Чедомиљ Мијатовић – викторијанац међу Србима

Слободан Јовановић је запазио да је Мијатовић на Русе гледао очима једог Немца или Енглеза, односно да је Русија по њему била „огромна полуварварска држава, опасна за целу европску цивилизацију“. Као министар спољних послова Србије био је заслужан за успостављање дипломатских односа са САД

Чедомиљ Мијатовић, последњи викторијанац међу Србима, био је један од најдаровитијих српских дипломата и уједно један од најутицајнијих политичара и министара иностраних дела Кнежевине и Краљевине Србије. Рођен је 1832. године у Београду где је похађао Прву београдску гимназију. У том периоду био је активан у бројним књижевним друштвима. На Лицеју где је студирао права професори су му били Јосиф Панчић и Ђура Даничић. Године 1862. отишао је на школовање у Минхен, Лајпциг и Цирих где је изучавао државне науке и економију, али је похађао и наставу из природних наука. По повратку у Србију био је суплент на Великој школи, а затим од 1866. до 1869. године професор политичке економије и науке о финансијама.

Био је личност посебног сензибилитета и разуђених интересовања. По основној вокацији економиста и утемељитељ економске науке у Србији, али истовремено и пасионирани зналац историје, политичар, министар, љубитељ новинарства, први стални српски новински дописник из Лондона, преводилац са енглеског на српски језик. У три наврата био је министар иностраних послова Србије. С друге стране на месту министра финансија налазио се чак осам пута, што је рекорд у историји српских влада и Министарства финансија током постојања Кнежевине и Краљевине Србије.

ФОТО: wikimedia.org/Јавно власништво

Стасавао је и дружио се у младости са групом даровитих омладинаца попут Милутина Гарашанина, Милана Кујунџића, Љубомира Каљевића, који су неколико година касније заузели најважније државне позиције у Кнежевини, а потом и у Краљевини Србији. Са њима је неколико деценија касније основао Напредну странку.  Године 1869. запослио се у Министарству иностраних дела, а наредне године незванично је заступао Кнежевину Србију на Лондонској конференцији о Дунаву. Као признати финансијски стручњак био је министар финансија у владама Јована Ристића, Јована Мариновића, Данила Стефановића, Милана Пироћанца, Милутина Гарашанина, Николе Христића, Косте Протића и Ђорђа Симића. У том раздобљу извршио је важне финансијске реформе, а круна његовог рада у сфери финансија је била доношење Закона о Народној банци Србије којим је Народна банка постала независна финансијска институција у земљи. Његовом заслугом усвојени су и Закони о мерама и Закон о ковању српске сребрне монете. Такође, залагао се за изградњу модерних железничких пруга у Србији и подстицао је развој индустријских предузећа у земљи. Био је изразити присталица династије Обреновић, миљеник и човек од посебног поверења краља Милана. Његови политички узори били су енглески политичари Виљем Гледстон и лорд Роберт Сесил Солзбери. У почетку своје политичке каријере био је близак Јовану Ристићу и младоконзервативцима, а потом је учествовао у оснивању Напредне странке и био један од четворице њених вођа.Као прагмични и реални политичар сматрао је да је сасвим оправдано да Србија после Берлинског конгреса ступи у што чвршће односе са Аустроугарском.Резултат таквих размишљања је било потписивање Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. коју је утаначио кнез Милан, а Мијатовић формално потписао, при чему сем њега нико други од министара није знао да се такав документ припрема. Био је мишљења да је Тајна конвенција потребна Србији како би се одбранила од Русије. Слободан Јовановић је запазио да је Мијатовић на Русе гледао очима једог Немца или Енглеза, односно да је Русија по њему била „огромна полуварварска држава, опасна за целу европску цивилизацију“. Као министар спољних послова Србије био је заслужан за успостављање дипломатских односа са САД.

Британско-српски односи, дипломатија и култура

Куриозитет у српској  дипломатији је да је Мијатовић у три наврата обављао дужност српског посланика у Великој Британији. Указом краља Милана 12. септембра 1884. постављен је први пут (дужност је преузео од Филипа Христића октобра исте године), а већ 12. новембра је своје акредитиве предао лорду Гренвилу, министру иностраних послова.

