Када је Габријел Мије почетком XX века проучавао српске манастире и цркве, српска средњовековна архитектура за европску науку била је готово непознат простор. Век касније, његова студија поново отвара питање не само порекла и значаја српског градитељства, већ и начина на који су касније генерације тумачиле, а понекад и прекрајале, то наслеђе
Свако подсећање на књигу Габријела Мијеа L’ancien art serbe. Les églises (Paris, 1919), као прве научно утемељене и образложене студије о црквеној архитектури средњовековне Србије, налаже висок степен одговорности, или, како нас академски канони подсећају: „Писати о написаном, двојако је одговорно – јер своју мисао смемо оштетити, туђу никако“. Ово дело великог византолога истовремено је и посвета српском народу и његовом доприносу у општем развоју уметности грађења. Више од стотину година ова књига је чекала да буде доступна нашој средини у преводу на српски језик. Иницијатива за њено превођење потекла је од архитеката Хералдичког клуба у Београду, а финансијску подршку за њено објављивање пружило је Министарство културе Републике Србије.
Обнова интересовања за Мијеов рад у последњој деценији резултирала је запаженом изложбом у Галерији САНУ 2019. године, која је испраћена и пригодним публикацијама у којима су аутори прилога на изузетно сликовит начин осветлили не само Мијеов живот и научни профил, већ посебно културни амбијент, догађаје и личности тог времена у Србији које су му помагале, асистирале или комуницирале са њим. У свим студијама, прегледима или приказима средњовековне српске архитектуре у протеклом веку, ово је убедљиво најчешће цитирано дело, са наглашеном заслугом за периодизацију српске архитектуре описане у оквиру три школе: Рашке, Српско-византијске и Моравске.
У периоду између његове прве посете и обиласка Србије 1906. године, до објављивања студије 1919. године, Мије је обишао и српске крајеве који су тада били под отоманском влашћу и недоступни српским истраживачима, те је тако стекао свеобухватнији увид у градитељско наслеђе средњовековне Србије. Биле су му познате студије и радови како старијих истраживача – Феликса Каница, Михаила Валтровића, Петра Покришкина, Владимира Петковића, Никодима Кондакова, Ђорђа Балша и Драгомира Петронијевића, тако и млађих – Петра Поповића и Косте Јовановића.
У свим студијама, прегледима или приказима средњовековне српске архитектуре у протеклом веку, ово је убедљиво најчешће цитирано дело
Проблем класификације и периодизације старе српске архитектуре присутан је још од првих научно усмерених истраживања која крајем 19. века изводе, под покровитељством Српског ученог друштва, архитекте Михаило Валтровић и Драгутин Милутиновић. Резултати њиховог теренског и студијског рада сабрани су и објављени као целина тек 2007. године. Поред свих тешкоћа теренског рада и скромног финансирања, двојица истраживача су изненађујуће тачно антиципирали правце развоја старе архитектуре, и то: старохришћански период пре Немањића, доба Немањића и време кнеза Лазара. Током дугогодишњег рада они су активно писали, држали предавања и излагали теренске цртеже у форми тзв. „Излога Српског ученог друштва“, односно изложби снимака архитектуре, скулптуре и живописа. Резултати њихових испитивања старина снажно подстичу реакције и других интелектуалаца, који се убрзо оглашавају сопственим погледима на изучавање старе српске црквене архитектуре.
Професор Велике школе Светомир Николајевић износи 1880. године своје погледе о значају „систематичког испитивања и прецртавања споменика старе црквене архитектуре“. Његов син Божидар, који је имао улогу колеге и домаћина Габријелу Мијеу приликом првог доласка у Србију 1906. године, у својој докторској тези разматра питања српске црквене архитектуре, изражавајући истовремено и нека своја неслагања са претходним истраживачима. У расправу о архитектури уводи и разматрања о богослужбеној симболици и акцентује недостатак истраживања српског градитељства пре XII века, додајући да се ради о српским државама у Далмацији, јужно од реке Цетине до Драча, које су увек биле изложене јаким утицајима Италије, односно „њеним мисаоним и културним правцима“. Божидар дели српску црквену архитектуру на две групе: оне из доба Немањића и друге, од половине XIV века до пропасти српске државе (1459).
Мијеова књига, као уџбеник архитектонске анатомије, полисемиотска је анализа метаморфоза српске средњовековне уметности
Готово истовремено када и Валтровић, на истраживању старе архитектуре ради и архитекта и професор Велике школе Андра Стевановић. Поред педагошког и пројектантског рада, Стевановић своја размишљања о средњовековној црквеној архитектури започиње још током студија у Берлину 1883. године, а касније их развија током конзерваторских захвата у манастиру Манасији. Своја виђења развоја црквеног градитељства објављује 1903. године у познатој студији „О старој српској црквеној архитектури и њеном значају“. Он уочава три периода: први (од 9. до 12. века), од примања хришћанства код Срба до Стефана Немање; други („сјајни период“, од 1167. до 1371. године), који обухвата грађевине из доба Немањића до кнеза Лазара; и трећи, од кнеза Лазара до потпуне пропасти старе српске државе.
