Малколм Мухарем: Mи и они, наши и њихови

Када говоримо о припадању групи, политичком, идеолошком, спортском или музичком обрасцу, у покушају да изградимо сопствени идентитет, требало би да имамо на уму да осим они и ми и наши и њихови постоји и трећи избор. Човек може припадати себи.

Не сећам се више како се звао тај мали немачки градић. Сећам се, међутим, врло добро једне вечери и приче коју сам тамо чуо.

Крајем осамдесетих био сам на турнеји по Немачкој са групом Нервозни поштар. Тамо су нас сачекали наши земљаци и позвали у један мали баварски градић на забаву коју су организовали у нашу част. Тада смо сазнали да се налазимо у граду из којег су потекла два светска спортска бренда – Адидас и Пума.

Иза њих је стајала готово невероватна прича о двојици браће, Адију и Рудолфу Даслеру, који су 1924. године покренули производњу спортске обуће. Њихове ципеле носили су врхунски спортисти, а прави светски пробој догодио се 1936. године у Берлину, када је амерички атлетичар Џеси Овенс освојио четири златне медаље у њиховим патикама.

Живот између два логотипа

После Другог светског рата браћа су се жестоко посвађала и разишла. Од једне заједничке фабрике настале су две компаније, два бренда и, временом, два табора – Адидас и Пума.

На поменутој забави били су наши људи који су радили за Пуму, али није било оних који су радили за Адидас. То нам је било несхватљиво. Објаснили су нам да је подела између два бренда толико дубока да се у том малом граду готово све дели на две стране: од радних места и продавница, преко кафана и вртића, до спортских игралишта и клубова. Знало се ко припада једној, а ко другој страни. Видљиво дружење са „противничком“ страном могло је да значи губитак посла и изолацију.

Двадесетак хиљада становника живело је, готово дословно, између два логотипа.

Ипак, постојао је један дан у години када би се цео град, макар накратко, окупио на једном месту. Био је то дан југословенске културе и кухиње. Котлић, сарме, мирис роштиља, шљивовица, фолклор и традиционална музика учинили би оно што није успевала свакодневица – на једном месту нашли би се сви становници градића. И не само наши људи. Ту су били и Немци – припадници оба табора.

Нећу да будем Швабо…

Дуго ме је интригирала та чудна потреба да се човек сврста у супротстављене таборе и идентитете. У формацију ми и они.

Северни и јужни пол, Антарктик и Арктик, црно и бело, позитив и негатив, теза и антитеза, јин и јанг – као да се све на овом свету непрестано дели на две стране. Још од детињства прате нас избори: или – или.

Као деца нисмо знали ништа о идеологијама, геополитици, религијама и великим историјским поделама. Али смо по понашању старијих већ тада примећивали да се свет око нас дели на – наше и њихове.

Осим кликера, између две ватре, труле кобиле и лопте, најдражи облици игре у време мог детињства биле су игре каубоја и Индијанаца и партизана и Немаца. Вољно или невољно, сврставали смо се у једну од две супротстављене групе.

Из те дечје фрустрације – да, ако желимо да учествујемо у игри, морамо прихватити улогу коју заправо не желимо – настала је и чувена песма Забрањеног пушења: „Нећу да будем Швабо у дотираном филму.“

Још у најранијем детињству научили смо шта значи притисак. Ако ти тог дана допадне нежељена улога „Швабе“, боље ти је да је прихватиш. У супротном испадаш из раје. А испасти из раје значило је бити изолован од осталих. Постао би мали дечји изгнаник. Чак су и они који би наставили да се друже са „обележеним“ ризиковали исту судбину.

Тај облик дечје суровости само се трансформисао како смо одрастали.

Северни и јужни пол, Антарктик и Арктик, црно и бело, позитив и негатив, теза и антитеза, јин и јанг – као да се све на овом свету непрестано дели на две стране. Још од детињства прате нас избори: или – или

Трећи став

Последњих година и Србија је снажно изложена притиску да се сврста на једну од две стране. Трагични пад надстрешнице у Новом Саду постао је повод за масовне протесте, блокаде факултета и снажну друштвену поларизацију. Уз захтеве за одговорност и правду, постепено се формирао и шири политички сукоб у којем је простор за трећи став постајао све ужи.

Протести су се ширили са улица на факултете, школе, институције културе и различите делове јавног живота. А онда је, као и увек када се друштво подели на „нас“ и „њих“, дошао и језик мржње.

За оне који нису припадали протестима створена је етикета „ћаци“. Временом су под њу могли да буду стављени готово сви који нису подржавали већински став у свом окружењу – од студената и професора до уметника, спортиста и јавних личности.

С друге стране, и учесници протеста добијали су своје етикете – буџетски блокадери, пицулићи, згубидани, обојени револуционари, бољшевички пленумаши, „Црвени Кмери“, секташи, усташе и страни плаћеници. Тако се круг затворио.

Ко није са нама, тај је против нас.

А онда се појавила сумња. Неколико професора и јавних личности јавно је иступило против блокада и одбило да прихвати већ успостављену поделу. Њихови ставови изазвали су снажне реакције. Али самим тим што су рекли „не“, показали су нешто важно: свака група, ма колико изгледала монолитно, има границу преко које снажан појединац може да закорачи.

И ту долазимо до суштине.

Када говоримо о припадању групи, политичком, идеолошком, спортском или музичком обрасцу, у покушају да изградимо сопствени идентитет, требало би да имамо на уму да осим они и ми и наши и њихови постоји и трећи избор.

Човек може припадати себи.

Свом схватању света. Свом моралу, својој савести и својој представи о правди.

Симбол личног отпора

Сетимо се само чувене фотографије из хамбуршког бродоградилишта, настале 1936. године. Док стотине људи подижу руку у нацистички поздрав, један човек стоји прекрштених руку. Реч је о Аугусту Ландмесеру, немачком раднику који је одбио да се повинује маси и духу времена. Његова животна прича, обележена и љубављу према Јеврејки Ирми Еклер и нацистичким расним законима, постала је један од симбола личног отпора.

Деценијама касније, после представе Путујуће позориште Шопаловић у Југословенском драмском позоришту, седамнаест глумаца подигло је студентске индексе. Глумац Ненад Јездић није им се придружио. Његов гест изазвао је салве увреда и осуда на друштвеним мрежама. Није објашњавао свој поступак. Неколико недеља касније поновио га је после представе Развојни пут Боре Шнајдера, овога пута уз још неколико чланова ансамбла.

Шта су ова два човека, у потпуно различитим временима и околностима, желела да кажу својим нечињењем, вероватно ће остати тајна.

Али некако ми се чини да је тајну, пре много година, разоткрио легендарни Цане, из групе Партибрејкерс, у песми „Хоћу да знам“:

„Тамо где је срце, тамо сија сунце,
тамо где је страх, тамо живи мрак.
Бити исти, бити посебан
Бити слободан, бити само свој.“