Поводом 145 година од успостављања односа Србије и САД, подсећамо се оне прве, срдачне фазе, у везама између два народа и држава, с краја 19. и на почетку 20. века, која може да буде лековита поука и путоказ за неку нову страницу и стратегију у међусобним контактима
Ове године навршило се 145 година од када су успостављени дипломатски односи између тадашње Кнежевине Србије и САД. У протеклих скоро век и по те везе прошле су кроз турбулентну путању успона, то јест „срдачног савезништва“ у Првом светском рату, „нестабилног пријатељства“ и „изневерених очекивања“ у Другом светском рату, „прагматичне алијансе“ у Титовој Југославији и трновитог периода осамдесетих и током деведесетих година 20. века. У том најтежем раздобљу САД су, подсетимо, наметнуле санкције тадашњој СРЈ, и предводиле НАТО агресију на Србију и бомбардовање српског народа 1999. године.
Ово је прилика да се подсетимо оне прве, срдачне фазе у везама између два народа и држава с краја 19. и на почетку 20. века која може да буде лековита поука и путоказ за неку нову страницу и стратегију у међусобним контактима. Дипломатски односи Србије и САД успостављени су 18. фебруара 1881. године када је влада САД прихватила предлог владе Кнежевине Србије о успостављању односа између две земље, а 15. јула 1882. именован је Јуџин Скајлер за министра резидента и генералног конзула САД у Србији. Претходно, октобра 1881. године, Чедомиљ Мијатовић, министар иностраних дела Србије и Скајлер су потписали Конзуларну конвенцију и Трговински уговор. Конзул Скајлер је 1883. године одредио Едварда Максвела Гранта, дописника листa Тајмс, за америчког вицеконзула у Србији. Први изванредни посланик и опуномоћени министар САД у Србији 29. јуна 1894. године постао је Александар Ебен. Иницијални покушаји успостављања дипломатских односа између две земље јавили су се 1867. године када је Луис Цапкај, Американац мађарског порекла и конзул САД у Букурешту упутио предлог својој влади да пошаље конзуларног агента у Београд односно да се успостави америчко представништво у Кнежевини Србији. Вилијем Стјуарт, амерички државни секретар је јуна 1867. године прихватио предлог Цапкаја и овластио га да може да постави конзуларног агента у Београду. Цапкај је од Косте Магазиновића, српског агента у Букурешту, затражио име особе која би била именована на место америчког агента у Београду. Српска влада је генерално прихватила предлог, али је сматрала да би тај конзул требало да буде управо Цапкај, односно да би конзул требало да буде акредитован код кнеза Михаила Обреновића. Суштински управо је Цапкај био неформални заступник САД у Србији до свог одласка из Букурешта 1869. године.
Дипломатски односи Србије и САД успостављени су 18. фебруара 1881. године када је влада САД прихватила предлог владе Кнежевине Србије о успостављању односа између две земље, а 15. јула 1882. именован је Јуџин Скајлер за министра резидента и генералног конзула САД у Србији
С друге стране Србија је 1. јуна 1879. године отворила почасни конзулат у Њујорку, а за првог почасног конзула именовала Герхарда Јансена, немачког трговца у Америци са јаким пословним везама. Иначе, био је то први конзулат који је Србија отворила у иностранству после стицања независности. Конзулат се бавио пре свега трговинским везама две државе, а важна делатност тицала се и српске пропагандне и наступа у ондашњој штампи. Јансен је на том положају остао до 1886. године. Указом краља Александра Обреновића 11. августа 1893. године Србија је отворила Генерални конзулат у Лондону, у Енглеској, са делокругом рада у САД, а за првог генералног конзула именовала Николу Јовановића Американца, српског новинара и књижевника који никада није званично ступио на дужност јер је Указом краља Александра, почетком марта 1894. године отпуштен из државне службе. Међутим, Јовановић је 1908. године постављен за трговинског агента у новооснованоj Српској трговачкој агенцији у САД. Његов задатак је био да обавештава америчку јавност о анексији Босне и Херцеговине.
ФОТО: commons.wikimedia.orgУЧВРШЋИВАЊЕ ОДНОСА
Априла 1911. српска влада је именовала Михајла Пупина, једног од најугледнијих српских научника, за почасног генералног конзула у Њујорку. Пупин је одиграо посебно важну улогу у ширењу и учвршћивању српско-америчких односа. На тој важној позицији налазио се до 1918. Својим научним ауторитетом, и бројним везама са најзначајнијим представницима америчког политичког живота, а пре свега председником Вудроом Вилсоном и тамошњим пословним светом допринео је афирмацији српске ствари у САД, као и ангажовању српских исељеника на скупљању новчане, медицинске и хуманитарне помоћи за помоћ српском народу током балканских ратова и у Великом рату, организовању одласка америчких доктора и медицинских сестара на балканско ратиште, као и у слању српских добровољаца-исељеника у отаџбину у ратним годинама. Иначе, Вилсон је пријатељство према српском народу исказао и када је у чувеном говору 8. јануара 1918. године, познатом као говор „Четрнаест тачака“, подржао право малих народа на самоопредељење односно право да сами одлучују о својој судбини и уређењу.