ФОТО: РЗЗСК/П. МарјановићТри године пре него што ће објавити студију о српској архитектури, 1916. године, излази Мијеова књига о грчкој школи у оквиру византијске архитектуре. Тражећи њено место између двеју традиција, „јелинистичке и оријенталне“, он грчку школу лоцира на правцу оријенталне традиције, која се највише рефлектује на просторима Крита, Далмације, Италије, Провансе и Шпаније. За другу, хеленистичку традицију, сматра да својим утицајем преко Солуна допире до наших крајева у северној Македонији (Охрид, Скопље), али истовремено претпоставља и могућност преплитања утицаја ових двеју традиција. При томе наводи бројне примере, међу којима је и 16 цркава које је видео путујући по некадашњим српским земљама, издвајајући споменике у Охриду, Хиландару, Нагоричину, Грачаници, на Трески (Св. Никола), у Марковом манастиру, Куршумлији, Леснову, Нерезима, Чучеру, Љуботену, Крушевцу, Руденици, Каленићу, Матеичу и Кучевишту.
Посебно фасцинира начин на који велики византолог објашњава континуитет промена у византијској и српској, односно балканској средњовековној уметности у оквиру често драматичних политичких, друштвених и културних струјања, повезујући резултате и закључке разних истраживача. Поред архитектуре, Мијеа нарочито инспирише српско сликарство између 12. и 15. века, које схвата као континуиран низ у рађању и развоју нове уметности – византијске ренесансе. У својој студији L’ancien art serbe. Les églises, Габријел Мије настоји да на самом почетку дочара цивилизацијску слику подручја Источног римског царства, са Византијом као „баштиником грчке мисли“ и регионима који је непосредно окружују, како би читаоцу што прецизније објаснио значај српске уметности.
Српске задужбине једноставно немају паралелу у културној и уметничкој историји
У трагању за путевима преношења узора архитектонских модела и облика, идентификовао је области Рашке, Византијске Србије и Мораве, те је по њима именовао три главне градитељске школе. Ембрион српског искуства у грађењу он налази пратећи струјања византијског утицаја преко Апулије на источну обалу Јадрана, лоцирајући га у јужној Далмацији. Наглашава азијско порекло појединих мотива у Италији и на Балкану, истичући различите посреднике: кападокијске монахе, Грузине са Свете Горе, грегоријанске Јермене (трговце са Црног мора), као и Светог Саву и његове следбенике-ходочаснике (братства из Јерусалима и са Синаја), који шире глагољске и ћириличке рукописе. На сличан начин уочава и утицај Ломбардије, те касније француске готике коју доносе цистерцити у јадранске крајеве, наглашавајући висок степен толеранције између православаца и католика у Далмацији. Пред Латинима се православна уметност повлачи баш као што се помера и средиште српске државе, чиме постају актуелни неки други уметнички центри у Цариграду, Солуну и западној Македонији. Тектонику историјских догађања Габријел Мије суштински повезује са уметничком и архитектонском генетиком, створивши тако много ширу и јаснију слику него што би је пружила проста градитељска типологија и пуко уочавање просторних особина архитектонских модела.
Период који следи, између два светска рата, обележиле су још четири научне мисије Габријела Мијеа организоване са циљем детаљнијег проучавања српске уметности и прикупљања прецизнијих података о архитектури и живопису. Ово су године у којима делују и архитекти, Мијеови српски слушаоци (студенти) и сарадници, међу којима су најпознатији Александар Дероко, Коста Ј. Јовановић, Милан Минић, Милан Злоковић, Иван Здравковић, Момчило Тапавица и Јован Раденковић, а ту су и двоје историчара уметности, Мирјана Ћоровић Љубинковић и Радивоје Љубинковић. Током поновних посета Србији, његов главни сарадник и пратилац је архитекта Ђурђе Бошковић. Мијеово поновно присуство имало је значајне рефлексије на даљи развој архитектонске историографије, па његови српски поштоваоци објављују и резултате својих истраживања у првој књизи новог корпуса „Византијске уметности Словена“, који Мије покреће и посвећује великом византологу Теодору Успенском. Мијеова намера је била да се проучава порекло споменика који су рано продрли у словенске земље и послужили као типолошки узорци за каснија дела византијског карактера. Он непрекидно поставља, поред проблема византијског утицаја, и питања: „Исток или Византија“ и „Запад или Византија“, отварајући тему која треба да обухвати и размотри целину једне уметничке области.
