Малколм Мухарем: Слатки лед – историја најомиљенијег летњег греха

Нема много ствари у историји које су успеле да преживе све цареве, краљеве, револуције и ратове, а да су остале симбол безбрижности

Постоје музејски експонати који објасне читаву епоху. А постоје и они који вас збуне. Један од њих налази се у Музеју Првог српског устанка. То није ни сабља, ни кубура, ни устанички барјак. То је посуда за сладолед вожда Карађорђа. Тешко је замислити човека који је подигао буну против Турака како у летњем дану ужива у слатком леду. Али управо тај предмет открива да историја није састављена само од битака и државничких одлука, већ је састављена и од малих људских радости.

Баш зато је та посуда за сладолед тако драгоцена. Она нас подсећа на то да историју нису стварали бронзани споменици, већ људи од крви и меса.

Сладолед није изум савременог друштва. Напротив. Његова историја је готово стара колико и историја великих царстава.

Од царева до киоска

Нема много ствари у историји које су успеле да преживе све цареве, краљеве, револуције и ратове, а да су остале симбол безбрижности. Слатки лед је једна од њих. Док се свет мењао, он је увек остајао – хладан, кремаст, сладак и неодољив. Некада је био привилегија царева који су снег довозили са планинских врхова, а данас је задовољство које се може наћи на сваком киоску. Али између те две слике крије се историја дуга више од две хиљаде година.

Слатки лед – тај стари израз необичне лепоте – као да је настао онога тренутка када је човек први пут пожелео да усред највеће летње жеге задржи мало зиме у својим рукама. Његова историја почиње много пре ледомата, фрижидера и модерних посластичарница. Почиње у древној Персији.

Хвала, Персијанци

Да би се заштитили од паклених врућина, Персијанци су пре више од две хиљаде година градили огромне подземне ледаре. Усред пустиње чували су снег донет са планина, а затим су га мешали са медом, наром, ружином водицом и мирисним сирупима.

После Персије, пут слатког леда води нас у Александрију, град чувене библиотеке у којој су се сусретале културе Европе, Африке и Азије. Потом долази у Атину, где су филозофи расправљали о смислу живота, док су на трговима продавци нудили хладне напитке од воћа и снега.

Из Грчке стижемо у Рим. Тамо нас дочекује Нерон, цар о коме је историја исписала безброј мрачних страница. Ипак, хроничари су бележили да је са Апенина довозио снег како би се на његовој трпези служиле ледене посластице.

Векови су пролазили. Царства су нестајала. Границе су се мењале. Али човек није престајао да сања исти сан: да усред лета задржи комадић зиме и да победи врелину.

Тај сан ће свој најлепши облик добити у ренесансној Фиренци. У граду Медичија.

Gelato у граду греха

Под куполом Брунелескија, међу сликарима, вајарима, песницима и научницима, настало је нешто што и данас представља врхунац италијанске гастрономије — gelato.

Није случајно што се баш у ренесанси родио модерни сладолед. Ренесанса је била доба које је човека поново ставило у средиште света. А човек који верује у лепоту, пре или касније, пожелеће и леп десерт. Из Фиренце пут сладоледа води у правцу Париза, у раскошни Версај.

Сладолед је у „град греха“ стигао са Катарином Медичи. Иако је владала Француском у најтежа времена, краљица Катарина је по сваку цену бранила углед двора гламурозним церемонијама и отменим забавама.

На врхунцу раскошних дворских свечаности послуживао се сладолед. Не као храна, већ као престиж.

Сладолед нас тера да на неколико минута заборавимо вести, инфлацију, изборе, ратове и све оно што нас свакога дана подсећа на то колико је свет постао опасно место

А онда долази ера модерног доба: слатки лед, који је вековима припадао царевима, краљевима и великашима, постаје доступан сваком човеку, сваком детету.

Сладолед силази са дворова. Излази на улице. На корзо. На шеталиште. На плажу. Свима је доступан. Сви држе исту куглу у руци. И сви журе да је поједу пре него што се отопи.

У легендарном филму Празник у Риму, сладолед није само посластица – то је тренутак ослобођења. За младу принцезу Ану, коју глуми Одри Хепберн, кугла сладоледа постаје симбол живота и слободе. Захваљујући филмовима тог времена, Рим, Венеција, Кан и Азурна обала постали су позорница слатких снова милиона људи.

Долче вита

Наступила је ера долче вите: веспе, кабриолети, прозрачне беле хаљине, шарене мараме, сунчане наочаре, џез, црвени тепих у Кану и летње вечери уз море. Сладолед, попут музике и филма, постаје знак једног безбрижнијег света – малог луксуза доступног свима, тренутка када се живот не мери обавезама, већ укусом, светлом, сусретима и успоменама. Од Рима до Кана, од легендарних италијанских гелатерија до београдског Пеливана – сладолед је постао хладни симбол једног топлог времена: времена када је Европа поново учила да ужива у животу.

Сладолед је тада постао симбол безбрижности. Симбол оног искреног осмеха који се не може одглумити. Бирање укуса, ишчекивање првог залогаја, лизање да се не отопи, капљица која се полако слива низ корнет и последњи хрскави залогај вафле – све су то мали ритуали који су генерацијама чинили лето потпунијим.

Сладолед нам данас долази у безброј облика – као корнет, кугла, сладолед на штапићу, сендвич, чашица, породично паковање, торта од сладоледа или чувени италијански џелато. Пребогата је и палета укуса: ванила, чоколада, јагода, пистаћ, лешник, карамела, кафа, мента са чоколадом, лимун, кокос, страћатела, ђандуја, рум са сувим грожђем и безброј других комбинација које непрестано настају. За истинске сладокусце ту су и легендарни десерти који су ушли у историју светске посластичарске уметности – Banana Split, Peach Melba, Coupe Danmark, Spaghetti Eis, Cassata Siciliana и многи други.

Више од посластице

Уз то, сладолед се никада не једе у журби. Он нас тера да успоримо. Да седнемо. Да прошетамо. Да разговарамо. Да на неколико минута заборавимо вести, инфлацију, изборе, ратове и све оно што нас свакога дана подсећа на то колико је свет постао опасно место.

Можда је зато сладолед много више од посластице. Он је један од најлепших симбола мира. Настаје онда када утихну топови и када оружје заћути. Када се поново отворе тргови. Када деца истрче на улице. Када музика замени сирене. Када се човек поново сети да живот није створен само да би се преживео, него да би се проживео.

И зато ми се данас она Карађорђева посуда за сладолед чини важнијом него икада. Она нас подсећа на то да су и највећи јунаци одувек знали оно што понекад заборављамо ми, њихови потомци.

Слобода није циљ сама по себи. Она је предуслов. Да бисмо једног летњег поподнева могли мирно да прошетамо градом. Да бисмо се насмејали. Да бисмо вољену особу држали за руку. Да бисмо појели сладолед.