Сво­јим тексто­ви­ма у ен­гле­ској штам­пи, српски на­род је у ве­ли­кој ме­ри у Ен­гле­ској популариса­ла и Ми­ја­то­ви­ће­ва супруга Ело­ди Ло­тон

Током вршења прве дипломатске службе у Лондону до 1886. године имао је честе контакте са званичницима, али и разне неформалне сусрете. Био је познат по склапању нових познанстава и пријатељстава који су му ишли од руке због његовог веома доброг познавања британског друштва, изврсног знања енглеског језика, поседовања манира и понашања који су импоновали представницима тамошње елите. Важио је за великог англофила и Енглези су га веома ценили. Дужност српског посланика у Лондону обављао и у периоду од 1895. до 1900. и од 1902. до 1903. године. Мијатовић је заједно са својом супругом Елоди Лотон Мијатовић коју је упознао приликом студирања у Лајпцигу  оставио неизбрисив траг у ширењу сроско-британских културних веза. Њих двоје су посебан допринос дали популаризацији енглеског и српског језика. Мијатовић је као одлични познавалац енглеског језика начинио изврсне преводе многих капиталних енглеских књига из публицистике, историографије, књижевности, науке. По изричитој жељи кнеза Михаила, још 1868. године, превео је на српски језик дело мис Георгине Мјур Макензи и Аделине Паул Ирби, „Путовање по словенским земљама Турске у Европи“. Важни су и његови преводи Боклове Историје цивилизације у Енглеској, изашле у Београду 1871, затим Историје Турске царевине аутора Станлеј Лен Пула, објављене у Нишу 1890. и превод дела Живот Бенџамина Франклина које је Српска књижевна задруга објавила 1901. године.

На месту министра финансија налазио се чак осам пута, што је рекорд у историји српских влада и Министарства финансија током постојања Кнежевине и Краљевине Србије

Објавио је и занимљиве чланке и обичајима и приликама у Енглеској, Писма из Лондона у књижевно-политичком часопису Отаџбина за 1892. годину. Желећи да упозна енглеско јавно мњење о приликама у Србији  Мијатовић је много писао и на енглеском језику. Запажена је његова књига „Servia and Servians“ која је штампана у Бостону 1908. године, као и историјска расправа „Constantine, the Last Emperor of the Greeks or the Conquest of Constantinople by the Turks“, захваљујући којој је изабран за члана Историјског друштва у Лондону. Снажан теоријски и књижевни утицај на њега остварили су британски писци и научници као што су били Валтер Скот, Семјуел Смајлс, Хенри Лидон, Вилијам Томас Стед. Какав углед је уживао у британској јавности показује један текст који је 1889. године објављен на сттаницама Тајмса. Уредништво листа је између осталог изнело следећу оцену Мијатовићеве личности: „Од свих државника, господин Мијатовић је вероватно управо онај који ужива највиши глас у страним земљама. Он је заузео главне дужности у Србији. Не само оне које су награде за страначке услуге, већ и оне које се поверавају јавном саглашношћу, ако не и јавном акламацијом, људима о чијим способностима се не суди просто на основу политичких сукоба“.

ФОТО: wikimedia.org/Јавно власништво

Мно­го­број­ним ве­за­ма са раз­ли­чи­тим кру­го­ви­ма енгле­ског дру­штва, сво­јим тексто­ви­ма у ен­гле­ској штам­пи, срп­ски на­род је у ве­ли­кој ме­ри у Ен­гле­ској популариса­ла и Ми­ја­то­ви­ће­ва супруга Ело­ди Ло­тон. По­себ­но значајну уло­гу је од­и­гра­ла у ор­га­ни­зо­ва­њу ху­ма­ни­тар­них ак­ци­ја за вре­ме срп­ско-турских ра­то­ва 1876–78. го­ди­не, ка­да је са­ку­пи­ла зна­чај­ну ма­те­ри­јал­ну и нов­ча­ну помоћ за срп­ску вој­ску и да­ла моралну по­др­шку осло­бо­ди­лач­кој бор­би срп­ског на­ро­да. Ме­ђу­тим, њен нај­ве­ћи допринос је био у сфери пре­во­ди­ла­штва. Нај­зна­чај­ни­је де­ло из обла­сти исто­ри­је које је објавила била је књи­га Историја модерне Србије (Тhe History of Modern Serbia) изашла у Лондону 1872. године, преко које је желела да упозна енглеску јавност са посебним карактером и животом српског народа и генезом српске државе. Ово важно историографско дело остало је неоправдано запостављено, па чак и заборављено у српској историографији. У предговору ове студије је изнела неколико разлога који су је навели да напише историју модерне Србије. Један од најважнијих узрока је био растући утицај Срба из Кнежевине на друге хришћане Османског царства који се јавио због моралне и материјалне снаге Срба која се показала у њиховој дугој борби за независност и услед сталног економског и политичког напретка Србије. Историја модерне Србије се састоји из четири књиге и у њој су обрађени сви најважнији моменти из историје Србије од подизања Првог српског устанка 1804. до посете кнеза Милана Обреновића руском цару у Ливадији 1871. године. Поред одличног приказа дипломатских борби Русије и Велике Британије на Балкану и у Србији, обрадила је и економске, финансијске и просветне прилике у Кнежевини. Једном речју, извандредно је описала настанак модерне Србије. Тиме је дала допринос упознавању и међусобном зближавању Србије и Велике Британије.

