После Октобарске револуције, десетине хиљада руских избеглица пронашле су уточиште у Краљевини Југославији, а Београд је постао један од најзначајнијих центара руске емиграције у Европи
У шетњи Београдом може се запазити да многе улице носе називе добијене у част странаца који су на различите начине, током историје, били заслужни за просперитет Србије и њеног главног града. Оваква пракса је уобичајена у свим деловима света и не би требало да има нарочити значај, да око пажљивијег посматрача не уочи бројност табли на којима су уписана руска имена. Шаролика плејада најразноврснијих историјских личности конципирана је тако да се њоме потврђује континуитет српско-руских културних веза, интензивних чак и у време захлађења или обуставе званичних дипломатских односа. Тако су у мапу данашњег Београда уписана имена књижевника Александра Пушкина, Лава Толстоја, Фјодора Достојевског и Владимира Мајаковског, али и совјетских војсковођа – генерала Владимира Ивановича Жданова, маршала Фјодора Ивановича Толбухина и маршала Сергеја Семјоновича Бирјузова. Раме уз раме поред истакнутих црвеноармејаца, учесника у ослобођењу Југославије у Другом светском рату, простире се улица Цара Николаја Другог, именована у част последњег монарха на руском престолу. Поред ње, ту су и улице које носе имена његових савременика, руских „белоемиграната” доспелих у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца након Октобарске револуције 1917. године.
Становници Звездаре могу се похвалити улицом названом по балерини Нини Кирсановој, док је на Врачару бивша Авалска улица добила нови назив по чувеном руском архитекти Николају Краснову. И док имена великана класичне руске књижевности и совјетских ослободилаца Београда у нашој перцепцији потпуно заслужено уживају место у културном миљеу српске престонице, не можемо а да се не запитамо ко су били ти руски емигранти, толико заслужни да се чак и у данашње време улице именују у њихову част.
Међу државама које су понудиле да приме известан број унесрећених била је и новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а њен главни град постао је један од значајнијих културних центара руске емиграције у међуратној Европи
Шта заправо знамо о „српским Русима” који су готово преко ноћи постали апатриди, остајући без домовине, без својих ближњих и без живота какав су познавали пре краха велике Руске империје?
Егзодус руског становништва и потрага за „новом отаџбином“
Почетак ове приче везан је за последице две револуцијe које су погодиле Русију 1917. године. Прва од њих, позната као Фебруарска револуција, одиграла се у периоду између 23. и 27. фебруара по јулијанском календару, који је у то време био актуелан. После абдикције цара Николаја и одрицања од престола његовог брата Михаила Александровича Романова, ова револуција је резултирала проглашењем Руске републике.
Неколико месеци касније, бољшевици успевају да спроведу Октобарску револуцију и формирају своју владу, што је довело до разбуктавања Руског грађанског рата, успостављања једнопартијског система, формирања Совјетског Савеза, али и масовног егзила руског становништва. Сматра се да су ове миграције трајале од 1917. до 1923. године, обухвативши близу три милиона људи који су се, по одласку из домовине, населили на готово свим континентима широм света.
Оваква појава, без преседана у дотадашњој историји, захтевала је брзу интервенцију међународних хуманитарних организација како би се за руске избеглице нашло прибежиште. Међу државама које су понудиле да приме известан број унесрећених била је и новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а њен главни град постао је један од значајнијих културних центара руске емиграције у међуратној Европи. Само у периоду између два светска рата на овим просторима је живело између 40.000 и 70.000 руских избеглица, а према наводима оновремене штампе, београдску популацију тридесетих година прошлог века чинило је чак девет и по хиљада Руса.
Белоемигранти у Краљевини СХС / Југославији
Краљ Александар I Карађорђевић, изразито наклоњен Русији, до краја свог живота остао је највећи покровитељ руске емиграције и охрабривао је спровођење бројних акција како би јој обезбедио пристојне услове за живот.
