Пре скоро 100 година један Швајцарац записао је оно што о себи и данас нерадо чујемо. Његове речи поново излазе пред нас, али остаје исто питање: да ли смо их икада заиста прочитали
С времена на време, у скоро редовним размацима, у јавности се помене, па развигори тема о Арчибалду Рајсу и његовом писму свима нама, сада већ на хартији пожутелој од старости јер има скоро 100 година од кад је овде боравио, са нама живео и очигледно повремено био потпуно запрепашћен контрапунктима које живимо као да нису ништа необично, крајностима које сами себи намећемо као да нас забавља да направимо наизглед неразмрсива клупка друштвених наратива које онда расплићемо у бесконачности, све као очекујући да ће доћи неко однекуда па оно што смо сами замрсили расплести нама на радост и да нам потраје до новог мршења друштвених нити као да нас то све забавља.
Арчибалд нам се повремено обавезно јави, само да види да л’ га је неко ипак чит’о, па размислио о његовим речима и увек нађе изразиту мањину која јесте читала и изразиту већину која није, ал’ „све зна о њему“.
Мора да је Арчибалд био потпуно збуњен како ми и време не видимо као једини необновљиви ресурс, па га багателишемо и губимо као да имамо 100 живота, а не овај један. Може се само замислити колико је једном Швајцарцу ТО било необично. Још је неoбичније да кад год да се обнови прича о Рајсу и његовом писму, чује се патетичан уздах: “ах, како нам треба нови Рајс сада!” Зашто? Ни овог “старог” скоро нико није прочитао, па размислио “шта нам пише овај добри човек” са било каквом идејом да уважимо његове опаске и направимо сами себе бољима него што јесмо.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Арчибалд Рајс је на позив српске владе стигао у Србију 1914. да би истраживао и документовао злочине над цивилима у Мачви и Подрињу. Био је званични и неутрални иследник српске владе и војске, што је до краја своје мисије и остао. Једино одступање од неутралности било је што се Рајс отворено прогласио за српског добровољца, постајући тиме, како је сам касније написао, „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“.
Дана 1. 6.1928, десет година након рата које је провео у државним институцијама Србије, делећи своје знање како је најбоље умео, написао је политичко завештање Чујте Срби са захтевом да се објави након његове смрти, а умро је 8. 8. 1929. у Београду.
Кратко, контекстуално штиво о његовим перцепцијама становништва које се чак и не труди да се изгради као друштво, а неодољиво за њега у разним аспектима и толико очигледно у својим манама да је морао да запише:
„Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш „бог“ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ваш народ је гостољубив.
Народ вам је демократски, и то заиста демократски, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.
Погледајмо сада мане вашег народа.
Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да учините данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења!“
Мора да је Арчибалд био потпуно збуњен како ми и време не видимо као једини необновљиви ресурс, па га багателишемо и губимо као да имамо 100 живота, а не овај један
Арчибалд нам се повремено обавезно јави, само да види да л’ га је неко ипак чит’о, па размислио о његовим речима и увек нађе изразиту мањину која јесте читала и изразиту већину која није, ал’ „све зна о њему“ што се лакоћом лењих претвара у лупетање. Не љути се Рајс, племенита душа, а нема ни очекивања „с оне стране гроба“ да ће његове искрене речи наћи многе читаоце. Вероватно је још увек мало запрепашћен што се „наношење штете самима себи, лењост, нечитање и порицање реалности тако чврсто држи међу нама, као и све друге особине, добре и нама и другима, лакше уочљиве странцу него што су предмет препознавања међу домаћима“. Тврдоглавост да се самоописујемо манама, уместо напора да радимо са свим оним што су нам врлине остала је загонетка и за онoстраног Арчибалда јер му ни анђеоске моћи не помажу да разуме: „Зашто НЕЋЕМО да употребимо своје врлине, да почнемо да поштујемо време које нам је на располагању, да прочитамо његове речи и направимо себи својим рукама и главом време добро за живот свих нас?“ Можда бисмо и хтели, Арчибалде, али – НЕМА КО јер нам је лењост духа за друштвени дијалог о нама са нама толика да се само као бајаги правимо да нам наше мане сметају да изађемо из лимба осликаног у писму које нам је упућено ономад.
Арчибалд има на располагању вечност да сачека такве, а ми имамо само један живот који НЕЋЕМО да нам буде тема нашег дијалога о нама, радије лажемо да смо читали Арчибалда или да смо ишта читали, не треба нам читање, знамо ми. Паз’ да не знамо. И паз’ да можемо БЕЗ ДИЈАЛОГА НАС СА НАМА икако изаћи из лимба у којем смо самозаробљени вековима пре и после Арчибалда.
