Малколм Мухарем: Великани – њихови а наши

„Остајте овдје!… Сунце туђег неба неће вас
гријат ко што ово грије…“
Алекса Шантић

Увек када помислим на бројне пријатеље и познанике који су се раселили широм света, сетим се једног женског тениског меча који је на необичан начин демонстрирао нашу историјску судбину – сеобе, одласке и живот далеко од родне куће.

Био је то меч између репрезентација Француске и Немачке. За Немачку је играла Андреа Петковић, а за Француску Кристина Младеновић – обе наше сународнице. Ипак, најзанимљивији детаљ меча биле су паузе, а не сама игра. Између сетова обе тенисерке су разговарале са својим тренерима – на српском језику. Тако су се, на једном великом европском спортском мечу, сусреле две заставе, две репрезентације и два историјска ривалства, а између сетова говорило се нашим, српским језиком.

Данас та помало комична, а помало и тужна слика није изузетак. Све више је наших људи који постижу успехе под неком другом заставом.

Сасвим је уобичајено да спортисти нашег порекла играју за репрезентације земаља у којима су рођени, одрасли или спортски стасали. Али занимљиво је нешто друго: како их наша публика доживљава.

Наша јавност подржава врхунског спортисту и када не носи српски дрес. Поред разумљивог жаљења што неки од њих не играју за Србију, код нас постоје велико поштовање и готово природно идентификовање са њиховим успесима. Лука Дончић, који наступа за Словенију, један је од најомиљенијих кошаркаша у Србији. Наша публика прати и подржава наступе Александра Павловића за Немачку, Милоша Керкеза за Мађарску, Милана Борјана за Канаду и Милоша Дегенека за Аустралију. Никола Карабатић, француска рукометна легенда, и Милан Лучић, велики канадски хокејаш, такође су миљеници наше публике.

Наша јавност подржава врхунског спортисту и када не носи српски дрес. Поред разумљивог жаљења што неки од њих не играју за Србију, код нас постоје велико поштовање и готово природно идентификовање са њиховим успесима

Занимљиво је да спортисти који су играли под туђим заставама при крају каријере долазе у наше тимове. Долазак аустријског репрезентативца Марка Арнаутовића у Црвену звезду дочекан је са великим одобравањем.

Али овде није реч само о спорту. Овде је реч о нашој историјској судбини.

Роман Милоша Црњанског Сеобе дубока је метафора наше националне судбине. Вековима смо живели на размеђи великих империја, често принуђени да тражимо простор за опстанак унутар туђих држава и војски. Наши људи су зато остављали трагове широм Европе, далеко од земље из које су потекли.

Мехмед-паша Соколовић, рођен као Србин у селу Соколовићи, недалеко од Вишеграда, постао је један од најмоћнијих људи Османског царства. Управљао је огромном империјом у време њене највеће моћи, а истовремено је остао дубоко повезан са својим пореклом. Његовом заслугом обновљена је Пећка патријаршија.

Значајан траг оставили су Срби и у Руском царству. Из Нове Србије и Славеносрбије потекла је читава генерација официра који су се истакли у руским ратовима против Наполеона. Михајло Милорадовић био је један од најближих сарадника Кутузова, учесник Бородинске битке и човек који је са руском војском стигао до Париза.

Сви су они, у различитим историјским околностима, били „њихови“ – османски, руски, француски, аустријски или немачки. Али су у нашем колективном памћењу били и остали – наши.

То је можда једна од лепших особина нашег односа према људима који су успели у свету. Њихов лични успех доживљавамо као наш. Није важно да ли су били научници, официри, уметници, писци или спортисти. Када се негде у свету појави човек нашег порекла који направи нешто велико, ми у том успеху препознајемо и део себе.

Никола Тесла је најбољи пример.

Тесла је био амерички научник и проналазач српског порекла који је својим проналасцима снажно утицао на развој модерне цивилизације. Његово име је једна од најснажнијих тачака сусрета српског и светског идентитета. Човек који је својим радом постао глобални симбол истовремено је и један од највећих извора нашег националног поноса.

Михајло Пупин је у Америци постао велики научник и проналазач. Био је професор Колумбија универзитета, где данас његово име носи физичка лабораторија. Добитник је Пулицерове награде за аутобиографску књигу Од пашњака до научењака. Није прекидао везе са Србијом и снажно је радио на интересима своје постојбине. Био је један од најактивнијих представника српске заједнице у Америци и настојао је да помогне Србији у тешким годинама Првог светског рата.

У америчкој култури наши људи су оставили веома дубок траг. Чарлс Симић, рођени Београђанин и добитник Пулицерове награде, постао је један од значајних америчких песника друге половине 20. века. Преводио је и промовисао српске ауторе у Америци, попут Васка Попе и Милорада Павића.

Стив Тешић, рођен у Ужицу, освојио је Оскара за сценарио. Питер Богдановић, пореклом из Руме, режисер, сценариста и филмски критичар, уз Кополу, Скорсезеа и Алтмана, био је један од значајних аутора Новог Холивуда. А Младен Секуловић, познатији као Карл Малден, један од најугледнијих америчких глумаца и добитник Оскара, постао је и председник Америчке академије филмске уметности и наука, која додељује Оскара.

Човек може постати велики у туђој земљи, а да у памћењу свог народа остане свој. Можда је то и најлепша страна наших великих, често и трагичних, сеоба

Биографије ових истакнутих личности различите су, као што су различити били и векови у којима су живели. Али им је заједничко то што су своје највеће успехе постигли у неком другом друштву, под неком другом заставом и, често, на неком другом језику.

Заједничко им је да су одлазили у туђе државе и империје, градили туђе градове, носили туђе дресове и униформе, говорили туђе језике и стварали у туђим културама. Њихови успеси су ипак постали део нашег колективног памћења.

Човек може постати велики у туђој земљи, а да у памћењу свог народа остане свој. Можда је то и најлепша страна наших великих, често и трагичних, сеоба: где год да су наши људи одлазили, ма колико велики и значајни постали, носили су са собом део своје куће, део свога завичаја. И увек су, по памћењу, по пореклу и по оном тихом осећању припадности које не признаје границе, остајали – наши.