Југословенски монарх спадао је међу ретке државнике који су се сагласили да прихвате делове руске армије, чије је руководство покушавало да организује отпор бољшевицима и поврати стари политички поредак. У првим годинама руског егзила у Краљевини је живело неколико хиљада белогардејаца, укључујући војнике и више официре, а у Сремским Карловцима налазио се штаб главнокомандујућег руских оружаних снага, „црног барона“, генерала Петра Николајевича Врангела.
Већ почетком двадесетих година формирана је Државна комисија за руске избеглице, а потом и Руски културни одбор, који су се старали о материјалним и духовним потребама руског становништва. На њиховом челу налазио се српски академик Александар Белић, чијом је иницијативом 1933. године подигнут Руски дом императора Николаја II Романова, као важан културни центар руске дијаспоре. О државном трошку финансирани су руске школе, културни садржаји, као и различите професионалне и струковне иницијативе.
ФОТО: en.wikipedia.orgПрема пројекту руског архитекте Валерија Сташевског, у Београду је средином двадесетих година сазидана руска црква Свете Тројице, чиме је овај храм постао центар духовног живота руске колоније. Ова црква и данас краси Ташмајдански парк, а у њеном дворишту налази се гроб генерала Врангела. Према речима тадашњег већника Душана Николајевића, овај објекат, иако само привремено подигнут на месту некадашњег Старог београдског гробља, требало је сачувати од рушења јер је својим постојањем представљао симбол свих болова и свих надања руске белоемиграције.
Руски емигранти у српској култури
Један од уступака учињен као државна подршка руским избеглицама огледао се у томе да критеријуми који су важили за пријем у радни однос у јавном сектору буду готово идентични за руске избеглице као и за локално становништво. Таква одлука допринела је томе да бројне руске архитекте и инжењери ступе у службу Министарства грађевина, уметници у Народно позориште, професори на државне универзитете, а педагози и наставни кадар у школске установе. Тиме је руска емиграција постала неодвојив део културног живота међуратног Београда.
Међу високообразованим лицима, која су бројала око 13% укупног избегличког становништва у Краљевини, било је инжењера разних профила, лекара, авијатичара, интелектуалаца и уметника, што је навело савремене историчаре да овој скупини доделе епитет „прогнане елите“. Са доласком руске емиграције на наше просторе, Београдски универзитет постао је богатији за целу плејаду некадашњих професора Петербуршког, Московског, Кијевског, Харковског и других руских универзитета.
На Правном факултету у Београду предавали су Евгеније Спекторски, Фјодор Тарановски и Александар Соловјев, а у одељењу у Суботици истакнути доктор права Михаил Чубински. На Техничком факултету истицали су се руски професори као предавачи, иницијатори нових садржаја и творци првих уџбеника. Проф. др Александар Косицки написао је уџбеник из производног машинства, два уџбеника под називом Техничка термодинамика, настала 1925. и 1934. године, потичу из пера Александра Брандта и Георгија Пио-Уљског, а проф. Алексеј Лебедев организовао је Кабинет за фабричка постројења, грађевинске машине и енциклопедију машинства.
На Медицинском факултету као шеф катедре интерне медицине радио је проф. др Александар Игњатовски. Према написима ондашње периодике, истакнути лекар био је члан стручног конзилијума који је средином 1937. године лечио Њ. св. патријарха Српске православне цркве господина Варнаву. На Филозофском факултету радило је више руских професора, међу њима и филолог Александар Погодин, као и предавач примењене математике Вјачеслав Жардецки.
Српска краљевска академија, претходница данашње Српске академије наука и уметности, примила је у редовно и дописно чланство неколицину најистакнутијих руских научника. На списку академика било је чак једанаест руских белоемиграната, између осталих филолог, слависта и палеограф Степан Куљбакин, математичари Антон Билимович и Никола Салтиков, геолог и палеонтолог Владимир Ласкарев и др. После Другог светског рата међу покретачима иницијативе за формирање научних института Српске академије наука и уметности истакли су се др Антон Билимович као један од оснивача Математичког института и оснивач Византолошког института др Георгије Острогорски.
