Емилијан Јосимовић, архитекта и универзитетски професор математике

По образовању био је инжењер, док су му највећи доприноси остали у професури математике и урбанизму. Такви примери нису били реткост у његово време

Емилијан Јосимовић један је од најсвестранијих умова у српској културној и научној историји 19. века. Његов допринос обухвата три кључне области: наставу више математике на Великој школи (каснијем Универзитету у Београду), писање математичких уџбеника који су по први пут на српском језику достигли високе европске стандарде и активно учешће у урбанистичком планирању и регулацији Београда. Посебно је значајно што су његове књиге из више математике биле прве таквог нивоа штампане на српском језику, у време када математичка литература код нас заправо није ни постојала. До појаве Јосимовићевих дела, најважније публикације у тој области биле су елементарне књиге: Аритметика Василија Дамјановића (1767, Венеција), Численица Јована Дошеновића (1809, Будимпешта) и неколико књига Атанасија Николића.

Занимљиво је да је Јосимовић по образовању био инжењер, док су му највећи доприноси остали у професури математике и урбанизму. Такви примери нису били реткост у његово време а ни пре. На пример, Готфрид Лајбниц (Gottfried Wilhelm Leibniz) био је доктор права и рударски инжењер, изумитељ машина на ветар, али је светску славу стекао у математици и филозофији. Милутин Миланковић био је успешан грађевински инжењер, а највећи допринос дао је у астрономији и климатологији. Михаило Петровић Алас био је оснивач српске математичке школе и математичар светског угледа, али је такође био ихтиолог, аласки мајстор, путописац и светски путник.

Породица Јосимовић потиче из источне Србије, изгледа из околине Мајданпека. Крајем 18. века прешла је у Аустрију, тачније у јужни Банат, који се данас налази у Румунији. Емилијан Јосимовић рођен је у Старој Молдави око 1820–1823. године; тачан датум рођења варира у изворима. Преминуо је 1897. године. Потиче из породице која је дала више значајних личности. Основно и средње образовање стекао је у Карансебешу и Лугошу, а затим је студије наставио и завршио на Политехници у Бечу 1845. године. Његово школовање на овој високој школи финансирали су старији брат и познати српски добротвор капетан Миша Анастасијевић. Јосимовићи су се око 1845. године вратили из Баната у Србију и населили се у Поречу, у близини Доњег Милановца.

Нажалост, њихова кућа страдала је у великој поплави 1942. године, па су сви документи који су се налазили у њој пропали. То је вероватно главни разлог што до данас није пронађена ниједна Јосимовићева слика или фотографија. Истина, јавним простором кружи једна фотографија која наводно представља Јосимовића, али је то заправо слика Симе Марковића, доктора математике и српског политичара из прве половине 20. века.

Његово најважније дело јесу Начела више математике у три тома, у укупном обиму од 750 страница. Део ових књига, углавном објављених до 1860. године, штампан је на старосрпском, а после те године штампане су по Вуковом правопису

Лицеј Кнежевине Србије основан је 1838. године у Крагујевцу. Када је Београд 1841. године постао престоница Кнежевине, и Лицеј је пресељен у Београд. Први професор математике на Лицеју био је Атанасије Николић (1803–1882), инжењер по образовању, који је значајно унапредио рад ове установе и написао прве уџбенике из више математике. По одласку Николића са Лицеја, наставу математике и грађанске архитектуре преузео је инж. Симеон Прица (1816–1845), који је предавао само четири године, јер је преминуо веома млад, у 29. години живота.

ЗАЧЕТНИК РАЗВОЈА НАУКА У СРБИЈИ

Упражњена Катедра математике попуњена је исте, 1845. године, избором Емилијана Јосимовића за професора математике и механике. Од тада је, као стални или хонорарни професор, предавао на Лицеју, а касније и на Великој школи, која је настала из Лицеја 1863. године. Заправо, професуру је све до пензионисања делио између Лицеја, односно Велике школе, и Артиљеријске школе. Предавао је математику, механику, нацртну геометрију, практичну геометрију и грађанску архитектуру.

