Априла сваке године сећамо се пробоја из пакла логора Јасеновац, највеће „фабрике смрти“ на Југоистоку Европе, неретко називане „балкански Аушвиц“.
Пробој се догодио 22. априла 1945. када је око 600 од 1.073 последњих преживелих заточеника започело бег.
Хрватски усташки логор Јасеновац, био је сабирни, радни, кажњенички и заробљенички логор.
Тог дана, односно претходне вечери, пошто је постало несумњиво да их очекује неизбежна смрт, део логораша се одлучује на пробој. Били су то последњи преживели заточеници логора Циглана, дела логорског комплекса Јасеновца.
Осим логораша који су се налазили у Циглани у пробоју су учествовали и заточеници дела логора Кожара. Од 600 колико је кренуло у пробој, преживело је највише 117. Од 147 затвореника у Кожари, колико је кренуло у пробој, преживело је свега 11.
Ни предводник пробоја из Циглане Анте Бакотић, заробљени партизан, није успео да се дочепа слободе, погинуо је током бега.
Током пролећа 1945. марта и априла, усташка управа радила је на ликвидацији логора. На њеном челу налазио се злогласни Вјекослав Макс Лубурић, заповедник тзв. усташке обране. Било је наређено да се побију сви заточеници, а логор минира, како би били уклоњени трагови непојмљивих злочина. Заточеници су убијани, архивска грађа и уопсте сва докуметација спаљивана, а објекти и све што би могло бити показатељ шта се на простору концентрационог логора догађало је уништавано, минирано.
Они који су у последњем периоду пристизали у логор нису ни увођени, него су по приспећу убијани, углавном на Сави.
До 22. априла 1945. године у Јасеновцу је преостало свега 1.220 заточеника. Претходног дана, 21. априла, уочи пробоја, усташе су ликвидирале остатке женског логора, када су убијене и последње заточенице, њих око 80.
Преостали логораши, затворени у згради Циглане, делу логорског комплекса, пошто је било јасно да ће убрзо и они бити побијени, одлучују се затим на пробој по сваку цену.
Иницијалну групу сачињавало се десетак заточеника сагласних да се крене у бег. Договорено је да се на сваком од четири излаза смести по десетак чврсто опредељених за пробој. Потом, обезбедили су нешто алата, чекиће, летве, цигле.
Договор је био да истовремено провале на сва четири излаза, да би затим најбрже могуће јуришали ка излазу уз логора. Усаглашено је ко напада капију и друго.
На договорени узвик Анте Бакотића „Напред другови!“ око 10 сати, тог преподнева, пробој је започео.
Требало је пошто се пробију чврсто обезбеђени излази јуришати приближно 150 метара до логорске капије.
Онемоћали, стари, болесни, њих око 460, нису учествовали, преосталих 600 кренули су на јуриш.
Био је то тмуран, кишовит дан, па се део логорске страже склонио од падавина, отуда је помало постојао и ефекат изненађења.
Едо Шајер пресекао је телефонске проводнике, што је делом отежало комуникацију усташке управе. Поједини усташки стражари ликвидарни су, а Миле Ристић је чак успео да отме један митраљез.
Пробој је преживело 117 логораша, од 600 колико је учествовало у пробоју из Циглане. Гинули су током пробоја, као и у Сави, или су их усташке потере стигле. Преосталих 470, који се нису осећали способним да учествују у пробоју, побијени су сви до једног.
Паралелно, у делу логора Кожаре, група заточеника планирала је пробој независно од заточеника Циглане. Они су у пробој кренули истог 22. априла, око 20. часова увече. Пошто су напали логорску стражу исекли су жичану ограду, запаливши такође радионице и магацине.
Усташке потере трајале су током читаве ноћи. Преживело их је свега 11, од 176, односно 147 колико је кренуло у пробој.
Већ сутрадан, 23. априла, логорска управа и посаде, комплетно усташко особље, напустили су комплекс логора Јасеновац.
Једини концентрацијски логор у Другом светском рату у којем су људи систематски, плански уништавани, без конкретног учешћа апарата нацистичке Немачке, Јасеновац је био јединствен и по степену бестијалности.
