Шта нам је чинити кад нико не зна да макар приближно опише како ће се све ове међусобице „браће по европској матери“ развити или окончати, као да сви само чекају да се „та ствар реши некако сама од себе“, ма то нигде никад није бивало, па неће ни сада
Бити у стању сродства „браћа по матери“ је домаћа, балканска метафора за стање које ми јесмо, не умемо боље да опишемо, а није нетачно, ма по последњим догађајима иста метафора „леже к’о будали шамар“ на САД и Европу, мада би се могло рећи и „дошло је до балканизације односа са две стране Атлантика“, исто је прикладно, а богме и тачно. Баук Балкана кружи планетом, канда би нам ваљало неког новог манифеста с таквим насловом, ма нас пословична лењост духа спречава да у речи уобличимо све и свашта што живимо као „превише историје“ друштава блиских скоро по свему, осим по вољи да направимо каква заједничка добра од свих сличности које делимо, па зато доследно губимо време тражећи само разлике међу нама и инсистирајући на њима, а кад се такав правац одабере тешко бива да исходи буду „добри ветрови развоја“ за наше лађе што броде по узбурканој балканској историји.
САД и Европа су до недавно били сасвим супротан пример: јесу људи из Европе (и не само они) имали и добар ветар и лађе, па направили Америку (не само САД), а заузврат сви отишавши никад нису заборављали одакле су отишли и развијали су своје европско наслеђе у новом друштву које су градили. Ваљало би детаљно деконструисати и на чији рачун се та градња дешавала, али и то стане у метафору с балканских простора „дошли дивљи, отерали питоме“, колико год у тој метафори било неправди, патњи и страдања људи који су у Америкама одувек живели. Ма – ферцерало више векова то савезништво „браће по матери“ са две стране Атлантика и од недавно – запело. Ђе запело, браћо по балканизацији?
Запело око трговине и царина, око Гренланда, око заједничког посла у НАТО, запело око „подела моћи и утицаја“, запело у Ормуском мореузу, у Украјини, запело у изостанку дијалога „шта ко тачно хоће убудуће с које стране Атлантика?“ па тако и стварању приличне неизвесности о томе како ће, на којим темама, с којим механизмима и алатима убудуће функционисати све међу „браћом по матери“ са две стране океана. Да се балканизација на тим океанским обалама дубље примила вероватно би већ показивали јасну вољу да се такмиче у томе ко је глупљи и ко ће где да „звецка оружјем“ да би у таквом такмичењу победио. Што је најлепше, ко год да је питан о тренутном „стању ствари“ у односима САД и ЕУ, најчешће даје одговор типичних балканских стратегија: „неће ваљда, не могу да верујем, није могуће…“ У жаргону, ова градација заправо описује пут од тренутка сумње („неће ваљда”), преко шока („не могу да верујем”) и апсурда („није могуће“) до коначног прихватања пораза (са кратком псовком поштапалицом), ма не нуди никакве идеје о томе „а шта да радимо ми који ЕУ приступамо, немамо ништа против сарадње и са САД и са другим државама из Америка?“ Шта нам је чинити кад нико не зна да макар приближно опише како ће се све ове међусобице „браће по европској матери“ развити или окончати, као да сви само чекају да се „та ствар реши некако сама од себе“, ма то нигде никад није бивало, па неће ни сада.
Ако је можда и било какве наде да ће одласком ове администрације САД одустати од „Монро доктрине“ (којом је у XIX веку решаван колонијални интерес европских држава и САД) та нада је све блеђа. Поредак у ком се знало ко је коме и зашто савезник, а ко такмац у борби за територије и утицаје – више не постоји, а вероватноћа да смо ушли у епоху „спонтаног самостварања“ новог поретка је шашава чак и за Балкан, чак и ми знамо да су само побачаји „спонтани“, нема тога у политици.
А нама је у интересу да љубазно и човечански замолимо и САД и ЕУ да се саберу, дођу себи, подсете се колика и каква је одговорност моћних, па да никако на уштрб својих нејасних стратегија већ на заједничку корист свих – одреде нова правила својих односа. Да не би сви заједно имали тренутак „крсти се и левом и десном“ јер неко тражи да се уведу санкције САД или још нешто глупље, због нечег тупавог које се догодило јер је СВЕ запело међу браћом по матери са две стране Атлантика.
Аман више Балкана свукуда.
