Сваки покрет, као и свака уметност, има свој скривени извор – тренутак унутрашње детонације из ког је све касније настало. А тај први манифест, за којим сада трагамо, управо је то
У последње време, помало ниоткуда, покренула се права потрага за једним малим, готово заборављеним текстом – првим манифестом сарајевског покрета нови примитивизам. За неке је то тек успутна анегдота из историје југословенског рокенрола, али за оне који су били део тог времена, тај текст представља изгубљени темељ читавог покрета.
Текст је почетком осамдесетих написао Мирко Срдић, у јавности познатији као Елвис Џи Куртовић. У том „манифесту“, написаном као сатирична провокација, критикују се културни, друштвени и политички амбијент тадашњег Сарајева, посттитоистичког „тамног вилајета“, са Башчаршијом као симболом и централном позорницом друштвеног живота града.
Млади, лијепи и испуцани
Текст би вероватно остао неважан и заборављен да га није објавила једна млада и амбициозна новинарка, повезујући га са Елвисом Џи Куртовићем и његовим Метеорима. Одједном, оно што је написано као средњошколска пародија почело је да се чита као нимало наивна политичка и културна провокација. У правоверној сарајевској чаршији текст о Новом примитивизму, под насловом „Млади, лијепи и испуцани“, изазвао је скандал какав ће се поновити тек неколико година касније са афером „Црк’о Маршал“, Нелета Карајлића.
Али тамо где су други видели само проблем и аферу, Малколм Мухарем је препознао прилику.
Срео сам се са Елвисом Џи Куртовићем и договорили смо се да заиста покренемо активности на формирању Њу примитивс покрета. Све остало је историја и може се прочитати на Википедији.
Текст је почетком осамдесетих написао Мирко Срдић, у јавности познатији као Елвис Џи Куртовић
Раније о том тексту нисам размишљао као о нечему посебно важном за наш покрет. Живео сам у уверењу да је прави живот покрета зацементиран у песмама, концертима, скечевима, интервјуима, у начину говора и понашања. И тек сада сам схватио да сваки покрет, као и свака уметност, има свој скривени извор – тренутак унутрашње детонације из ког је све касније настало. А тај први манифест, за којим сада трагамо, јесте управо то.
Недавно ме Неле Карајлић питао баш за тај текст, који би у књизи о Новом примитивизму објавила његова супруга Сања. Недуго затим текст ми је тражио и Алмир Ајановић, продуцент новог албума Елвиса Џи Куртовића, који је такође планирао зборник о покрету.
Био сам затечен кад ме је питао да ли бих могао да реконструишем манифест по сећању.
Проклетство заборава
Рекао сам му да би било логичније да се Елвис присети сопственог текста. Тада ми је Алмир саопштио тужну вест: Елвис је оболео од Алцхајмерове болести.
„Није тежак облик“, говорио је Алмир, „али текст никако не може да задржи у сећању. Понекад га се сети, али онда заборави да га запише. Па се поново сети, па опет заборави.“
Заборав! Игром судбине у простору за пробе названом „Заборав“, пре више од четрдесет година постављени су темељи Новог примитивизма, а данас се његов први манифест управо избавља из заборава.
Миримо са чињеницом да је документ нестао. Нема га више. Ако текст још негде и постоји, онда је то можда само у неком заборављеном депоу сарајевске Удбе, у досијеу под насловом Нови примитивизам.
И ето, прихватио сам ту нимало лаку обавезу. Покушавам да зароним у најдубље слојеве сопственог памћења и реконструишем текст који сам пре више од четири деценије, инспирисан футуристичким манифестима Филипа Томаза Маринетија, прогласио првим манифестом Новог примитивизма.
Сећање ме враћа у Нови Сад, у Змај Јовину улицу и лето 1993. године. У празној, ужареној улици видим познато и драго лице – у сусрет ми долази Душко Трифуновић – највећи сарајевски и југословенски рокенрол песник свих времена.
Причамо о рату, избеглиштву, растуреним породицама, о Сарајеву у које се вероватно више никада нећемо вратити. Испод његовог шарма и духовитости осећао се дубок умор.
Рече ми како му је у стану у Сарајеву остао рукопис завршеног романа.
„Почео сам да га пишем поново – по сећању“, каже.
Нисам ни претпоставио да ћу једног дана и сам покушавати да по сећању реконструишем изгубљени манифест. У ствари, историја Новог примитивизма јесте историја манифеста. Сваки јавни наступ у медијима, сваки скандал, свака парола, сваки концерт, сваки скеч Надреалиста, свако уметничко име попут Елвиса Џи Куртовића, Нелета Карајлића или Сеја Сексона били су манифести Новог примитивизма.
Нови примитивци били су манифести који ходају. Рецимо Дражен Ричл Зијо, у звонцарима, шпицастим пелама, женском сакоу и кошуљи с крагном до рамена, са својим карикираним загребачким акцентом – био је жива порука и савршена инкарнација Новог примитивизма.
Зна се да је почињало овако: Појавио се на Башчаршији један нови покрет младих људи под називом Њу примитивс...
И зато је ова потрага за изгубљеним манифестом тако значајна. Изгубљени текст није толико важан зато што је књижевно велики. Напротив – његова снага јесте у томе што је покренуо целу једну генерацију да пронађе свој пут, језик и начин изражавања. Да нађе смисао сопственог постојања у времену и историји. Текст је важан јер је праизвор читавог покрета, он је та варница од које је све почело, која је све упалила.
Потрага за изгубљеним манифестом заправо је потрага за том варницом.
Потрага за варницом
Елем неисе, текст првог, изгубљеног манифеста по мом сећању изгледа овако:
„Појавио се на Башчаршији један нови покрет младих људи под називом Њу примитивс. Башчаршија је привредни, културни па и политички центар Сарајева. Њу примитивс је, као модни, музички и културни покрет, нешто ново, чега никад прије није било. Чланови овог покрета његују посебан стил облачења, који их разликује од осталих људи: носе звонцарице са великим трапезом, шпицасте пеле са високом петом, шарене тревира и жерсе сакое и шуље са цвијетним детаљима и крагнама избаченим до рамена.“
Припадници овог покрета мрзе хашишаре: њихова главна парола гласи: „Смрт хашишарима“. Уз то, нови примитивци највише на свијету мрзе вокмене. Чим виде неког фрајера да носи вокмен кроз град и слуша музику, они му га отму и згазе га ногама. Примитивци воле велике касетофоне, које увијек носе са собом и с којих цијелим градом треште најновији хитови Лепе Брене и Синана Сакића. По неким процјенама нових примитиваца у Сарајеву има око 20.000, док супарничка mainstream или главна струја примитивизма у граду броји и више од 200.000 примитиваца…“
И то је то. Нажалост, заборавио сам како даље иде текст. Можда се Елвис ипак сети наставка.