Методама иживљавања и убијања хрватске усташе су увелико превазишле њихове нацистичке узоре.
Чак и појединци из састава немачког окупационог апарата ужасавали су се бестијалности хрватских усташа, као Глез фон Хорстенау.
Јасеновац, јединствена фабрика смрти, радио је од августа 1941. до априла 1945. пуних 1.337 дана. Састави део био је и посебан женски логор Стара Градишка, логори за децу Сисак, Јастребарско, Горња Ријека. Притом је жена и деце било и у самом Јасеновцу.
Насупрот Немцима који су изградили готово индустрију смрти, хрватске усташе убијале су својим рукама, почев од коришћења ватреног оружја, па до кама, маљева, секира, изгладњивањем, жеђу, непојмљивим иживљавањима.
Убрзо пошто је образована усташка Хрватска, НДХ, проглашени су расни закони. Већ 17. априла донесена је тзв „Законска одредба за обрану народа и државе“ а 30. априла донесене су одредбе „О расној припадности“ и о „Заштити аријевске крви и части хрватскога народа“.
Прве жртве били су Јевреји, и они су у Јасеновцу преовлађивали током 1941. да би негде на прелазу у наредну 1942. већина заточеника постали Срби.
Међу Хрватима прве жртве били југословенски опредељени, ма у ком виду.
Потом, у логорском систему преовлађују устаници, партизани, уз мноштво народа, цивила, који су сматрани њиховим помагачима или су се просто нашли на удару у склопу усташких акција, као народ са Козаре. Били су то огромном већином Срби.
Међу заточеницима Јасеновца било је и представника међуратне Хрватске сељачке странке, укључујући и њеног челника Влатка Мачека, који је истина и током боравка у логору имао повлашћен статус. Мачек је иначе априла 1941. подржао Кватерниково проглашење НДХ. Усташе су побиле део правака ХШ, делом зато што су сматрани склоним Југославији, а исто тако зато што су доживљавани као могућа политичка конкуренција.
Први заточеници у Јасеновац, основан средином августа 1941. доведени су свега седмицу по оснивању, углавном из претходно постојећих логора, Паг, Јадовно, Госпић, Даница код Копривнице.
До фебруара 1942. устројен је комплекс логора, који је сачињавало пет главних и неколико мањих логора и низ стратишта. Били су то: Логор И Брочице, Логор ИИ Крапје, Логор ИИИ Циглана, Логор ИВ Кожара, Логор В Стара Градишка, Логор ВИ Млака.
Главна стратишта, места масовних ликвидација, били су: Градина на супротној страни Саве, Јабланац, Уштице, Млака, кречана у Дубици, као и Граник на Сави. Цео логорски ситем налазио се под командом усташке надзорне службе, њеног Уреда ИИИ.
Заточеници Јасеновца су иначе и пре пробоја 22. априла 1945. спремали колективни бег. Током лета 1944. откривена је једна таква организација. Организатори су били припадници НОП, и требало је да пробој уследи паралелно са нападом партизанских јединица на Босанску Дубицу, али су усташе дознале шта се спрема па је све пропало, уз трагичне последице.
Број жртава Јасеновца далеко је од усаглашеног. Тако је „Комисија за истраживање жртава Другог свјетског рата и пораћа“ Хрватског сабора, 1999. године, објавила да је у Јасеновцу било укупно 2.238 жртава. Према анкети која је спровођена у Југославији 1964. евидентирано је око 80.000 жртава Јасеновца.
Према налазима „Спомен подручја Јасеновац“ пописано је, поименце, 83.145 жртава. То међутим не може бити коначна цифра. По том попису, међу жртвама је било 47.627 Срба, 16.173 Рома, 13.116 Јевреја, 4.255 Хрвата, 1.128 Муслимана.
Центар Симон Визентал процењује да је је најнижа цифра жртва Јасеновца 85.000. Холокауст меморијални Музеј из САД држи да је жртва било до 99.000. Поратна „Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“ закључила је да је у систему логора Јасеновац било између 500.000 и 600.000 жртава.