Сматра се да је долазак Јосимовића на Лицеј, а касније и на Велику школу, један од најзначајнијих догађаја за образовање будућих техничких кадрова Кнежевине Србије. Широког образовања, био је зачетник развоја многих наука у Србији, од више математике и нацртне геометрије до архитектуре и урбанизма. Писац је првих уџбеника из ових дисциплина, написаних по стандардима европских центара, од којих су неки били у употреби током читавог 19. века.

Ректор Лицеја био је школске 1849/1850. године, а Велике школе 1874/1875. и 1876/1877. године. Био је члан Друштва српске словесности, Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије. Био је и један од оснивача Српског певачког друштва 1853. године. Осим рада у настави, значајни су и његови радови из области архитектуре, урбанизма и геодезије, који се сматрају прекретницом у развоју ових техничких дисциплина у Србији.

За потребе наставе математике на Лицеју и Великој школи Јосимовић је написао неколико књига, чиме је поставио темеље систематске наставе дисциплина које је предавао. Његове књиге – Тригонометрија (1854), Практична геометрија (1862), Рачун с деловима (1864) и Физика за женскиње (1866) – биле су прве српске књиге таквог обима и нивоа. Ипак, његово најважније дело јесу Начела више математике у три тома, у укупном обиму од 750 страница. Део ових књига, углавном објављених до 1860. године, штампан је на старосрпском, а после те године штампане су по Вуковом правопису. Иначе, то време било је прелазни период са старосрпског на Вуково писмо. Посебно је занимљиво што се те књиге појављују у периоду када је српска високошколска литература била изузетно ретка.

Ево неколико карактеристика ових књига. Биле су прилагођене студентима, односно читалачкој публици којој су биле намењене. На пример, доста обимна Физика за женскиње била је намењена ученицама женских школа, а занимљивост је да у њој нема ниједне математичке формуле, али зато обилује добрим објашњењима, финим вињетама и заиста лепим цртежима. Начела више математике садрже све што је било потребно из математике, па и доста више, једном општем инжењеру тог доба, не само у Србији него било где у Европи. Посебна занимљивост јесте то што Јосимовић веома амбициозно прати најсавременију литературу оног времена и укључује или коментарише математичке резултате који су се појавили у водећим европским часописима (на пример, у Крелеовом журналу, J. für reine und angewandte Math.), тек коју годину пре настанка његове књиге. А колико далеко сежу његове књиге, говори и то што, поред одличног увода у диференцијални и интегрални рачун, доносе и елементе варијационог рачуна. У књизи из тригонометрије излаже такође основе сферне тригонометрије, која је неопходна у геодезији, коју је такође предавао.

ФОТО: Ванилица

ВАЖАН ДЕО КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

Сва његова дела дигитализована су и постављена у Виртуелну библиотеку Математичког факултета у Београду на адреси elibrary.matf.bg.ac.rs. Приступ библиотеци је слободан и прегледањем ових копија читалац се може уверити у домете његових високошколских уџбеника и разумети зашто његове књиге и урбанистички планови данас представљају важан део српске научне и културне баштине. Поред тога, његове књиге штампане на старосрпском једино су место у српској литератури где се појављују напредни математички садржаји у сваком смислу, и типографском и семантичком.

Јосимовић је дао кључан допринос урбанистичком развоју Београда. Био је члан комисије која је 1867. године израдила први регулациони план Београда, а његово најважније дело је Објашнење предлога за регулисање вароши Београда што лежи у Шанцу. Овај план представљао је основу за касније уређење града и изградњу модерних саобраћајница. Његов рад у урбанизму био је природан наставак инжењерског образовања и значајно је допринео преласку Београда из оријенталног у европски тип града.