После Мајског преврата

Мијатовић је такође био посланик у Букурешту 1894. и Цариграду 1900, делегат Србије на првој Хашкој конференцији 1899. на којој се истакао ставовима у корист међународне арбитраже. Био је једини српски посланик који је поднео оставку после Мајског преврата 1903. као ватрени обреновићевац. Након тога остао је да живи у Лондону до смрти 1932. Србију је посетио сано још једном 1914. године. Иако је после смене династија пао у немилост нових српских власти наставио је да ради на промовисању Србије у Великој Британији, што је нарочито дошло до изражаја током балканских ратова и у Првом светском рату. У првим месецима 1916. организовао је пропагандну турнеју у САД и Канади у корист Краљевине Србије.

Објављивао је бројне новинске текстове у престижним британским листовима попут Тајмса, Морнинг Поста, Стандарда, ширећи истину о Србији и апелујући на британску владу и јавно мњење да помогну српску ствар. Био је дугогодишњи сарадник престижне Енциклопедије Британике за коју је написао историјске одреднице о Србији за 10. и 11. издање.

У првим месецима 1916. организовао је пропагандну турнеју у САД и Канади у корист Краљевине Србије

У Лондону је 1907. године објавио књигу Краљевска трагедија или прича о убиству српског краља Александра и краљице Драге, којој је желео да скрене пажњу британског јавног мњења на насилну промену династије у Србији 1903. године. При крају Првог светског рата написао је књигу Успомене једног балканског дипломате у којој је представио најважније моменте из своје каријере од 1869. до 1916. године. У овом делу написао је биографије угледних домаћих и страних владара, државника и политичара попут краљева Милана и Александра Обреновића, краљице Наталије, краљице Драге, краља Петра Карађорђевића, турског султана Абдул Хамида.     

 

ФОТО: wikimedia.org/Јавно власништво

Био је један од утемељитеља економске науке у Србији, и као професор и као аутор трију уџбеника из политичке економије и финансија. Доследно је заступао економски либерализам и заштиту права својине. Залагао се за увођење протестантске етике капитализма у Србији, посебно у делу О условима успеха, у којем је истицао важност телесног и моралног здравља, радљивости и штедљивости. Писао је верску прозу и био сарадник месечника Хришћанска мисао. Залагао се за продубљивање верског осећаја међу Србима.  Са двадесет пет година постао је редовни члан Српског ученог друштва 1867, а редовни члан Српске краљевске академије 1887. За другог председника Академије изабран је 6. фебруара 1888. и ту дужност је обављао до 24. децембра исте године. По други пут исту дужност је обављао од 24. децембра 1888. до 18. октобра 1889. године. Такође, био је дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности, почасни члан Матице српске и Београдске трговачке омладине, члан Кобденовог друштва и Краљевског историјског друштва у Лондону.

Слободан Јовановић бележи да је Мијатовић био личност огромне радне енергије, сјајан стилист, интелектуалац, флексибилан, даровит дипломата, али без политичке одлучности. Краљ Милан и аустријски посланик у Србији Кевенхилер сматрали су да је Мијатовић био „највећи левантинац међу српским политичарима“.