Гордана Чомић: Мајстор, Маргарита, Исус и трговци у храму

Док се у Србији још воде расправе о томе шта Украјина „јесте“, сама Украјина и Србија већ су почеле да граде оно што би њихови односи могли да буду. Разлика између те две стварности најбоље се види у коментарима оних који су промену дочекали неспремни

Свакоме ко је био у Украјини и не треба причати о лепотама пејзажа, чудесној и моћној води Дњепра, варошицама које изгледом преварно учине да мислите да сте у неком Панчеву, хиљадугодишњој историји коју ћете скоро неосетно упити у Кијеву, шетњом улицама или Кијевско-печерском лавром или великом терасом испред Врховне Раде са које се, ако вам покажу, у великој даљини понекад види Чернобиљ. И најбоље од свега – упознаћете људе који ће вам непорециво и без сваке сумње показати наратив своје благе, опраштајуће природе која се ретко налази у људским заједницама. И онда ћете лакше разумети зашто су само на овом месту могли постојати Михаил Булгаков и рукописи новеле фамозе 20. века, фантастичне приче Мајстор и Маргарита. Приче која описује и 20. и најављује 21. век, слично Џојсу, али блаже, мекше и добронамерније, таман толико колико се Украјинци разликују од Ираца или колико су слични нама. Вазда је било дубоких веза међу нама, вазда се о

Кад се у Украјини рат ипак једном заврши, надајмо се што пре, сви ти наши „трговци из храма“ остаће слепи на тешко поратно доба дијалога и изградње мира, а Србија је показала да ипак – неће, да жели и да ће умети да уради све да Украјини олакша ту надолазећу тегобну епоху

томе мало знало у Србији, али довољно у Украјини да би се (рецимо) десио поклон Шевченка Новом Саду, граду чији универзитет има сарадњу са Ужгородом и Бог је заборавио од када. „Рукописи не горе“, додао би Булгаков и имао би право као што имају право сви који се питају „зашто не знамо више о Украјини“. Ми читаоци и познаваоци историје, људи, предела и наратива друштава доказиво знамо: кад се у Србији каже „волим Русију!“ – мисли се у ствари на Украјину, мисли се на простор у којем је стварао Булгаков, а не Толстој, Шолохов или Достојевски, не мисли се на јасне пољане ни сибирске гулаге, мисли се на све оно што само по себи избија и из појединаца и из читавих заједница, мисли се на место где је и Русија настала јер је није било 998. године кад је Кијева и Лавре – било, таква каква је, са мирисним дашком незаборављања паганског док се прима хришћанство. Мисли се на све о чему Булгаков пише сликајући последња три дана Христа, од среде до петка, сликајући љубав које нема и борбу добра и зла, вазда неизвесну и са више навијача за зло него за добро. Ако би се било склоно делузијама па прихватало да су Срби „небески народ“, онда су Украјинци „анђеоски народ“ и чак и код љубитеља делузија онда ништа природније од дуго припреманих одлука које за резултат имају „landmark“ у односима Србије и Украјине. Наравно да сав вишегодишњи политички посао има за циљ јасно дефинисане заједничке интересе који су формулисани заједничком изјавом за партнере у ЕУ и поделом послова за јачу економску и сваку другу међународну и државну сарадњу. Опаске разних „угледних, утицајних, медијских, политичких и иних „зналаца“ у Србији својим садржајем и обимом опет нас воде до Булгакова јер је јасно за које се ликове из његове књиге опаскама „отимају“, већина би да буде „мајстор“, приличан број себе види као Воланда или Азазела, мали број као Маргариту, а скоро сви се понашају као да Понтије Пилат и не постоји, једино нико не би да буде Исус. Уобичајена српска посла којима се опаске о „landmark“ догађају између Србије и Украјине дају без икаквог образложења или чињенице, углавном не служе ничему, а производе често само штету као што то често раде нечитачи осујећени догађајима који њихово незнање затекне толико неспремно (мада је незнање увек неспремно на било шта осим на лупетање) да забораве како би тачно неким речима обрукали Србију, наружили Украјину и с мером лошег укуса показали да навијају за рат, смрт и страдања, као некад кад су исти ти или такви бацали цвеће на тенкове, као да ти тенкови иду да наводњавају или обављају какве сличне пољопривредне радове. И у ствари тако дефинишу своју улогу из Мајстора и Маргарите – све трговци из храма, што је за разумети – и рубље су паре, ма тако се јасно

види добровољно слепило за чињенице, за реалност и најважније од свега – колика добра будућа партнерска сарадња може донети и Србији и Украјини и многима другима, не наносећи штете никоме. Сви такви „трговци из храма“ своје опаске не мењају ни на домаћој сцени и кад нема ни помена о Украјини или европском духу који су Украјина и Србија учиниле живахним јер се успавао и улењио заборављајући да Маргарита као метафора мајсторове потребе живи као метафора политичких и економских и сваких других потреба људи и у ЕУ и у Украјини и у Србији. И кад се у Украјини рат ипак једном заврши, надајмо се што пре, сви ти наши „трговци из храма“ остаће слепи на тешко поратно доба дијалога и изградње мира, а Србија је показала да ипак – неће, да жели и да ће умети да уради све да Украјини олакша ту надолазећу тегобну епоху. За све који одбијају да виде слике које Украјина и Србија данас пружају на увид свима нама, нема довољно добрих речи ни метафора, чак и кад их тражимо код Булгакова. Ваљала би можда једино каква псовка, ал’ оне не помажу изградњи воље да се прогледа, тако да ови ликови једино подсећају на непостојеће слепе мачиће које би Азазел можда имао да није био заузет јелом стално.

Наравно да сав вишегодишњи политички посао има за циљ јасно дефинисане заједничке интересе који су формулисани заједничком изјавом за партнере у ЕУ и поделом послова за јачу економску и сваку другу међународну и државну сарадњу

И за управо започето другачије доба Украјине и Србије нема боље реченице од „Анушка је већ просула уље…“ само што је исход у реалности – добро и живот, а не зло и смрт као у рукописима који не горе.

’Ајд по’итајмо заједно ка том циљу, не одричући да смо некима варвари и не одричући се својих небеских и анђеоских особина које имају и све друге људске заједнице, ма је са нама вазда бивало да су нам чешће на штету, но на корист. Та одлука о заједничкој користи од онога што смо, та одлука Украјине и Србије догодила се свима нама пред очима.