У првим годинама руског егзила у Краљевини је живело неколико хиљада белогардејаца, укључујући војнике и више официре, а у Сремским Карловцима налазио се штаб главнокомандујућег руских оружаних снага, „црног барона“, генерала Петра Николајевича Врангела
У Народном позоришту радио је редитељ Јуриј Ракитин, заслужан за приказивање бројних драмских комада и неколико оперских представа, а сценограф Владимир Жедрински својим инсценацијама допринео је естетици и визуелном доживљају комада постављених на сцену између два светска рата. Међу првацима београдске Опере истицали су се Ксенија Роговскаја, супруга српског композитора Стевана Христића, Софија Драусаљ, баритон Павле (Павел) Холодков, као и брачни пар Михаил Каракаш и Лиза Попова.
Упоредо са академским и уметничким круговима, руска емиграција оставила је лични печат и у области популарне културе. Међу доајенима српског стрипа окупљеним око школе познате као „Београдски круг“ и активне тридесетих година 20. века били су илустратори руског порекла: Ђорђе (Јуриј) Лобачев, често потписиван као Ђока Стрип, Иван Шеншин, Никола Навојев, Алексије Ранхнер, Сергеј Соловјев и Константин Кузњецов.
ФОТО: Приватна архива ауторкеПоред радова заснованих на мотивима европске и светске књижевности, сарађујући са најтиражнијим београдским листовима тог времена, ови цртачи су посредством новог медија популарисали домаће уметничко и народно стваралаштво. Ранхнеровом опусу припада стрип „Хајдуци“, израђен 1938. године према истоименој комедији Бранислава Нушића. Из стваралаштва Николе Навојева издвајају се „Хајдуков син“, нацртан према сценарију Бранка Видића, као и илустрације Мажуранићевог дела „Смрт Смаил-аге Ченгића“.
Иван Шеншин, познат по илустрацијама дела Јарослава Хашека „Храбри војник Швејк“, стрипа који је у неколико епизода излазио током 1940. године, радо се обраћао и домаћем стваралаштву. Илустровао је народну приповетку „Свету се не може угодити“, израдио стрип „Први пут с оцем на јутрење“ инспирисан приповетком Лазе Лазаревића и у цртеже преточио упечатљиве догађаје из живота српског епског јунака Краљевића Марка.
Лобачев, као најплодотворнији аутор на овом пољу у међуратном периоду, израдио је стрип „Хајдук Станко“ по истоименом делу Јанка Веселиновића, илустровао народну епску песму „Женидба Душанова“, народне бајке Баш-Челик, „Чардак ни на небу ни на земљи“ и „Биберче“.
Боемски Београд имао је своје руске звезде од којих је, током пола века дуге музичке каријере, најсјајније сијала „краљица руске романсе“ Олга Јанчевецка, често наступајући у сарадњи са пијанистом Јуријем Азбукином. Нотне материјале и партитуре руских романси и популарних шлагера објављивао је Сергије Страхов у својој едицији „Музичке новости“, а међу дивама југословенског филма својом изражајном глумом и манирима истицала се глумица Татјана Лукјанова.
Руски кореографи постављали прве југословенске балете
У историји београдског Народног позоришта, основаног давне 1868. године на иницијативу кнеза Михаила Обреновића, значајно место припада оснивању Балета. Балет као уметничка дисциплина је на наше просторе стигао посредством руске емиграције, када се међу избегличким масама у Београд доселило неколико професионалних балетских играча, кореографа и сценских радника. Како им је одмах по пријему омогућено запослење у градском позоришту, ови руски уметници постали су актери културног трансфера, а класичан балет прокрчио себи пут до позоришне сцене, освајајући срца бројне београдске публике.
