљена фотографија

Последњих година велики број посетилаца долази у манастир Хиландар да пронађе утеху, да се помоли или да пружи манастиру нешто од чега би братство могло да има користи. Међутим, важно је подсетити да је Хиландар манастир где се монаси, српском речју названи иноци (што на савременом језику значи „онај који је другачији“) осамљују како би се, кроз монашки позив и призив, приближили Господу Исусу Христу и Светој Тројици. И зато, иако изузетно важно, културно благо није најважније – већ су то молитва, покајање, и љубав, вера и нада у спасење и живот вечни.