Рокенрол у Београду: Између „Лили Марлен“ И Ејми Вајнхаус

Цијели живот чекам прилику да пјевам у Београду рокенрол.
– Дадо Топић

Београд никада није био само град. Он је стање духа. Велика и помало хаотична позорница на ушћу Саве у Дунав, место где се вековима мешају Исток и Запад, меланхолија и енергија, кафана и авангарда, историја и рокенрол.

Мало је градова који су толико пута рушени, а да су после сваког пада имали снаге да поново устану. Од келтског Сингидунума и римског утврђења, преко престонице деспота Стефана Лазаревића, турског пограничног града и модерне српске престонице, Београд је преживљавао царства, ратове и идеологије. Управо тај непрестани судар цивилизација створио је његов посебан темперамент – мешавину пркоса, шарма, боемства и слободе.

У време деспота Стефана Лазаревића, пре више од шестсто година, град је постао престоница српске деспотовине. Подигнуте су нове зидине, дворови, библиотеке и цркве. Београд је већ тада био место у које долазе трговци, монаси, писари и путници. Деспот Стефан, песник и витез Реда Змаја, оставио је граду оно што ће остати његов трајни печат – дух слободе и отворености.

Град авангарде

Али права магија Београда никада није била само у политици и историји. Његова душа стварала се деценијама по кафанама, редакцијама, позориштима и радио-станицама.

Београд је у светску музичку историју ушао током Другог светског рата. Управо је Радио Београд 1941. први у свету емитовао песму „Лили Марлен“, коју је певала Лале Андерсен

Кроз читав 20. век Београд је био град авангарде. Град надреализма, Медијале, црног таласа, ФЕСТ-а, БИТЕФ-а, Атељеа 212 и, наравно, рекенрола. У време када су многе европске средине још биле затворене, Београд је без страха прихватао нове идеје. Није случајно што је мјузикл Коса у Атељеу 212 изведен готово истовремено када и на Бродвеју.

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година Београд постаје престоница југословенске музичке индустрије. Тада се формира његов мит – град у који се не долази само због успеха, већ и због припадности једној великој урбаној причи.

Огромна је била улога медија. Радио Београд, а касније Студио Б и Радио 202, нису били само радио-станице; били су институције које су обликовале музички укус читаве Југославије. Магазин Џубокс био је библија рокенрола. Кроз његове странице генерације су први пут читале о Beatlesима, Stonesима, панку, хард-року и новом таласу. Рок, Ритам, НИН, Дуга и бројни музички новинари стварали су атмосферу у којој је рокенрол био више од музике – био је стил живота и културни став.

„Бермудски троугао“

Између Политике, Радио Београда и Борбе налазио се својеврсни медијски „бермудски троугао“ у којем се одлучивало ко ће постати нова звезда Југославије. А унутар тог троугла налазио се још један – кафански.

„Шуматовац“, „Липа“ и хотел „Унион“ били су незваничне канцеларије рокенрола. Ту су се писале песме, договарали концерти, турнеје и снимања, формирали и распадали бендови. Ту су се склапала пријатељства која су касније постајала део музичке историје.

„Кад бих у Сарајеву седамдесетих рекао да сам спавао са еограђанком, то би изазвало већи шок него да сам рекао да сам спавао с мушкарцем“, говорио је Горан Бреговић

За суседним столовима, недалеко једни од других, седели су Бора Чорба, Оливер Мандић, Џони Штулић, Горан Бреговић, Хус Хасанефендић, Милић Вукашиновић, али и Тирке, Пеца Поповић, Александар Тијанић, Владислав Бајац, Душан Весић и многи други менаџери, продуценти, новинари, писци и критичари.

Београдске кафане никада нису биле само места за пиће. Оне су биле продужени дневни боравак уметничке сцене. Још у Скадарлији ноћи су проводили Ђура Јакшић, Нушић, Тин Ујевић, Данило Киш и Момо Капор. Кафана је у Београду увек била она граница између јаве и сна, између просечности и успеха.

Београд је деценијама био неспорна престоница урбане културе целе источне Европе. Београдска медијска и музичка сцена није била копија Лондона или Њујорка. Ако си велики уметник, само у Београду си могао постати и велика звезда.

Ширина је суштина

Није случајно што су многи музичари из читаве Југославије сањали успех управо у Београду. Арсен Дедић, Габи Новак, Тереза Кесовија, Индекси, Кемал Монтено и бројни други знали су да се прави статус стиче тек када освојите београдску публику и одржите концерт у Дому синдиката или Сава центру.

Дадо Топић је то најбоље сажео у једном стиху: Цијели живот чекам прилику да пјевам у Београду рокенрол.

О Београду су певали многи – од Ђорђа Марјановића и Лоле Новаковић до Бајаге, Здравка Чолића и Светлане Ражнатовић. Чак је и Еди Грант током НАТО бомбардовања 1999. написао песму „Београд“, као знак подршке пријатељима које је имао у Србији.

Како се у то време Београд доживљавао у другим срединама, колико се многима чинио као недостижан, можда најбоље илуструју речи Горана Бреговића:

„Кад бих у Сарајеву седамдесетих рекао да сам спавао са Београђанком, то би изазвало већи шок него да сам рекао да сам спавао с мушкарцем.“

Ејми Вајнхаус је 18. јуна 2011. одржала свој последњи концерт управо у Београду. Тај несрећни наступ, обавијен хаосом и тугом, остао је симбол трагичног краја једног великог талента

На исту тему је говорио и Авдо Сидран:

У Сарајеву кажу: „Добро пише овај Сидран, али он је у ствари један обичан пијанац – пјанооо.“ А у Београду кажу: „Гледај оног како пије, не трезни се данима, али он ти је, брате, писац. И то добар писац.“

Та ширина и способност прихватања и вредновања различитих људи и идеја одувек су били суштина Београда.

Београд је у светску музичку историју ушао током Другог светског рата. Управо је Радио Београд 1941. први у свету емитовао песму „Лили Марлен“, коју је певала Лале Андерсен. Сваке вечери, у 21.55 или 21.57, у зависности од програмске шеме, преко радио-таласа, та песма се слушала на свим фронтовима широм Европе и северне Африке. Слушали су је и немачки и савезнички војници. Усред рата, Београд је постао светски центар емитовања једне чудне, тужне и романтичне војничке песме.

Деценијама касније, град је поново постао део светске музичке митологије: Ејми Вајнхаус је 18. јуна 2011. одржала свој последњи концерт управо у Београду. Тај несрећни наступ, обавијен хаосом и тугом, остао је симбол трагичног краја једног великог талента. Само месец дана касније више је није било, постала је члан „Клуба 27“.

И можда се управо у томе налази суштина Београда. Он никада није био само престоница. Био је радио-станица усред рата, кафански сто за песнике, подрум пун појачала, редакција у којој настају легенде и град у којем су уметност и живот увек ишли заједно – гласно, страсно и с много душе.