Херојски подвиг голоруких логораша

Иако је преживело само њих стотињак, овај догађај остаће забележен златним словима као пример неустрашиве борбе Давида и Голијата, односно храбрости и одлучности преосталих затвореника да се голоруки супроставе својим убицама и кољачима који су их немилосрдно уништавали пуне четири ратне године

Пробој 600 измучених и голоруких логораша из концентрационог логора смрти Јасеновац, под вођством логораша Анте Бакотића у ноћи између 21. и 22. априла 1945. године, представљао је један од најхеројскијих дешавања у Другом светском рату на просторима Југославије, Балкана и Европе. Иако је преживело само њих стотињак, овај догађај остаће забележен златним словима као пример неустрашиве борбе Давида и Голијата, односно храбрости и одлучности преосталих затвореника да се голоруки супроставе својим убицама и кољачима који су их немилосрдно уништавали пуне четири ратне године. Иначе, логор су коначно 2. маја исте године ослободиле јединице 21. српске дивизије Југословенске армије. Био је то крај једног од најгорих и најкрвавијих концентационих логора који је икада постојао у самом срцу Европе.

Концентрациони логор Јасеновац, који су августа 1941. године формирале усташке власти у тзв. Независној држави Хрватској за мучење и убијање Срба, Рома, Јевреја, антифашита Хрвата и Муслимана, представљао је систем логора смрти. Чинили су га логори Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина, као и логори за децу Сисак и Јастребарско којима су управљале припаднице католичког реда Милосрдне сестре Светог Винцента од Паула и у којима је на најсуровије начине побијено преко 75.000 деце најмлађег узраста. Овај логор, у коме су извршени најмонструознији злочини, по својој бруталности и методама убијања и физичке ликвидације може се поредити са највећим нацистичким логорима попут Аушвица, Матхаузена и Бухенвалда.

Логор Јасеновац је очигледан пример извршеног геноцида над читавим народима током Другог светског рата на просторима тзв. НДХ. На челу логора налазили су се највећи крвници и злочинци попут католичког свештеника из реда фрањеваца Мирослава Филиповића Мајсторовића, Вјекослава Лубурића и Љубе Милоша који су лично надгледали најгора мучења затвореника. Тако је Мирослав Филиповић, због ужасних злочина почињених око Бања Луке, прозван „фра сотона“, а за време његовог четворомесечног заповедништва побијено је између 20.000 и 30.000 логораша. Сам Вјекослав Лубурић, који се сматра најбруталнијим управником, изјавио је 1942. године на прослави свог управљања: „Тако смо вам ми у овој години поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“. Процењује се да је током његовог руковођења убијено чак 200.000 заточеника. Бестијални начини убијања наишли су на згражавање чак и високих немачких официра, попут генерала Едмунда Глеза Хорстенауа који је забележио да су усташки логори били „суштина ужаса“.

ФОТО: M.M./ATAImages

Данас, осам деценија после ослобођења Јасеновацa, са пијететом се сећамо свих настрадалих и истичемо да њихове надљудске жртве никада не смемо заборавити. Наша је обавеза да у оквиру културе сећања преносимо будућим генерацијама истину о ужасима који су се дешавали у тзв. НДХ. Никаква ревизија историје и тенденциозно смањивање броја жртава не могу да угуше истину да је у систему Јасеновац убијено између пола милиона и 750.000 људи. Све жртве су тужан доказ монструозности усташке идеологије и злочиначке владавине Анте Павелића.