Прича о сарајевском рокенролу, Јосипу Брозу Титу и квантној поетици
Недавна изјава Терезе Кесовије да је поносна на своје сусрете с Јосипом Брозом и да их се радо сећа узбуркала је медијску и политичку сцену бивше Југославије. Ипак, многи врхунски уметници који су се сусретали с Титом вероватно би рекли исто што и она.
Од свог настанка па све до краја седамдесетих година, сарајевска поп и рок сцена поносила се својим патриотизмом и оданошћу другу Титу, Југославији и владајућој идеологији. Зато никога не чуди што је песма „Друже Тито, ми ти се кунемо“, у интерпретацији Здравка Чолића, постала својеврсна заветна песма читаве генерације.
Међутим, појавом новог примитивизма почетком осамдесетих у Сарајеву преовладава потпуно нов приступ овој теми, који под сумњу ставља читаву владајућу идеолошку конструкцију у СФРЈ.
Колективно сећање
Најбољи пример за то јесте песма „Недеља кад је отиш’о Хасе“ групе Забрањено пушење, објављена 1985. на албуму „Док чекаш сабах са шејтаном“. На првом нивоу, то је песма о фудбалском одласку локалне легенде Асима Ферхатовића Хасета, симбола клуба ФК Сарајево. Међутим, већ након првог слушања постаје јасно да је Хасе метафора краја једне политичке епохе и да његов „одлазак“ заправо говори о одласку Јосипа Броза Тита са животне и политичке сцене.
Песма је смештена у амбијент фудбалске утакмице на Кошеву. У тексту се помињу утакмица против Осијека, маса људи, заставе, радио, новине и колективна тишина. Та сцена директно асоцира на атмосферу након Титове смрти 1980. године, када је током првенствене утакмице између Хајдука и Црвене звезде, на препуном сплитском Пољуду, објављена вест о Титовој смрти. У том тренутку стадионом је завладао мук који је, чинило се, трајао читаву вечност, након чега је цео стадион једнодушно запевао: „Друже Тито, ми ти се кунемо“. Тај догађај дубоко се урезао у колективно памћење и остао један од најупечатљивијих телевизијских симбола тог историјског тренутка.
Међутим, у песми Забрањеног пушења уместо Тита појављује се Хасе. Управо та замена омогућава двоструко читање: формално се говори о фудбалеру, али емотивна и симболичка структура текста припада државном ритуалу жалости.
У томе лежи и једна од најважнијих иронија песме. Аутор Неле Карајлић користи језик култа личности – масе, колоне, заставе, патос, мит о хероју који је „тук’о Енглезе, Швабе, Русе“ – али га истовремено и пародира.
У ту мајску недељу…
Неле пева: „У ту мајску недељу / Кошево је опет било пуно“, иако се Хасе од фудбала није опростио у мају, већ у октобру, и то не на Кошеву, већ против Ријеке на Кантриди, када је због повреде изашао већ у 15. минуту. Хасе није „тук’о Енглезе, Швабе и Русе“, јер је за Југославију одиграо само једну утакмицу.
Већ након првог слушања постаје јасно да је песма „Недеља кад је отиш’о Хасе метафора краја једне политичке епохе и да његов „одлазак“ заправо говори о одласку Јосипа Броза Тита са животне и политичке сцене
Хасе је био везан за Сарајево, Вратник и Башчаршију и никада није имао амбицију да игра за велики новац и гради интернационалну каријеру. Иако му никада није организована опроштајна утакмица, за њега ипак није важило правило: „Ко игра за рају и занемарује тактику, каријеру ће завршити у нижеразредном Вратнику.“ По завршетку каријере, чланови управе клуба помогли су му да отвори ћевабџиницу на Башчаршији, која је успешно пословала. Остао је упамћен као добар и скроман човек који је помагао градску сиротињу.
Захваљујући песми, Хасе постаје карикатурално узвишен лик, готово народни светац. Ипак, песма никада не прелази у цинично исмевање. Напротив – иза ироније стојe стварна емоција и искрена туга за временом колективног смисла, што је и једна од кључних одлика сарајевског новог примитивизма: истовремено исмевати мит и бити емотивно везан за њега.
Завршни поклич „Југославија! Југославија!“ звучи истински двосмислено. С једне стране, делује као пародија масовних социјалистичких ритуала и стадионског патриотизма; с друге, у њему постоји стварна носталгија за заједничким простором и колективним идентитетом. Управо та двострукост чини песму толико снажном: она није ни антијугословенска ни једноставно југословенска, већ показује како се људи истовремено могу смејати идеологији и емоционално припадати њеном свету.
Посматрано из перспективе осамдесетих година, оваква метафоричка конструкција имала је и заштитну функцију. Култ Тита је и после његове смрти остао снажан, а директна критика система могла је изазвати цензуру или политичке последице. Зато се уметнички говор скривао иза спорта, локалних легенди и хумора. Хасе је био „безбедна“ фигура кроз коју се могло говорити о много опаснијим темама – о крају једне земље, колективној трауми и несигурности која остаје након одласка великог симбола.
Тренутак замрзнутог времена
Гледано из данашње перспективе, песма добија ново значење. Оно што је некада звучало као иронична игра с југословенским митовима данас делује готово пророчки: може се читати као тренутак замрзнутог времена, последњи тренутак заједничког живота пре историјског распада. Данас је можемо тумачити истовремено као носталгију за изгубљеном државом, критику масовне идеологије и универзалну причу о нестанку заједничких митова.
Управо због те вишезначности, песма се може сматрати класичним примером новопримитивистичке „квантне поетике“. Иако тај појам не припада стандардној књижевној теорији, можемо га употребити као метафору за текст који истовремено постоји у више значења. Као што у квантној физици честица може бити у више стања одједном, тако је и Хасе истовремено стварни фудбалер, симбол Тита, локални херој, власник ћевабџинице, добротвор, фигура народа и знак нестанка Југославије.
Песма функционише као суперпозиција значења: слушалац никада не може до краја одредити да ли је реч о пародији, елегији или патриотској химни. Сва та значења постоје паралелно и зависе од времена, политичког контекста и личног искуства онога ко слуша. И сва су подједнако могућа.
Управо зато „Недеља кад је отиш’о Хасе“ остаје једна од најважнијих песама не само сарајевског новог примитивизма и југословенског рокенрола, већ и југословенске културе уопште. Она показује како поп-рок музика може истовремено бити хумор, политичка алегорија, колективно сећање, књижевно дело и филозофска прича о крају једног света.
