Прича о спомен-обележју Гаврилу Принципу и видовданским херојима увек је прича о нама, о нашој прошлости и будућности. У њој се крије и она тајанствена нит која повезује Косово и Сарајево, Милоша Обилића и Гаврила Принципа, Иву Андрића и Нелета Карајлића, народно предање и модерно доба

Још у раном детињству урезала ми се у памћење слика која, упркос годинама, нимало није избледела: мајка ме за Видовдан води на Башчаршију. Изнад дућана лебди мирис пржене кафе и угљена, бакар звони под чекићима старих казанџија, а ја гледам у редове шампита, урмашица, баклава, туфахија и кадајифа као у некакво оријентално обећање. После идемо на ћевапе, па до Себиља, на веселу и раздрагану игру са голубовима.

На крају дана одлазимо на обалу Миљацке, на једно посебно место. На том месту, испод спомен-плоче херојима Младе Босне, налазиле су се стопе Гаврила Принципа, изливене у бетонској плочи. Волео сам да станем у њих.

Нисам тада разумео историјске спорове, царства, политике и ратове, али знао сам да су то стопе Гаврила Принципа – са тим именом смо се рађали, причу о њему носили смо из куће. Зато сам осећао посебно узбуђење и усхићење кад моје мало стопало нађе место у трагу који је оставио неко тако тајанствено важан.

Више од ритуала

Долази и средња школа: друштво, мангуплуци, кошарка и рокенрол. И тада смо, привучени неком чудном силом, поново стајали у Принципове стопе. Био је то ритуал који смо понављали кад год смо били у прилици.

Студентски дани. Осамдесете. Умро је друг Тито. У земљи туга, а ми тамбурамо рокенрол. Покушавали смо да створимо нешто своје, нешто ново, нешто чега никад пре није било.

А онда се, изненада, као дух из боце, у нашим животима појавио Њу примитивс. Као да се у наше мале, небитне животе уселио директно из бетонских стопа Гаврила Принципа. Одједном смо имали све одговоре, могли смо да нацртамо будућност, знали смо ко смо, где смо и шта треба да радимо.

Пуни усхићења и заноса, енергично смо корачали у будућност. Били смо озбиљни, али смо желели да све изгледа као шега, шала и пошалица. Комбиновали смо рокенрол са руском авангардом, Џонијем Кешом, Алексом Шантићем и Химзом Половином. Причали смо о Димитрију Митриновићу, Сузан Зонтаг и Вивијан Вествуд, и све то покушавали да сместимо у „десет ћевапа у пола с луком“.

Били смо сличних година као младобосанци пре атентата. Маштали смо да будемо попут Димитрија Митриновића, Иве Андрића, Мустафе Голубића и Гаврила Принципа. Газили смо исту калдрму, заљубљивали се у истим сокацима, пили бозу, јели бурек и ћевапе, паће и соган-долму, на истим местима као и они.

Најпрецизнији метак испаљен у Сарајеву

Они су причали о Маринетију и футуризму, а ми о надреализму и новом примитивизму. Имали су „Босанску вилу“, а ми „Топ листу надреалиста“. Писали су песме као и ми. Објављивали манифесте – објављивали смо и ми. Неустрашиви дух младобосанства инспирисао нас је, охрабривао и терао да храбро корачамо у будућност.

Говорио сам тада: „Њу примитивс је најпрецизнији метак испаљен у Сарајеву после атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда“, а многи су се смејали, мислећи да се шалим. Нисам се шалио.

Креативни немир новог примитивизма зачет је у сарајевском насељу Кошево, где се, на православном гробљу Светих архангела Георгија и Гаврила, налази капела видовданских хероја, где су се, после свих тамница, прогона и ратова, поново сабрали посмртни остаци младобосанаца.

Ту почивају заједно Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Владимир Гаћиновић, Богдан Жерајић и остали хероји Младе Босне. После тамница Терезина, Марибора и других казамата царевине, нашли су заједничко почивалиште под каменом капелом Александра Дерока.

Причали смо о Димитрију Митриновићу, Сузан Зонтаг и Вивијан Вествуд, и све то покушавали да сместимо у „десет ћевапа у пола с луком“

Спомен-плоча на зиду Музеја Младе Босне, као и плоча са Гавриним стопама на тротоару, имале су невероватно узбудљив живот.

На месту атентата 1917. године распадајућа Аустроугарска монархија подигла је споменик Францу Фердинанду и Софији Хотек, који су већ наредне године уклонили ослободиоци Сарајева.

У време владавине краља Александра Карађорђевића, 1930. године, на зиду зграде некадашњег Шилеровог деликатеса постављена је мермерна плоча са натписом: „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навијести слободу на Видовдан 15. (28) јуна 1914.“ Плоча је била један од главних симбола међуратног Сарајева.

Када су немачке трупе ушле у Сарајево 1941. године, плоча је скинута и као ратни трофеј послата Адолфу Хитлеру за његов 52. рођендан. Фотографија из априла 1941, на којој Хитлер озареног лица победоносно разгледа плочу, остала је један од најупечатљивијих симбола тог времена. Хитлер није волео младобосанце – кривио их је за пропаст два немачка царства.

Видовдан је пред вратима

У социјалистичкој Југославији, већ 1945. године поново је постављена спомен-плоча, али са другачијим текстом. Управо за Видовдан, 28. јуна 1953. године, у згради Шилеровог деликатеса отворен је Музеј Младе Босне и Гаврила Принципа. Постављена је нова плоча, а испред ње, у бетон тротоара, уграђени су чувени отисци Гавриних стопала.

Управо те стопе памте генерације Сарајлија. Биле су природне величине, благо уклесане у подлогу, и свако је могао да стане у њих. Туристи, школарци, рокери, професори, деца – сви су то радили.

Нажалост, 1992. године почиње рат. Одмах на почетку стопе Гаврила Принципа уништене су и уклоњене: припадници Зелених беретки мацолама су разбили бетонску плочу и бацили је у Миљацку. Спомен-плоча са зида музеја такође је нестала. Мост Гаврила Принципа, који се налази прекопута, у рату је постао Мост Франца Фердинанда.

Трагови српског присуства систематски су уклањани: у Сарајеву је деведесетих година спроведена једна од највећих промена назива улица, тргова и паркова у историји Европе. Са посебном пажњом уклањани су називи улица са именима младобосанаца – Данила Илића, Недељка Чабриновића, Васе Чубриловића, Гаврила Принципа и бројних сабораца. Промењен је и назив улице Милоша Обилића, у којој је одрастао Горан Бреговић.

Данас је на зиду музеја постављена новија, историјски и национално неутрална плоча, постављена пре свега због великог интересовања страних туриста. Реплика Гавриних стопала не налази се на тротоару као некада, већ је, као музејски експонат, премештена у Музеј Сарајева 1878–1918, некадашњи Музеј Младе Босне.

Прича о спомен-обележју Гаврилу Принципу и видовданским херојима увек је прича о нама, о нашој прошлости и будућности. У њој се крије и она тајанствена нит која повезује Косово и Сарајево, Милоша Обилића и Гаврила Принципа, Иву Андрића и Нелета Карајлића, народно предање и модерно доба.

Видовдан је пред вратима. Срећан празник свима који славе!