Пупиново пријатељство са Вилсоном допринело је томе да Америкa на Мировној конференцији у Паризу после завршетка Првог светског рата заузме уравнотежен став према захтевима српске делегације, као и да се изборе повољнији територијални аранжмани на источном Јадрану, у Банату, и на подручју Бледа. Сам Пупин током Мировне конференције био је једна врста посредника између америчке и југословенске делегације, а позив да дође у Париз и помогне члановима југословенске делегације упутио му је лично Пашић.
Априла 1911. српска влада је именовала Михајла Пупина, једног од најугледнијих српских научника, за почасног генералног конзула у Њујорку. Пупин је одиграо посебно важну улогу у ширењу и учвршћивању српско-америчких односа
Поред стручне помоћи око територијалних компензација у корист нове државе, значајна је и Пупинова улога у решавању питања ратних репарација. На почетку Анексионе кризе истакао се у организовању Српског народно централног одбора у Њујорку који је организовао протестни скуп у том граду на коме је усвојена резолуција против анексије Босне и Херцеговине. Схватајући значај исељеничког рада и потребе јединства српског исељеничког покрета у Америци, снажно се ангажовао на стварању јединствене организације српских исељеника у САД. Лично је стао на чело новоформиране организације Савез сједињених Срба – Слога, средином септембра 1909. године. Кратко, током 1917. године налазио се и на челу Главног одбора Српске народне одбране. Веома се ангажовао у организованом слању добровољаца на Солунски фронт.
СРПСКА НАЦИОНАЛНА БОРБА
Предлог да се за почасног конзула Краљевине Србије у Њујорку изабере Пупин дао је 4. маја 1911. године Милован Миловановић. Ову дужност обављао је савесно и са великим ентузијазмом, трудећи се да српску ствар у САД афирмише што више, а својим сународницима помогне колико може. С циљем медијског промовисања српског питања у Америци покренуо је лист Српски дневник, који је постао и гласило организације Слога. На његовим страницама је током балканских ратова и у Великом рату бранио право Србије да штити своје сународнике на Балкану и да се избори да се вековне територије са већинским српским живљем поново врате матици Србији. Упорно је оповргавао и антисрпску пропагадну аустроугарске дипломатије, а нарочито оптужбе да је Србија крива за избијање Првог светског рата. Поред овог листа српску националну борбу водио је и кроз јавне говоре и полемике са својим неистомишљеницима, као и на страницама најутицајнијих америчких листова као на пример у Њујорк Тајмсу.
Пријатељство између Вилсона и Пупина довело је до тога да је новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на Париској мировној конференцији 1919. године добила делове Баната где су живели Срби
Председник Вилсон се 28. јула 1918. године поводом обележавања четврте годишњице почетка Првог светског рата посебном посланицом обратио америчком народу. Посланица је читана у црквама широм Америке, а објављена је и у свим тадашњим дневним листовима. Том приликом Вилсон је изјавио: „У недељу 28. јуна навршава се четврта годишњица од када је одважни српски народ пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи… Племенити је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становништва и војној моћи… Њихова љубав према слободи остаје неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност“.
ФОТО: commons.wikimedia.org/BainПосле свих ових искушења, данас, скоро 150 година након успостављања међусобних дипломатских веза, мишљења смо да они треба да се граде на новим основама које подразумевају узајамно уважавање, сарадњу и што је најважније пријатељство баш онакво како је неговано уочи и током Првог светског рата када су личне везе и поштовање између Пупина и председника Вилсона довели до тога да се српска застава 28. јула 1918. године завијорила на јарболу Беле куће. Био је то гест добре воље председника Вилсона и знак солидарности са српским народом и огромним људским жртвама које је поднео током четири ратне године. Осим тога, пријатељство између Вилсона и Пупина довело је до тога да је новоформирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на Париској мировној конференцији 1919. године добила делове Баната где су живели Срби.
Политика Доналда Трампа, председника САД, која подразумева уважавање суверенитета држава, данас улива наду да може да дође до нове, пријатељске етапе у односима између САД и Србије чије руководство управо баштини ту политику поштовања суверенитета и интегритета народа и држава.