Књига Емилијана Јосимовића Објашнење предлога за регулисање оног дела вароши Београда што лежи у Шанцу, која је публикована 1867. године у Београду, даје први систематски урбанистички регулациони план Београда и представља кључно дело српске урбанистичке историје. У том погледу Јосимовић се сматра оцем модерне регулације Београда. Већ на почетку аутор каже да је књигу објавио о свом трошку, јер није сакупио довољан број претплатника. Истовремено изражава разочарање због слабог интересовања Београђана за сопствену регулацију града, што је занимљив историјски податак о (не)ангажовању грађанства у јавним питањима у том периоду. Ево како Јосимовић о томе пише:

„А што Београђани, којих се регулација ове вароши до у најситније личне интересе највећма тиче, притом показаше тако слабо учешће, и што се, на жалост, и с других страна опажа непојмљиво велика равнодушност, да не кажем немарност, и готово никаква готовост на мале жртве у тако важном и плодоносном општем питању – то нека свако отуд на се узме и за то одговора, колико коме пада у део – ја учинио сам што дојако могох и учинићу и даље колико још могу, ако се моја помоћ буде узтражила.“

Београд у Шанцу представља историјски простор који данас чини најужи центар града. У 19. веку то је био урбанизовани део вароши, опасан одбрамбеним шанцем са палисадама, који су устаници подигли током опсаде 1806. године. Према прецизном Јосимовићевом обележавању, границе Београда у Шанцу, који је био предмет његове регулације, биле су следеће. Горњу границу чинио је Калемегдан (Београдска тврђава), где се град спајао са унутрашњим шанчевима. Савска страна простирала се до Савске падине (данашњих улица Косанчићев венац и Карађорђева). Дунавска страна обухватала је Дорћол, тадашњу „немачку варош“, која се простирала до данашње Дунавске улице, док су се јужна и источна граница пружале линијом данашњег Обилићевог венца, Трга републике и даље према Теразијама, где се налазила некадашња Стамбол-капија.

Основно и средње образовање стекао је у Карансебешу и Лугошу, а затим је студије наставио и завршио на Политехници у Бечу 1845. године

У првом одељку књиге аутор даје читаоцу кључну поруку: Београд у Шанцу је 1867. био неплански, хигијенски и инфраструктурно заостао град, чиме оправдава свој регулациони предлог. Ову процену поткрепљује наводећи главне недостатке у инфраструктури града: велике градске целине су неједнако изграђене, саобраћај у граду је отежан јер су улице уске и кривудаве, а „има и 40 ћорсокака“. Даље наводи да град има само једну пијацу, што је недовољно за ову варош, само једну цркву, а спомиње и да има мало зелених површина „јер су турске баште нестале након њиховог одласка“. Указује на недостатак воде, осветљења, канализације и калдрме, и то приписује општој запуштености инфраструктуре. Ипак, треба имати у виду историјске околности у време припреме и публиковања ове књиге. Кнез Михаило Обреновић и српска власт преузели су кључеве града од Турака 1867. године, Београд је имао око 20.000 становника, а само градско језгро тек 16.000 становника. Према првом модерном попису становништва из октобра 1866. године, Кнежевина Србија имала је укупно 1.215.576 становника, од тога је у градовима било свега око 6% становништва. Београд је био највећи град, док је вароши са преко 3.000 становника било десетак. Ниш је био изван граница Кнежевине све до 1878. године. Док су велике европске метрополе Лондон, Беч и Париз у то време имале свега 3-4 пута мање становника него данас, Београд је по броју становника био око 100 пута мањи од данашњег града. За илустрацију, на месту данашњег трга Славија 1867. године налазила се велика бара окружена ливадама, где су становници тадашњег Београда одлазили у лов на дивље патке. Овај простор је све до краја 19. века био пуста периферија, све док шкотски предузетник Франсис Мекензи није купио земљиште и започео његово урбанизовање.

