Гордана Чомић: Шведски ТВ детектор и луде насте

Некада је довољна била кутија са антеном и прича о невидљивој контроли да људи сакрију телевизор и пожуре да плате дуг. Данас су механизми другачији, али је спремност да се поверује у очигледне бесмислице остала запањујуће иста

Средином осамдесетих година 20. века, ЈРТ (Југословенска радио-телевизија) имала је кампању проналажења непријављених ТВ апарата са циљем наплате ТВ претплате од несавесних корисника. У рекламама су приказивани контролори који са мистериозном кутијом и малом антеном шетају по комшилуку и наводно „хватају“ сигнал телевизора у становима оних који су одјавили или нису пријавили ТВ. ТИ предмети су колоквијално названи „шведски детектор“. Уређај, наравно, није имао никакву стварну функцију детекције. Цела прича о „модерној шведској технологији“ осмишљена је да заплаши грађане и употреби наивност и жељу за делузијама у вези са западном технологијом, а са циљем да сви добровољно постану „луде Насте“, што се и догодило.

А како је систем заправо радио? Контрола се у стварности ослањала на базе података о купљеним телевизорима, теренски рад и, врло често, на комшијске пријаве. А страх од „шведског детектора“ био је толико велики да су људи масовно крили телевизоре у ормаре, гасили светла или јурили да плате заосталу претплату када би се прочуло да „детектор“ стиже у њихову улицу. Слични комбији са антенама постојали су и у Великој Британији (TV detector vans) јер што би Британци користили шведску технологију кад имају своју да њоме праве људе на луде Насте.

Права занимљивост, дакле, није сам садржај који је увек „мистериозан, заводљив и непобитно самоуверен у стварање чуда“, већ је занимљивост проценити има ли неке горње границе у добровољним дозволама људи да се од њих праве луде Насте и о времену у ком те и такве дозволе могу да трају? Безбројни примери кажу – НЕМА ни граница у давању дозвола, а богме ни по трајању и дужини времена које се изгуби у делузијама о моћи „шведских детектора“.

Наравно да увек има људи који запрепашћено упитају „па колики морон се мора бити да се поверује у „шведски детектор“ и постане луда Наста?!“, јер је та измишљотина глупа и тупава да глупље и тупавије и не може. Али – може, увек може … И шта је садржај „шведских детектора“ након осамдесетих и код нас и не само код нас? Испод тог „бренд наслова за прављење људи на будале“ јесу садржаји следећих кампања: „Земља је равна плоча“, „вакцине су штетне“, „мигранти и избеглице нас угрожавају, опасни су“, „људска права и УН и ОЕБС и све то су измишљотине либерала који су против нас“… Списак је подужи све до наше последње измишљотине „не треба нам политичких странака за друштвене промене! Не треба нам дијалога!“

И као што се први „шведски детектор“ очас распакује као моронска идеја питањем „чиме детектује сигнал непријављеног од пријављеног телевизора?“, тако и све остале делузије имају реалност која их разбија у парампарчад, од лако проверљивих доказа о округластој планети, преко проверљивих података да је ПРЕ вакцина троје од петоро деце умирало пре треће године од вакцином искорењених болести све до броја људи који су једном и некада били мигранти и избеглице, а данас је њихов допринос друштву у које су стигли немерљив, незаменљиви су јер раде послове које нема ко други да ради. О доброти људских права и да се не говори, као и о институцијама које су људи направили и себи и другима на корист. Савремена делузија код нас да нам не треба политичких странака осим што је и илустрација пословице „расрдио се попа на село, па одсеко себи руку“ истовремено је додала нову функцију овој верзији шведског детектора – да открива оне који се усуђују да питају: „Еј, морони шта вам је?! Па то без странака не може, аман!“ и да их посебним функцијама „одстрањују“ од права да питају.

И сви гледамо у ту верзију шведског детектора и не питајући се више где су границе људске воље за делузијама, колико нам лудих Насти треба да бисмо разумели да је штета од „шведских детектора“ заједничка и велика“. Нема граница, а нема ни Швеђана да поправе уређаје, нема никог сем нас да се дијалогом нас са нама дозовемо памети о елементима демократије и неопходности политичких странака, а „шведским детекторима“ да се заједно смејемо.