Прича о спомен-обележју Гаврилу Принципу и видовданским херојима увек је прича о нама, о нашој прошлости и будућности. У њој се крије и она тајанствена нит која повезује Косово и Сарајево, Милоша Обилића и Гаврила Принципа, Иву Андрића и Нелета Карајлића, народно предање и модерно доба
Још у раном детињству урезала ми се у памћење слика која, упркос годинама, нимало није избледела: мајка ме за Видовдан води на Башчаршију. Изнад дућана лебди мирис пржене кафе и угљена, бакар звони под чекићима старих казанџија, а ја гледам у редове шампита, урмашица, баклава, туфахија и кадајифа као у некакво оријентално обећање. После идемо на ћевапе, па до Себиља, на веселу и раздрагану игру са голубовима.
На крају дана одлазимо на обалу Миљацке, на једно посебно место. На том месту, испод спомен-плоче херојима Младе Босне, налазиле су се стопе Гаврила Принципа, изливене у бетонској плочи. Волео сам да станем у њих.
Нисам тада разумео историјске спорове, царства, политике и ратове, али знао сам да су то стопе Гаврила Принципа – са тим именом смо се рађали, причу о њему носили смо из куће. Зато сам осећао посебно узбуђење и усхићење кад моје мало стопало нађе место у трагу који је оставио неко тако тајанствено важан.
Више од ритуала
Долази и средња школа: друштво, мангуплуци, кошарка и рокенрол. И тада смо, привучени неком чудном силом, поново стајали у Принципове стопе. Био је то ритуал који смо понављали кад год смо били у прилици.
Студентски дани. Осамдесете. Умро је друг Тито. У земљи туга, а ми тамбурамо рокенрол. Покушавали смо да створимо нешто своје, нешто ново, нешто чега никад пре није било.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 25. јуна, можете да прочитате цео текст "Видовдан у Сарајеву: Њу примитивс у стопама Гаврила Принципа"
