Оговараће се недостатак заустављања рата у Украјини, оговараће се билатерални конфликт чланице и не-чланице, и оговараће се само Србија
Три питања која нико неће поставити на састанку ЕУ–Западни Балкан спадају у ону групу тема која су из корпице – „неће нико на посну славу? а добро, ја ћу…“ Јер у Тиват 5. јуна стижу сви представници Западног Балкана као и шефови држава и влада осталих земаља кандидата за чланство у ЕУ и премијери Шпаније, Италије и Немачке и председник Француске Емануел Макрон и врх Европске уније, укључујући председника ЕС Антониа Кошту, високу представницу за спољну и безбедносну политику Кају Калас, председницу ЕП Роберту Мецолу и председницу ЕК Урсулу фон дер Лајен, чиме скуп броји преко 40 званичника из апсолутно свих група – ЕУ чланице, оне које се придружују и оне које приступају, са Западног Балкана или не.
Која су то три питања која нико неће поставити, а својом садржином испуњавају све горуће теме, а без одговора неопходних да би ЕУ у данашњем времену била оно што у својој сржи ЈЕСТЕ: храбар мировни пројекат утемељен у изградњи владавине права и развоју економије, с дијалогом као алатом демократије и компромисом као њеном основном стратегијом, ЕУ која ЈЕ проширење јер постоји данас таква каква је зато што се деценијама проширивала успешним и за све привлачним стратегијама од пар оснивача до данашњих 27 чланица. Шта то нико никог неће питати у Тивту?
1. Шта спречава ЕУ да понови своје храбре политичке стратегије од пре 70 година и заустави рат у Украјини примајући је у чланство по кратком образложеном поступку којим се реализује као безбедносни лидер?
2. Шта је то збунило ЕУ па мирно дозвољава да једна чланица (Бугарска) условљава државу која приступа (Северна Македонија) решавањем билатералних питања, а ПРЕ чланства, ПРВИ ПУТ откада је процеса проширења?
3. Зашто ЕУ не гледа са одобравањем на самосталне регионалне иницијативе као што је „Отворени Балкан“ која по својој сржи прате исте стратегије као и сама ЕУ пре 70 година – креирање властите политичке судбине у региону са циљем развоја економије и темељења владавине права у региону?
Постоји и једно полу-питање које такође неће бити постављено јер махом сви знају одговор, а то је питање о детаљима рада одговорности и надлежностима ЕУ у Босни и Херцеговини, питање о исходима постигнути разним стратегијама ЕУ примењиваним већ тридесетак година, јер – сви те исходе знају и нико баш не би да се о њима води било какав дијалог. А постоји и једно четврт-питање, такође незанимљиво за постављање јер сви знају одговор, исто не би да се оглашавају, а које се тиче непризнавања државности једне чланице Западног Балкана од стране 5 чланица ЕУ које такву одлуку имају ИСКЉУЧИВО због сопствених интереса, па је скоро сасвим невероватно баш зато да ће је икада мењати, јер тих 5 не одлучују тако због Србије, друге чланице која приступа, већ искључиво због себе.
Па о чему ће онда бити икаквих питања, ако ова три наведена нико неће поставити?
Парадокс неопходности постављања тих питања је у томе да ће се у Тивту о њима ИТЕКАКО говорити, а без постављања питања већ процесом оговарања, као сигурном методом да теме ипак буде, али да одговора – не буде. Томе увек оговарање служи и кад је приватан процес и кад се прихвата у дипломатским круговима : оговарамо људе и проблеме и баш нам је супер, не мора ништа да се решава, ма је слатко што се слажемо у оговарањима. Оговараће се недостатак заустављања рата у Украјини, оговараће се билатерални конфликт чланице и не-чланице и оговараће се само Србија за исте одлуке за које се неће оговарати 5 чланица ЕУ. Ал’ Тиват је много леп и биће и једна прилика коју таква лепота заслужује, то је почетак састављања Уговора о чланству Црне Горе, једина тема о којој не треба ни питања ни оговарања, само јако добра вест да обележи цео састанак.
И шта ће бити исходи оговарања људи и проблема уместо постављања питања? Најбоље би стали под наслов једног романа Звонимира Мајдака из 1971. „Пази, тако да останем невина“. А ко од 40 учесника у Тивту симболизује које ликове из те приче, одлучиће они сами.