ФОТО: ИМСДанас је јасно да проучавање средњовековне уметности представља мултидисциплинаран поступак и подухват који, поред историчара архитектуре, укључује низ професија које у оквиру своје методологије дају допринос стварању коначне слике о развоју градитељског умећа, као што су историја, археологија, антропологија, филологија, епиграфика, етнологија, богословске науке и друге. Као класичан полихистор, Габријел Мије је личност широке ерудиције која поседује многа од наведених знања својствена хуманистичком енциклопедизму који је одлика његовог времена. Ипак, може се запазити упадљиво одсуство критичке анализе Мијеове синтезне студије о старој српској архитектури. Могуће је да један од разлога за ово треба тражити у неспремности српских истраживача да се том материјом свеобухватно баве на сличан начин, у ситуацији када су прва озбиљнија истраживања тек била на видику, а такође и у извесним неслагањима са предложеном класификацијом градитељских школа која је требало објаснити.
Овакав механички приступ у тумачењу развоја старе црквене архитектуре, у новој, југословенској одори, најављује касније растакање српског уметничког корпуса
Један од ретких приказа у оквирима нове државе јужних Словена дао је словеначки историчар уметности и археолог Војеслав Моле. Мијеову књигу сматра најбоље написаном о српској архитектури, која је до тада била „потпуна terra incognita за науку“, и истиче да је заснована на темељном познавању српске историје и „аутопсији свих важних споменика“. Под утиском Мијеове синтезе он наводи: „Српске задужбине једноставно немају паралелу у културној и уметничкој историји. Мислим да није претеривање упоредити их са великим манастирским и црквеним грађевинама раног средњег века на Западу и са оним што је створио верски ентузијазам у доба великих романских и готских катедрала у Француској, Немачкој, Италији и Шпанији“.
Изузетак је дело археолога Милоја Васића, које је под насловом „Жича и Лазарица“ објављено 1928. године и може се посматрати истовремено и као реакција на Мијеову синтезу, односно са академским уважавањем изречен став о његовим запажањима и закључцима са којима се Васић негде слаже, а на више места их оспорава. У својој студији, која је значајна колико и ова француског византолога, Васић се противи начину на који су груписани споменици старе српске архитектуре у стилске, временске и обласне групе. Он поставља две реперне грађевине са низом других цркава између и повезује их са актуелним богословским утицајима које објашњава у поглављу о исихазму. Исихастичким богословским утицајима на Српску цркву, која је у спрези са деловањем државних ауторитета, он објашњава преплитање и понављање архитектонско-просторних типова, матрица и елемената у свим временским периодима, њихов стални повратак старијим узорима, али и примену савремених утицаја. Оваквим приступом Васић је значајно искорачио испред својих савременика, истраживача средњовековне црквене архитектуре, у настојању да повеже визуелни израз сакралне грађевине са теолошким учењима и објасни њен иконичан карактер, те су његова гледишта и данас актуелна.
Треба се подсетити да време између два светска рата обележава обнављање националног заноса, као и појачано интересовање за изучавање и заштиту споменика сопствене прошлости. Оваку подстицајну атмосферу одржавају различите асоцијације, у првом реду Српско археолошко друштво, Друштво Зограф и Друштво пријатеља старина, али и поједини истакнути уметници и стручњаци. У Београду се 1927. године организује Други међународни византолошки конгрес – научни скуп који значајно доприноси афирмацији наше средњовековне архитектуре и истовремено подстиче развој домаће научне мисли. На Конгресу своја излагања износе Габријел Мије, Шарл Дил, Јозеф Штржиговски, Николаје Јорга, Владимир Окуњев и други еминентни научници.
Млађу генерацију архитеката у непосредном послератном периоду предводи Жарко Татић, који 1929. године објављује своје анализе у књизи под насловом „Трагом велике прошлости“. Убрзо затим, Александар Дероко започиње капитална теренска истраживања, а за њим и Ђурђе Бошковић, који изводи обимне конзерваторско-рестаураторске радове у манастирима Каленићу, Пећкој патријаршији и Бањској. Важно научно средиште формира се и у Скопљу оснивањем Музеја Јужне Србије, за чије је утемељење и деловање био заслужан мудри Радослав Грујић, историчар и православни теолог. Под његовим вођством прикупљају се подаци о споменицима на ослобођеној територији и започињу интензивна археолошка истраживања. Иако су најистакнутије и најактивније личности овог периода били управо Александар Дероко и Ђурђе Бошковић, убрзоће се показати фасцинантан парадокс: ова два најпознатија ученика и сарадника Габријела Мијеа у свом раду нису следили методолошке правце размишљања свог учитеља.
