Малколм Мухарем: Пут и карактер

Нови ауто-путеви нису само километри асфалта. Они су израз вере да будућност не мора личити на прошлост. Они су постали симбол будућности

Путеви су највећа победа цивилизације над временом и простором. Они су артерије кроз које не теку само људи и роба, него и идеје, културе, језици и читави начини живота. Путеви скраћују раздаљине, али још више скраћују време. А време је једино богатство које ниједна цивилизација никада није успела да произведе.

Ипак, путеви никада нису били само градитељски подвиг. Народ најпре у својој машти изгради правац, па тек онда положи асфалт.

Зато историју разних цивилизација можемо читати и без хроника. Довољно је погледати њихове путеве.

Филозофија у камену

Нико у историји није схватио важност изградње путева као Римљани. Римски путеви су говорили језиком империје. Прав пут био је политичка филозофија претворена у камен. Није дозвољавао двоумљење. Водио је право, сигурно и непоколебљиво. Империја је желела да њени закони стигну у сваки кутак познатог света. Где су били римски путеви, ту су били и римски закони. Никада не треба заборавити да је кроз Србију пролазио Via Militaris, главни римски друм који је повезивао Исток и Запад много пре него што су настале савремене европске државе.

Америка је свој најпознатији пут претворила у симбол потраге за слободом. Route 66 био је митолошка жила куцавица једне земље у покрету. У време Велике депресије овим путем су у правцу запада пролазиле колоне очајних породица. А у време америчког сна 50-их и 60-их, његове бензинске пумпе, барови и мали градови постали су кулисе америчке поп културе. Харли Дејвидсон и банде попут Hells Angels Motorcycle Club уносили су у мит легендарног пута елемент опасности, побуне и живота ван правила. Route 66 је тако постао најважнија позорница за амерички филм и књижевност, о којој су певали Nat King Cole, Chuck Berry и The Rolling Stones. Данас Route 66 живи само као археологија америчког сна.

Немачки аутобан је асфалтна метафора реда, брзине и технике. Један је од најпознатијих симбола немачке индустријске културе – спој инжењерске прецизности, дисциплине, организације и вере у технички напредак. Његове карактеристике: дугачке равне деонице, прецизна сигнализација, одржавање и дисциплина у вожњи постали су део слике о Немачкој као земљи машина и организације. Парадоксално, на путевима познатим по правилима постоје деонице на којима није ограничена брзина – простор где возач може да осети пуну брзину и моћ аутомобила. Зато је немачки аутобан постао рај за љубитеље брзине и део идентитета немачке аутомобилске културе: Mercedes-Benc, BMW и Porsche.

Рим је путевима ширио власт. Америка слободу. Немачка ред. Француска културу живота. Србија данас гради своје путеве по мери времена у којем жели да живи

Француски Route Nationale 7 био је велика позорница француског друштвеног живота. Звали су га и Пут сунца. Повезивао је Париз и северну Француску са Азурном обалом. Био је симбол културе живљења, позив да се стане, руча у малом бистроу, попије чаша вина и разговара са непознатим човеком. Позив да се схвати да време није непријатељ кога треба победити већ простор који треба испунити смислом. Азурна обала је митско место сусрета аристократије, светског џет-сета, филмских звезда, уметника, милијардера и боема. Захваљујући филмском фестивалу, Кан је постао светска престоница филма. Црвени тепих, јахте у луци, вечере у егзотичним ресторанима и сусрети великих имена седме уметности створили су легенду о ривијери: Брижит Бардо, Катрин Денев, Едит Пјаф, Пабло Пикасо, Ален Делон и Жан Пол Белмондо били су носиоци гламура Азурне обале. Кан, Ница и Сан Тропе, где су се спајали амерички џез, француска шансона, нови талас филма, сликарство, мода, луксуз и боемски живот постали су симболи меке моћи Француске.

Ибарска магистрала и Route 66

Империје и државе су у своје путеве уграђивале свој цивилизацијски код и показивале своју душу. Путеви су временом постајали историја, култура, социологија и психологија. Многи нашу Ибарску магистралу пореде са Route 66.

ФОТО: Компас/Илустрација

Чувена Ибарска магистрала изграђена је шездесетих година, у време југословенског ентузијазма и социјалистичког оптимизма. Грађена је углавном организацијом радних акција, ручно или са веома скромном механизацијом. Била је злокобна и небезбедна. Звали су је „магистрала смрти“.

Она никада није била обичан пут. Била је карактер. Тврда, непредвидљива и ћудљива као наша историја. Била је крива као Дрина. Није познавала праву линију. Сваком кривином као да је понављала да се у Србији ниједан пут не прелази лако. Магла је на њу силазила без најаве. Камиони су се кретали споро као да носе читаву тежину Балкана. А свако претицање личило је на руски рулет. На разговор са судбином.

Ипак, Ибарска није била само обичан пут.

Њене кафане биле су важније од њених мостова. У годинама санкција, инфлације, беспарице и бомбардовања људи су управо ту тражили предах од тешке реалности. Уз јагњетину, хладно пиво, народну песму и дим цигарете лакше се подносила неизвесност. „Вози полако да би стигао“, није био само савет возачима. То је била филозофија преживљавања једне генерације. Порука једне епохе.

Путеви по мери времена

Дуго је изгледало да су српском народу раскрснице вечна судбина, а кривине једини могући правац.

Али у последњој деценији као да се променио ток историје. Србија је почела да гради другачије путеве.

После дугог времена Србија је поново почела да гради путеве који нису само средство кретања него и израз самопоуздања. Мостови, тунели, вијадукти и ауто-путеви као да су вратили осећај да се простор више не савладава стрпљењем него знањем и вољом.

Још од римских времена на овом простору није се градило толико мостова, тунела, вијадуката и ауто-путева. Сваки дан се изгради бар неки километар пута. Оно што је некада изгледало далеко, данас је постало близу. Градови су се приближили једни другима. Људи су почели чешће да путују. Простор се смањио, а Србија као да је постала већа.

Путеви никада нису били само градитељски подвиг. Народ најпре у својој машти изгради правац, па тек онда положи асфалт.

Путеви зато никада нису само производ високе технологије. Они су производ погледа на свет. Рим је путевима ширио власт. Америка слободу. Немачка ред. Француска културу живота. Србија данас гради своје путеве по мери времена у којем жели да живи.

Нови ауто-путеви нису само километри асфалта. Они су израз вере да будућност не мора личити на прошлост. Они су постали симбол будућности. Стање наше свести. Они су и доказ наше решености да несреће са Ибарске магистрале оставимо по страни и да поново почнемо да исписујемо победничке странице наше историје.