Пробој 600 измучених и голоруких логораша из концентрационог логора смрти Јасеновац под вођством логораша Анте Бакотића у ноћи између 21. и 22. априла 1945. године представљао је један од најхеројскијих дешавања у Другом светском рату на просторима Југославије, Балкана и Европе. Иако је преживело само њих стотињак овај догађај остаће забележен златним словима као пример неустрашиве борбе Давида и Голијата односно храбрости и одлучности преосталих затвореника да се голоруки супроставе својим убицама и кољачима који су их немилосрдно уништавали пуне четири ратне године. Иначе, логор су коначно 2. маја исте године ослободиле јединице 21. српске дивизије Југословенске армије. Био је то крај једног од најгорих и најкрвавијих концентационих логора који је постојао у срцу Европе.
Концетрациони логор Јасеновац кога су августа 1941. године формирале усташке власти у тзв. Независној држави Хрватској за мучење и убијање Срба, Рома, Јевреја, антифашита Хрвата, Муслимана представљао је систем логора смрти. Чинили су га логори Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина, као и логори за децу Сисак и Јастребарско којима су управљале припаднице католичког реда Милосрдне сестре Светог Винцента од Паула и у којима је на најсуровије начине побијено преко 75.000 деце најмлађег узраста.
Овај логор у коме су извршени најмонструознији злочини по својој бруталности и методама убијања и физичке ликвидације може се поредити са највећим и најгорим нацистичким концентрационим логорима који су постојали у Другом светском рату попут логора Аушвиц, Матхаузен, Бухенвалд, Мајданек, Треблинка и других. Међутим, по свирепостима и варварским методама уништавања мушкараца, жена, деце, старих особа може се рећи да је чак и превазишао наведене логоре смрти.
Логор Јасеновац је очигледан пример извршеног геноцида над читавим народима (Срби, Јевеји, Роми) током Другог светског рата на просторима тзв. НДХ. На челу логора налазили су се највећи крвници, злочинци и криминалци попут католичког свештеника из реда фрањеваца Мирослава Филиповића Мајсторовића, Вјекослава Лубурића, Љубе Милоша који су лично вршили надледања и најгора мучења и убијања затвореника. Тако је на пример Мирослав Филиповић још пре него што је постао управник логора у Јасеновцу починио ужасне злочине над српским народом у околине Бања Луке и због тога прозван „фра сотона“. За време његовог четворомесечног заповедништва над логорима у Јасеновцу и Старој Градишти побијено између 20.000 и 30.000 логораша. Сам Вјекослав Лубурић који се сматра најбруталнијим управником логора Јасеновац је већ 9. октобра 1942. године на прослави годишњице свог управљања овим логором изјавио:“тако смо вам ми у овој години поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“. Процењује се да је током његовог руковођења логором убијено 200.000 заточеника. Бестијални начини убијања логораша наишли су на згражавања чак и високих немачких официра. Тако је на пример генерал Едмунд Глез Хорстенау, намачки војни изасланик код усташких власти у Загребу већ 1942. године забележио да су „усташки логори у НДХ били суштина ужаса“.
Данас осамдесет једну годину после ослобођења Јасеновца, тог места ужаса, злочина и геноцида са пијететом се сећамо свих настрадалих логораша и истичемо да њихове надљудске жртве никада не смемо заборавити. Наша је обавеза да у оквиру културе сећања преносимо будућим, младим генерацијама истину о ужасима који су се дешавали како у логору Јасеновац тако и на свим другим местима стратишта и убијања у тзв. НДХ. Никаква ревизија историје и тенденциозно смањивање броја жртава данас не могу да угуше истину и релевантне податке да је током Другог светског рата у систему концентрационих логора смрти Јасеновац убијено и најсвирепије уништено између пола милиона и 750.000 људи, Срба, Јевреја, Рома, Муслимана, Хрвата антифашиста. Све жртве побијене у логору Јасеновац су тужан доказ монструозности усташке идеологије и поретка као и злочиначке владавине усташког вође Анте Павелића и његових сарадника.