Габријел Мије није српску средњовековну архитектуру посматрао као изолован феномен, већ као део широке мреже културних и уметничких утицаја који су вековима повезивали Исток и Запад
Дероко, трагајући за прототипом српске архитектуре, долази 1930. године до закључка у потпуности супротног Мијеовим запажањима: „Тражећи колевку старе српске уметности, наишли смо на идеју јединствене југословенске уметности“. Безуспешна трагања за пореклом архитектуре објашњава обрнутим хронолошким редом стварања и наводи: „Прво су стварали Хрвати у Далматинскоме приморју, и то су стварали у једноме источњачкоме духу хришћанске архитектуре. Архитектура се њихова наслањала дакле на старо-хришћански Ориент а не на Византију. Но убрзо су Хрвати напустили тај правац и пришли Риму. Хришћански Рим им је наметнуо своју уметност. Тај хришћански Рим наметнуо је своју уметност и српским поморским крајевима. Отуда сродност старо-хрватских и старо-српских споменика на Јадрану. Затим долази уметнички развој српских загорских крајева, оријентисаних одлучно ка Византији. Последњи јачи ехо западњаштва је достигао само још рашку немањићску уметност, даље за Милутина и Лазара, она ће му све више измицати прилазећи све ближе Византији или Истоку. Ево то је хронолошки и логични ред у континуелноме развоју целокупне наше, од сад заједничке старе уметности и то су односи које поједини делови њени један према другоме од сада дефинитивно заузимају“.
ФОТО: ИМСОвакав механички приступ у тумачењу развоја старе црквене архитектуре, у новој, југословенској одори, најављује касније растакање српског уметничког корпуса. Границе нових држава у оквиру „ослобођене“ Југославије следило је креирање нових националних идентитета у чему је и проучавање старе архитектуре морало да заузме своје место. У приказу две студије Ђурђа Бошковића 1950. године, „Основи средњевековне архитектуре“ и „Средњевековна уметност у Србији и Македонији“, Дероко афирмативно истиче нов приступ аутора који даје „сажет преглед средњовековне архитектуре у светлости дијамата“ (дијалектичког материјализма), као „покушај прожимања средњовековног архитектонског стварања историјским материјализмом“, и да се архитектура „у свом еволутивном процесу, представља као одраз класне борбе у оквиру феудалног друштва, као функционална надградња историјски одређене материјалне економске базе“. За Мијеову књигу наводи да је „одавно исцрпљена“, док је књига Милоја Васића „специјална научна студија која није у свему приступачна и најширој јавности“, и у наставку супротставља Бошковићев преглед уметности у Србији и Македонији од 13 страница текста и 96 фотографија као „један драгоцен, популарно написан али строго научно проконтролисан преглед“, који ће допринети да наше наслеђе буде „шире упознато и код нас и на страни онако како оно то заслужује“.
Израз уметност, односно „средњевековна архитектура у Србији“, лансирао је Ђурђе Бошковић. У обазривој академској беседи о методолошком приступу изучавању старе архитектуре, Војислав Ђурић се осврће и на синтетичка дела Ђурђа Бошковића, за којег каже да му је „савршено одговарала Мијеова подела старог српског градитељства на школе“. Анализирајући синтетичка Бошковићева дела, Ђурић с правом наглашава недостатак разматрања „односа који су прожимали српску архитектуру потребама и идејама српског двора, аристократије и црквених поглавара“, те сматра да је то „механичко разматрање односа друштва и уметности, без удубљивања, у суштини неисторијско, било је склоно и политичким компромисима“. Ђурић сматра да је велика, негативна последица Ђурђевог „неисторијског гледања“ позиционирање Македонске и Косовско-метохијске школе градитељства и њено преименовање из Вардарске школе, што је заправо била помоћ „братском народу“ Македоније „на путу његове националне самоспознаје“, а да иста „мерила није употребио за црквено градитељство истих подручја из доба византијске власти, јер га није издвојио из целине византијске уметности“. Потврду овога даје сам Ђурђе у својој књизи, у поглављу „Средњевековна архитектура у Македонији“, употребљавајући флоскулу „Македонски Словени“ у трагању за атрибутима измишљене државности.
Мијеова књига, као уџбеник архитектонске анатомије, полисемиотска је анализа метаморфоза српске средњовековне уметности, која следи историјска померања средишта државности и непрестано прати трансбалканске културне нити које повезују исток и запад. Истовремено, она представља велики подстицај за преиспитивање и научну ревалоризацију досадашњих постигнућа у синтетичком сагледавању српске средњовековне уметности, али и повод за критичко разматрање странпутица у њеним тумачењима. Мијеова разматрања архитектуре и њених елемената прати непрекидна компаративна анализа свих дотадашњих знања о српској и византијској архитектури, те је за посвећене проучаваоце ово дело на неки начин и манифест патриотског духа који су испољавали стари српски истраживачи.