ИНФРАСТРУКТУРНИ РАЗВОЈ БЕОГРАДА

Без обзира на то што је по садашњим мерилима био омања варошица, Београд је имао централно место у Кнежевини Србији не само као државни и политички центар. Демографска разноликост и радикална урбана измена кључне су за разумевање начина на који је Београд преко ноћи престао да буде оријентална погранична варош и кренуо путем модерне европске престонице. Београд је у годинама око 1867. био права мултиетничка и мултиконфесионална средина, састављена од заједница које су често живеле у јасно подељеним квартовима (махалама).

Након стицања аутономије почетком 19. века, хришћанско становништво се масовно досељавало. Већ пре 1867. године Срби су постали већинско становништво у вароши изван тврђаве. То су били трговци, занатлије, чиновници и државни службеници. Број Турака се драстично смањивао од 1830-их. До 1862. године и сукоба код Чукур-чесме, муслиманско становништво је живело углавном у градском језгру око тврђаве. До коначне предаје кључева 1867. године, већина цивилног муслиманског становништва већ се иселила, остављајући углавном војне гарнизоне који су те године заувек напустили град.

Београд је имао веома снажну и економски утицајну јеврејску заједницу, подељену на Сефарде (староседеоце португалског и шпанског порекла) и Ашкеназе (који су долазили из средње Европе). Живели су углавном на Јалији (данашњи Дорћол). По повлачењу Турака, обе групе бележе велики прилив у град. Цинцари и Грци играли су пресудну улогу у трговини и банкарству старог Београда. Иако малобројни, поседовали су велики део капитала и држали кључне занатске и трговачке радње. Због близине Хабзбуршке монархије, у граду је такође живео значајан број Аустријанаца, Немаца, Мађара и Чеха – углавном инжењера, лекара, апотекара и занатлија који су доносили западне културне обрасце.

У Србији је у то време било тек 50.796 писмених људи, што је чинило 4,2% укупног становништва. Ипак, у Београду је било преко 13.000 писмених, што значи да је сваки други Београђанин био писмен, за разлику од Кнежевине, где је то био тек сваки 25. становник. У Београду је Лицеј 1863. прерастао у Велику школу, у којој су већ постојали факултети за природне, друштвене и техничке науке. Очигледно је постојала велика несразмера између инфраструктурне развијености града и живота који је у њему бујао невероватном брзином. Београду је требало ново градско рухо. Емилијан Јосимовић је ту чињеницу генијално препознао и у овој књижици поставио врло прецизне идеје и смернице за инфраструктурни развој града.

ФОТО: Pavle Cikovac

Према мишљењу урбаниста, архитеката, инжењера и других стручних људи, ова књига и пратећи урбанистички план Емилијана Јосимовића имали су судбоносан и темељан утицај на инфраструктурни развој Београда. Ово дело из 1867. године представља први званични регулациони план Београда и означило је прекретницу у којој је град почео да се трансформише из оријенталне турске касабе у модерну европску престоницу. Јосимовићев рад није остао само на папиру – његове поставке служиле су као главна смерница за инфраструктурне радове све до краја 30-их година.

Ево укратко како је ова књига конкретно променила Београд. Јосимовић је препознао Кнез Михаилову улицу као главну саобраћајну осу. Његовим планом укинут је кривудави турски сокак и просечена је права, широка трговачка улица какву данас познајемо. Споменимо да се на почетку ове улице налази споменик посвећен Емилијану Јосимовићу. Пре појаве овог предлога, простор испред Тврђаве био је празна војна ледина. Јосимовић је предложио да се тврђава Калемегдан и њена околина претворе у градски парк, чиме је Београд добио своју зелену оазу.

