Позната прича Оскара Вајлда је фасцинантна зато што не говори само о човеку који је продао душу за вечну младост, већ о свакоме од нас ко понекад бира делузију уместо истине
Србија тако бира делузије уместо стварности изнова, као да заборави да такав избор не ваља. Портрет уместо реалности живог човека, делузија уместо стварности – то је слободан избор, није неминовност. Политика БЕЗ политичких странака која имитира политику промена, политика без артикулације је у Србији „рам за слику Доријана Греја“, а на слици је имагинарна, вечно дивна стварност за коју скоро нико не ради апсолутно ништа осим да самозаљубљено гледа у нешто што би можда могло бити кад би се политиком бавили живи људи, а не да политику креирају медији, интернет и разне екипице које само имитирају политичке актере терајући све да гледају у слику као омен делузија уместо занатског политичког рада. Садржај чувене метафоре о „небеском народу“ нема везе са митовима, има везе са политичким занатлијом који ју је изрекао јер је схватио „хоћете делузије? Даћу вам делузије!“. Зашто после свог реалног искуства остаје та приврженост делузијама, та воља да нам политика буде „слика Доријана Греја“, а не делатни, занатски посао? Зашто сматрамо нормалним да нам друштвене мреже и медији КРЕИРАЈУ политику делузија уместо да се баве својим послом информисања и критике политике коју креирају живи људи, политичари, именом и презименом? Зашто прихватамо да нас се прави на будале метафорама о „небеском народу“ или „непартијским револуцијама“ уместо бављења политиком и стварношћу, таквом каква је? Владајућа коалиција се бави политиком организовано и занатски, а све оно што би хтело да буде алтернатива ослушкује и управља се према нечему што само ЛИЧИ на политику а креира се у медијима који глуме странке и по интернету који имитира стратегије и тактике енергије промена. Бира се „слика Доријана Греја“ уместо реалности у којој постоји алат који такву слику чини сувишном, јер се њиме мења реалност. Том је алату име ДИЈАЛОГ и једино је од чега се штреца свака власт која не би контролу, институције, права и слободе једнаке за све, дијалог је једино што стварно артикулише вољу за политичким и друштвеним променама тако да свима буде јасно шта следи у „дану после“ промена, како то изгледа, колико то кошта и ко ће то да плати.
Одакле вам право да тражите да престану да постоје политичке странке које би можда могле да буду алтернатива?
Свакој власти одговара алтернатива која бира „слику Доријана Греја“ уместо занатско делатног политичког рада, а питања су следећа.
Зашто политичке странке пристају да се њихово постојање доводи у питање понудом са медија или друштвених мрежа која је „слика Доријана Греја“ где је све дивно јер НЕМА политичких странака? Зашто прихватају делузију да ће било каква анонимна, „неполитичка“ акција победити организоване политичке странке које на за то предвиђеним местима креирају политике, мере исходе својих стратегија и тактика и вероватно успут Бога моле да сви други политички актери остану чврсто привржени делузији да је све могуће БЕЗ политичких странака? Одакле право политичким странкама да се повлаче од сопственог посла и страхују од Доријана Грејева друштвених мрежа чинећи тиме свакој власти баш оно што јој треба? И на крају неминовно питање анонимним лидерима студентског покрета који имитира политичку алтернативу. Одакле вам право да тражите да престану да постоје политичке странке које би можда могле да буду алтернатива? Одакле вам право да нећете дијалог и да тражите од људи да их правите на будале обавезом на делузију слика Доријана Греја које нису политичка артикулација већ превара једнака оној о „небеском народу“, ал’ без мрве заната политике? Знате да људи воле делузије, па онда „ево вам делузије“? Ваш Доријан Греј чак није ваш, већ је у власништву власти којој имитирате алтернативу, толика је делузија којом се елиминишу политичке странке и делатни политички рад из реалности, а на заједничку штету свих. И џаба сво то сплеткарење, Доријани Грејеви, немојте другови, рек’о би Мајаковски, ал’ га нико не би чуо.