Упоредо са академским и уметничким круговима, руска емиграција оставила је лични печат и у области популарне културе
Скромни почетак и прве балетске тачке постављене у оквиру редовног оперског репертоара крајем позоришне сезоне 1919/1920 везане су за име руске балерине Марије Бологовске. Њени наступи, као и долазак нових професионалних играча руског порекла, дали су почетни импулс да се већ у наредној сезони при Опери формира шесточлани играчки ансамбл. Први балетски ансамбл Народног позоришта формиран је 1920. године, а неколико година касније, када су се стекли повољни услови, ансамбл је добио самосталност и свог првог директора, играча руско-пољског порекла, Александра Фортуната.
До почетка Другог светског рата београдски Балет је прошао најинтензивнију фазу развоја и био суштински везан за руске уметнике. Балети приказани на београдској сцени током прве две деценије постојања ансамбла изведени су захваљујући Клавдији Исаченко, Јелени Пољаковој, Александру Фортунату, Маргарити Фроман, Нини Кирсановој и Анатолију Жуковском. Са изузетком неколико личности које су се кратко задржале у Београду, готово сви прваци балета, шефови и кореографи запослени у Народном позоришту између два светска рата припадали су генерацији руских емиграната. Тадашњи репертоар обухватао је балете: „Копелију“ Л. Делиба, „Лабудово језеро“ и „Очарану лепотицу“ П. И. Чајковског, али и прва остварења из националног репертоара. У покушају да освоје нову сценску форму и истовремено вођени националним заносом, водећи домаћи композитори тежили су да се опробају у овом жанру компонујући балетску музику инспирисану народним мелодијама и фолклором. Задатак кореографа био је да се упозна са локалним играчким техникама и да их у прилагођеној форми преточи у балетску кореографију. Са оваквим задатком сусрели су се сви руски кореографи, а резултати више или мање успешне стилизације и балетизације народних игара и фолклора југословенских народа огледали су се у остварењима „Лицитарско срце“ и „Имбрек з носом“ К. Барановића, „Охридска легенда“ С. Христића, „Огањ у планини“ А. Пордеса и балету „У долини Мораве“ С. Настасијевића.
Сећање на руску емиграцију
Траг о присуству „белих“ Руса данас је врло жив и видљив у многим детаљима из свакодневног живота. Они су евидентни у називима улица, споменицима и меморијалним плочама, бројним изложбама организованим поводом стогодишњице досељавања руских избеглица, али и кроз мноштво монументалних грађевина које поносито стоје на београдским улицама и пркосе зубу времена. Сетимо се само да су зграде Владе Републике Србије и Министарства спољних послова, некадашње палате Министарства финансија и Министарства шума и рудника Краљевине Југославије, уз објекат Државног архива Србије, израђене по пројекту руског архитекте Николаја Краснова. Пројекат Студентског дома краља Александра I Карађорђевића израдио је Георгије (Ђорђе) Ковалевски, док је зграду бившег Војногеографског института, данашњег Војног музеја на Калемегдану, пројектовао Николај Васиљевич Васиљев. Палата Главне поште, уз многе сакралне објекте подигнуте широм Србије, припада опусу архитекте Василија Андросова, а зграду Руског дома, израђену у руском ампир стилу, пројектовао је Василије Баумгартен. Поред тога, као сведоци минулих времена стоје велики амфитеатар Филозофског факултета у Београду, који носи име византолога Георгија Острогорског, као и једна од најстаријих београдских школа стрипа, названа у част илустратора Ђорђа Лобачева. Последњих неколико деценија домаћу читалачку публику обрадовало је објављивање дневничких белешки и мемоара бившег царског дипломате Василија Штрандмана, позоришног редитеља Јурија Ракитина, записа палеографа, византолога и слависте Владимира Мошина, биографије певачице Олге Јанчевецке и аутобиографских белешки Ђорђа Лобачева, док је на руском језику недавно објављена књига успомена истакнутог правника и универзитетског професора Евгенија Спекторског, која по обиму и садржају више подсећа на роман него на живот једног обичног човека.