Јосимовић је укинуо криве, слепе и непрегледне оријенталне уличице. Увео је ортогонални систем (улице које се секу под правим углом), формирајући јасне стамбене блокове и правилне парцеле. Планом су унапред одређена тачна места за јавне зграде, тргове и паркове. Простор данашњег Студентског трга и Трга републике дефинисан је управо кроз смернице из ове студије. Предложио је да се на месту некадашњег одбрамбеног шанца (који је опасивао тадашњи град дуж данашњих улица Обилићевог венца, Топличиног и Косанчићевог венца све до Дунава) формира зелени појас који ће штитити историјску контуру града и унапредити квалитет ваздуха.

У том погледу, занимљиво је да Линијски парк који се данас гради у Београду директно и суштински прати кључне идеје које је Емилијан Јосимовић дефинисао у свом плану из 1867. године. Иако се овај пројекат данас реализује по фазама – уз завршену четврту функционалну целину на Дорћолу – његова филозофија спајања града са природним окружењем представља коначно испуњење Јосимовићеве урбанистичке визије старог Београда. Ово су три најважније тачке у којима се савремени Линијски парк поклапа са Јосимовићевим концептом.

Упражњена Катедра математике попуњена је исте, 1845. године, избором Емилијана Јосимовића за професора математике и механике

Јосимовић је у свом плану предложио да се одбрамбени шанац сруши и претвори у зелени прстен који окружује стари део вароши, штитећи га од ширења и стварајући „плућа града”. Савремени Линијски парк чини управо то на месту некадашње железничке пруге, уклањајући стару индустријску баријеру да би формирао зелени еколошки коридор око старог Дорћола.

Најважнија замисао Јосимовићевог плана била је повезивање дунавске и савске обале са урбаним језгром, што је у 19. веку било немогуће због присуства турске војске, а касније у 20. веку због индустријске пруге и магацина. Стварањем Линијског парка градско језгро коначно добија непрекидну пешачку и рекреативну везу од Бетон хале, испод Калемегдана, све до Палилуле.

Да је Јосимовићев приступ жив и данас, најбоље показују одлагања и измене у прве три фазе парка, који су били неопходни због опсежних заштитних археолошких ископавања подно Београдске тврђаве. Откривање локалитета попут затрпане Водене капије и приобалног бедема омогућава директно уклапање историјске баштине у модеран парковски амбијент, што је потпуно у духу Јосимовићевог поштовања Калемегдана као будућег историјског срца града.

Иако се у Јосимовићево време напредак мерио увођењем правих европских улица, његов хуманистички фокус на јавни простор, зеленило и хигијену града постао је темељ за начин на који Београд данас регенерише своје приобаље кроз Линијски парк.

Емилијан Јосимовић женио се два пута. Његова прва супруга Марија била је школована девојка и превела је са немачког на српски роман Робинсон Крусо, чиме је и она допринела српској књижевности. Са њом је имао троје деце. Најстарији син, Миливој Јосимовић, радио је на Техничком факултету Велике школе, где је предавао предмет Железнице и путеви. Био је и министар грађевина, као и директор Дирекције железница и Српског бродарског друштва. Од њега потичу потомци из фамилије Јосимовић. После Маријине смрти Емилијан се поново оженио. Друга његова жена звала се Живка.

ПРВИ СРПСКИ УРБАНИСТА

На крају споменимо да се о Емилијану Јосимовићу доста писало. Посебно су важни списи цењеног историчара урбанизма и архитектуре Бранка Максимовића током 60-их, којима је поново открио Емилијана Јосимовића широј јавности. Тачно на 100 година од појаве Објашнења предлога за регулисање, Максимовић је 1967. објавио књигу Емилијан Јосимовић – први српски урбанист у издању Института за архитектуру и урбанизам Србије. После тога једна улица је добила име по Јосимовићу, а на почетку Кнез Михаилове улице постоји спомен-обележје посвећено њему. Ђура Паунић, професор Новосадског универзитета, написао је исцрпан критички преглед математичких дела Емилијана Јосимовића. Његови текстови могу се наћи у споменицама Математичког факултета у Београду.